UNUTRAŠNJI TEST, za razliku od bibliografskog, koji se bavi podudarnošću nepoznatog originala i raspoloživih prepisa dokumenata, odgovara na pitanje: koliko je ono što je zapisano verodostojno? Džon Varvik Montgomeri kaže: "Moramo saslušati tvrdnje samog dokumenta koji analiziramo i ne pretpostaviti greške ili podvale osim ako se sam pisac nije osramotio nekim nepodudarnostima ili netačno izneo poznate činjenice". S tim u vezi, pre svega valja istaći da su novozavetne izveštaje o Isusu i njegovom učenju zapisali ljudi koji su bili ili neposredni očevici ili tesno povezani sa očevicima. Jevanđelisti Matej i Jovan, te autori poslanica apostol Petar i Isusov brat Jakov, neposredni su očevici svih ili pojedinih novozavetnih događaja. Apostol Petar o tome kaže: "Jer vam ne pokazasmo sile i dolaska Gospoda našega Isusa Hrista po pripovetkama mudro izmišljenim, nego smo sami videli slavu njegovu" (Druga Petrova poslanica 1:16). Tvrdeći da je bio očevidac Isusovog raspeća, Apostol Jovan, pak, kaže: "I onaj što vide posvedoči, i svedočanstvo je njegovo istinito; i on zna da istinu govori da vi verujete" (Jevanđelje po Jovanu 19:35). I: "Što beše ispočetka, što čusmo, što videsmo očima svojima, što razmotrismo i ruke naše opipaše, o reči života ... što videsmo i čusmo, to javljamo da i vi s nama imate zajednicu" (Prva Jovanova poslanica 1:1.3). Jevanđelista Luka, budući da nije bio očevidac onoga što je u svom delu opisao, na samom početku jevanđelja ističe da je ono o čemu piše savesno ispitao: "... namislih i ja, ispitavši sve od početka, po redu pisati tebi, čestiti Teofile" (Jevanđelje po Luki 1:3).
Posebno je značajno što su ovi svedoci o Isusu govorili i pred onim pojedincima (pa čak i pred najljućim protivnicima) koji su i sami bili očevici pojedinih događaja ili barem njihovi savremenici, pa su lako mogli da ih opovrgnu i uhvate u laži, ako je bilo osnova za to. Drugim rečima, svedočanstva su se odnosila ne na tajne već na dobro poznate, čak senzacionalne, događaje, kojima su mnogi slušaoci ili sami prisustvovali ili su o njima čuli od drugih očevidaca. Obraćajući se Izraelcima na dan Pedesetnice, apostol Petar kaže: "... Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđena među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko njega među vama, kao što i sami znate, ..." (Dela apostolska 2:22). A, Apostol Pavle, u razgovoru sa Fistom, ističe opštu poznatost događaja o kojima propoveda: "... jer za ovo zna car, kojemu i govorim slobodno; jer ne verujem da mu je što od ovoga nepoznato, jer ovo nije bilo u uglu" (Dela apostolska 26:26). Jedno je, dakle, govoriti: "Isus je uradio ovo ili ono", a potpuno druga stvar reći: "I vi znate da je to bilo tako".
Unutrašnju verodostojnost novozavetnih spisa značajno potvrđuje i to što se u njima spominju mnoge ličnosti, događaji, lokacije, datumi, kulturni detalji, običaji, karakteristična verovanja i sl. vezano za Palestinu i Jerusalim (uništen 70.g. n.e.) iz prvog veka. Jevanđelista Luka, na primer, govoreći o početku misije Jovana Krstitelja, navodi izuzetno detaljne i precizne vremenske i istorijske odrednice: "U petnaestoj godini vladanja ćesara Tiverija, kad beše Pontije Pilat sudija u Judeji, i Irod četverovlasnik u Galileji, a Filip brat njegov četverovlasnik u Itureji i Trahonitskoj, i Lisanija četverovlasnik u Avilini, za poglavara svešteničkih Ane i Kajafe, reče Bog Jovanu ..." (Jevanđelje po Luci 3:1.2). Jevanđelista Jovan, pak, (čije Jevanđelje, zbog višeg stepena teologije u odnosu na prethodna tri, neki smeštaju čak u 2. i 3. vek), daje tačne topografske informacije iz prvog veka, koje je arheologija potvrdila (Jakovljev izvor kod Sihara, banja u Vitezdi sa pet tremova kod Ovčijih vrata, banja Siloamska, Solomunov trem i td.). Logično je da su te detalje mogli pominjati samo oni koji su i živeli na tom prostoru i u to vreme. Osim toga, koristi se i terminologija karakteristična za to vreme i to područje (na primer: "sinovi svetla i sinovi tame"). Pisac je očigledno dobro upoznat i sa tadašnjim posebnim kulturnim i socijalnim odnosima između Jevreja i Samarjana, opštim odnosom prema ženama u društvu ili zakonu o suboti i sl.
Ne treba zanemariti ni očiglednu činjenicu da pojedine navode u novozavetnim spisima potvrđuju drugi novozavetni spisi. Tako se mnogi detalji iz jevanđelja (o životu i učenju Isusa Hrista) potvrđuju poslanicama pojedinih apostola. Drugim rečima, kada govorimo o verodostojnosti pojedinih novozavetnih knjiga onda nema nikakvog razloga da iz spiska dokaza isključimo druge novozavetne spise (barem one oko čije autentičnosti nema dileme).
Spomenimo sada jedan veoma ubedljiv argument u prilog tome da je, u istorijskom smislu – izuzetno značajna, novozavetna knjiga Dela apostolska pisana pre smrti apostola Pavla (koja se, po jednim izvorima, dogodila između 62. - 64. g, a po drugim između 66. - 68. g., a ne oko 90. godine, kao što to misle neki naučnici). Naime, na kraju ove knjige Pavle je još uvek živ, a u knjizi se ne spominju ni veoma značajni događaji kao što su opsada i razorenje Jerusalima (70. god. n.e.) ili progonstvo hrišćana pod Neronom. Pisac knjige apostol Luka, koji je u njoj pominjao mnoge značajne događaje ranog hrišćanstva pa i mučeničku smrt poznatih hrišćana Stefana i Jakova, teško da bi propustio da spomene i smrt glavne ličnosti knjige – apostola Pavla niti da opiše pad Jerusalima ili Neronov teror. A pošto knjiga Dela apostolska predstavlja drugi deo - nastavak Lukinog Jevanđelja, što se na njenom početku izričito i kaže, logično je zaključiti da je i to Jevanđelje pisano u prvim decenijama po Hristovoj smrti. Inače, u naučnim krugovima je prihvaćen stav da je Lukino Jevanđelje pisano nakon Markovog, pa je ovo, dakle, još bliže događajima koje opisuje. A, blizina događajima svakako značajno doprinosi verodostojnosti spisa koji se njima bave i ograničava prostor mašti.
Zapazimo i to da pisci jevanđelja uopšte ne pokušavaju da prikriju očigledne međusobne razlike. Drugim rečima, čitalac Novog zaveta može lako da primeti da ne postoji ni jedan pokušaj harmonizacije među Jevanđeljima, što bi se moglo očekivati od varalica. Na primer, hronološki redosled događaja u Isusovom životu nije potpuno isti u bilo koja dva od četiri Jevanđelja. Zatim, jevanđelisti Matej i Marko kažu da su žene, koje su u nedelju ujutro došle na Hristov grob, videle jednog anđela, dok Luka i Jovan kažu da su videle dva, itd.
Najzad, u prilog verodostojnosti svedočenja novozavetnih pisaca posebno treba ukazati i na to da se svedoci nisu libili da o svojim drugovima pa čak i o sebi samima navedu vrlo neprijatne detalje. Ko je čitao jevanđelja i druge novozavetne knjige, lako se mogao uveriti da njegovi autori nisu nimalo ulepšavali svoje postupke niti glorifikovali pionire hrišćanstva. Poznati istoričar Vil Djurant, kome bi se teško mogla pripisati pristrasnost, o tome kaže: "Uprkos predrasudama i unapred postavljenim teološkim zaključcima od jevanđelista, oni objavljuju izveštaje mnogih događaja koje, da su ih izmišljali, sigurno ne bi spomenuli – nadmetanje apostola ko će biti prvi u Božjem carstvu, njihov beg nakon Isusovog hapšenja, Petrovo odricanje Isusa, Isusova nemoć da učini čuda u Galileji, spominjanje nekih slušalaca koji su tvrdili da je on lud, njegova nesigurnost za svoje poslanstvo u ranim danima službe, njegovo priznanje da ne zna šta će biti u budućnosti, trenuci njegove ogorčenosti, njegov povik očaja na krstu; svako ko čita te redove neće posumnjati u stvarnost lika koji stoji iza njih. Da bi nekoliko jednostavnih ljudi u jednoj generaciji mogli izmisliti tako moćnu i privlačnu ličnost, tako uzvišenu i moralnu, i tako nadahnjujuću viziju ljudskog bratstva, bilo bi čudo samo po sebi, mnogo neverovatnije nego bilo koje čudo zapisano u jevanđeljima".
Posebno je značajno što su ovi svedoci o Isusu govorili i pred onim pojedincima (pa čak i pred najljućim protivnicima) koji su i sami bili očevici pojedinih događaja ili barem njihovi savremenici, pa su lako mogli da ih opovrgnu i uhvate u laži, ako je bilo osnova za to. Drugim rečima, svedočanstva su se odnosila ne na tajne već na dobro poznate, čak senzacionalne, događaje, kojima su mnogi slušaoci ili sami prisustvovali ili su o njima čuli od drugih očevidaca. Obraćajući se Izraelcima na dan Pedesetnice, apostol Petar kaže: "... Isusa Nazarećanina, čoveka od Boga potvrđena među vama silama i čudesima i znacima koje učini Bog preko njega među vama, kao što i sami znate, ..." (Dela apostolska 2:22). A, Apostol Pavle, u razgovoru sa Fistom, ističe opštu poznatost događaja o kojima propoveda: "... jer za ovo zna car, kojemu i govorim slobodno; jer ne verujem da mu je što od ovoga nepoznato, jer ovo nije bilo u uglu" (Dela apostolska 26:26). Jedno je, dakle, govoriti: "Isus je uradio ovo ili ono", a potpuno druga stvar reći: "I vi znate da je to bilo tako".
Unutrašnju verodostojnost novozavetnih spisa značajno potvrđuje i to što se u njima spominju mnoge ličnosti, događaji, lokacije, datumi, kulturni detalji, običaji, karakteristična verovanja i sl. vezano za Palestinu i Jerusalim (uništen 70.g. n.e.) iz prvog veka. Jevanđelista Luka, na primer, govoreći o početku misije Jovana Krstitelja, navodi izuzetno detaljne i precizne vremenske i istorijske odrednice: "U petnaestoj godini vladanja ćesara Tiverija, kad beše Pontije Pilat sudija u Judeji, i Irod četverovlasnik u Galileji, a Filip brat njegov četverovlasnik u Itureji i Trahonitskoj, i Lisanija četverovlasnik u Avilini, za poglavara svešteničkih Ane i Kajafe, reče Bog Jovanu ..." (Jevanđelje po Luci 3:1.2). Jevanđelista Jovan, pak, (čije Jevanđelje, zbog višeg stepena teologije u odnosu na prethodna tri, neki smeštaju čak u 2. i 3. vek), daje tačne topografske informacije iz prvog veka, koje je arheologija potvrdila (Jakovljev izvor kod Sihara, banja u Vitezdi sa pet tremova kod Ovčijih vrata, banja Siloamska, Solomunov trem i td.). Logično je da su te detalje mogli pominjati samo oni koji su i živeli na tom prostoru i u to vreme. Osim toga, koristi se i terminologija karakteristična za to vreme i to područje (na primer: "sinovi svetla i sinovi tame"). Pisac je očigledno dobro upoznat i sa tadašnjim posebnim kulturnim i socijalnim odnosima između Jevreja i Samarjana, opštim odnosom prema ženama u društvu ili zakonu o suboti i sl.
Ne treba zanemariti ni očiglednu činjenicu da pojedine navode u novozavetnim spisima potvrđuju drugi novozavetni spisi. Tako se mnogi detalji iz jevanđelja (o životu i učenju Isusa Hrista) potvrđuju poslanicama pojedinih apostola. Drugim rečima, kada govorimo o verodostojnosti pojedinih novozavetnih knjiga onda nema nikakvog razloga da iz spiska dokaza isključimo druge novozavetne spise (barem one oko čije autentičnosti nema dileme).
Spomenimo sada jedan veoma ubedljiv argument u prilog tome da je, u istorijskom smislu – izuzetno značajna, novozavetna knjiga Dela apostolska pisana pre smrti apostola Pavla (koja se, po jednim izvorima, dogodila između 62. - 64. g, a po drugim između 66. - 68. g., a ne oko 90. godine, kao što to misle neki naučnici). Naime, na kraju ove knjige Pavle je još uvek živ, a u knjizi se ne spominju ni veoma značajni događaji kao što su opsada i razorenje Jerusalima (70. god. n.e.) ili progonstvo hrišćana pod Neronom. Pisac knjige apostol Luka, koji je u njoj pominjao mnoge značajne događaje ranog hrišćanstva pa i mučeničku smrt poznatih hrišćana Stefana i Jakova, teško da bi propustio da spomene i smrt glavne ličnosti knjige – apostola Pavla niti da opiše pad Jerusalima ili Neronov teror. A pošto knjiga Dela apostolska predstavlja drugi deo - nastavak Lukinog Jevanđelja, što se na njenom početku izričito i kaže, logično je zaključiti da je i to Jevanđelje pisano u prvim decenijama po Hristovoj smrti. Inače, u naučnim krugovima je prihvaćen stav da je Lukino Jevanđelje pisano nakon Markovog, pa je ovo, dakle, još bliže događajima koje opisuje. A, blizina događajima svakako značajno doprinosi verodostojnosti spisa koji se njima bave i ograničava prostor mašti.
Zapazimo i to da pisci jevanđelja uopšte ne pokušavaju da prikriju očigledne međusobne razlike. Drugim rečima, čitalac Novog zaveta može lako da primeti da ne postoji ni jedan pokušaj harmonizacije među Jevanđeljima, što bi se moglo očekivati od varalica. Na primer, hronološki redosled događaja u Isusovom životu nije potpuno isti u bilo koja dva od četiri Jevanđelja. Zatim, jevanđelisti Matej i Marko kažu da su žene, koje su u nedelju ujutro došle na Hristov grob, videle jednog anđela, dok Luka i Jovan kažu da su videle dva, itd.
Najzad, u prilog verodostojnosti svedočenja novozavetnih pisaca posebno treba ukazati i na to da se svedoci nisu libili da o svojim drugovima pa čak i o sebi samima navedu vrlo neprijatne detalje. Ko je čitao jevanđelja i druge novozavetne knjige, lako se mogao uveriti da njegovi autori nisu nimalo ulepšavali svoje postupke niti glorifikovali pionire hrišćanstva. Poznati istoričar Vil Djurant, kome bi se teško mogla pripisati pristrasnost, o tome kaže: "Uprkos predrasudama i unapred postavljenim teološkim zaključcima od jevanđelista, oni objavljuju izveštaje mnogih događaja koje, da su ih izmišljali, sigurno ne bi spomenuli – nadmetanje apostola ko će biti prvi u Božjem carstvu, njihov beg nakon Isusovog hapšenja, Petrovo odricanje Isusa, Isusova nemoć da učini čuda u Galileji, spominjanje nekih slušalaca koji su tvrdili da je on lud, njegova nesigurnost za svoje poslanstvo u ranim danima službe, njegovo priznanje da ne zna šta će biti u budućnosti, trenuci njegove ogorčenosti, njegov povik očaja na krstu; svako ko čita te redove neće posumnjati u stvarnost lika koji stoji iza njih. Da bi nekoliko jednostavnih ljudi u jednoj generaciji mogli izmisliti tako moćnu i privlačnu ličnost, tako uzvišenu i moralnu, i tako nadahnjujuću viziju ljudskog bratstva, bilo bi čudo samo po sebi, mnogo neverovatnije nego bilo koje čudo zapisano u jevanđeljima".