Stojim juče u redu da platim struju i prisustvujem slučajnom susretu dva penzionera...vidi se, stari prijatlji,raširili ruke pa tri puta u obraze, onako, srpski.Kaže jedan...prijatelju moj dragi, kolko to godina prođe od kad se videsmo zadnji put?... Čini mi se cela večnost, odgovori, ne mozeš da biraš, život te vodi kako on hoće.Pa onda raspredoše kako ti je ovaj, pa onaj a jel ona još uvek živa... Boga ti sta mu bi, bio mlad čovek i tako ređase ...
Nego kaži ti meni, druže moj, kako to da se ništa ne menjaš,isti si kao kad sam te video zadnji put....ovaj se smeška uzvraća komplimentom...to mi ti kažes lolo moja,gledam te pa se mislim, kao to da još nisi izašao iz četrdesete. Boga mi,sloziše se obojica, to možemo da zahvalimo samo našoj Vladi.
Kako nam zamrzoše penzije prestadosmo da krkamo šnicle i svinjsko pečenje, brate mili ja pređoh na povrće i po malo belog mesa. priča jedan. Pritisak mi spade,holesterol u granicama,šećer me više ne muči i ja nekako počeh da se lepše osećam, priča onaj drugi pa onda ajde malo u šetnju i vidi nas dvojicu ko dva momčića.
Stalno kukaju kako velike pare izdvajaju iz budzeta za nas a sad čujem da postoji mogućnost da nam smanje penzije a meni da ti kažem milo,produžice mi život još za koju godinicu. Ako brate i blitva i zelje su slatki kad možes da ih gledaš odozgo a ne odozdo...oni nastaviše pricu a ja platih račun i odoh dalje al' se nešto mislim kako su u pravu obojica i kako smo mi srećna zemlja, izmislili smo eliksir mladosti, samo što još uvek to ne znamo....
Mnogo sam voleo svoju baku,uvek je se rado setim. Svako ko ima žive baku i deku neka ih još danas poseti,pozove telefonom, možda ste im potrebni, možda im treba vaša pomoć a možda će biti zadovoljni samo vašim dolaskom...setite se kad ste bili mali...
