TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

smeh

TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA

Oceni ovaj blog
Vreme je, kao i uvek brzo prolazilo, Aleksa je rastao okružen ljubavlju i brigom svih nas. Bilo je jedno dete na tokliko odraslih koji ga vole, maze, utrkuju se u ispunjenju njegovih želja... I naravno, počela su pitanja u fazonu: "Kad će drugo?", na šta je Aleksina mama sa smeškom odgovarala: "Možda, kad Aleksa krene u prvi razred!"
Bilo mi je slatko i zabavno kako se "nije dala zbuniti", imala svoje planove i ideje...
I tako smo bili više nego inenađeni saznanjem da ćemo "s jeseni", pre Aleksinog drugog rođendana ipak dobiti još jednu bebu!
Bila sam dugo na moru, vratila se nekako pred sam termin snajkinog porođaja, a tih dana je još bilo lepo vreme, Aleksa je po čitav dan provodio kod nas, pa smo nas dvoje "skitali", išli "u Tunguziju" biciklom, šetali Larija, obilazili igrališta... Nekako u to vreme se zainteresovao za "muzikicu" i oduševljena što prepoznaje "Kolibre", Lakovića, Minju Subotu i te divne dečije pesme i raduje im se za razliku od druge muzike (koju mu je tata u mom odsustvu greškom pustio pa se on malo ljutio), svakodnevno sam mu kupovala po neku novu kasetu. Sećam se kako ga vozim u korpi na biciklu i zajedno pevušimo "Razbole se lisica" (ja inače uopšte nemam sluha ). I tog, 3. oktobra, pošli smo u kupovinu, pa svratili u apoteku blizu bolnice, baki po lekove. Tu smo sreli njegovu mamu, koja je pošla na pregled. Po tome kako se Aleksa rastužio nakon što nas je pozdravila i otišla, shvatila sam da detinji instikt nepogrešivo radi...
Toma se rodio iste večeri, (njagova mama kaže kako je "bila besna" dok se porađala ), s tim što tad mi nismo znali kako će se zvati. Nije ni tata bio baš siguran, jer je ostalo da mama reši...
Bez obzira što volim devojčice (priznajem: iz najsebičnijih razloga - duže su umiljate, duže dozvoljavaju da ih "imamo" ), nekako sam razmišljala da je kod tako male razlike bolje da deca budu istog pola. Zbog njih samih. Razlika između brata i mene je samo 15 meseci i kolikogod da se volimo, oboje smo kao deca smatrali da bi nam lepše bilo da imamo brata, odnosno sestru.
Iskreno, toliko sam volela Aleksu da sam se plašila kako ću uspeti da "se podelim" i "napravim mesta" za još nekog.
Bilo je dosta kasno, pa je brat odlučio da društvo okupi sledeće večeri. taman sam iskoristila vreme da napravim tortui i ekipu u redakciji fino počastim povodom rođenja i u zdravlje mog mlađeg bratanca. Kad sam se vratila sa posla, brat mi je onako divno topao i presrećan, "punih usta" zadovoljstva, saopštio: "Jesi čula? Toma je!" Naš tata se zvao Tomislav, u širim krugovima (i našem društvu) zapamćen je kao Toma . Istina, ja sam još kao dete, rekla roditeljima da njih jako volim, ali da se moja deca neće zvati ni po jednom... i držala bih se toga, sigurno. Brat je bio srećan i bi mi drago najviše zbog toga. U stvari sam znala da kakogod da se dete zove - uz njega, ne možeš a da ne zavoliš i njegovo ime.
Društvo se okupilo sledeće večeri, na malo "elitnijem" mestu nego kad se rodio Aleksa, uz (naručene) tamburaše, postavljene stolove i fino društvo. Naravno, bio je tu i odjednom "veliki" Aleksa, najviše u naručju svog obožavanog tate koji je, u jednom momentu, naručio "Tiho noći, moje zlato spava" i pozvao mamu telefonom da to odsluša... . Bez obzira na društvo, na sve nas prisutne, oni su imali svoj mali svet, formirala se njihova porodica, sreća je bila gotovo fizički opipljiva i stvarala je predivan osećaj u svima koji ih vole.
Svesna da je čitav detinji život ispred nas, i da će biti vremena da se upoznamo, zbližimo, volimo... bila mi je slatka i prijatna želja mog brata da samo on i Aleksa idu po mamu i bebu. Iskreno, u trenutku njihovog sustreta, svako drugi bi bio suvišan. Bila sam u bolnicičkom krugu u cvećari (tamo su jedino pravili bukete onako kako moja snajka voli) i srela ih kad su izlazili iz porodilišta. Tako se moj prvi susret sa Tomom desio neplanirano, u bolničkom krugu (da ne kažem "na ulici") i sve je bilo mnogo jednostavnije, prirodnije, običnije... nego sa Aleksom. Jedino je osećaj bio isti: da je to malo biće ličnost, neko ko je samim svojim rođenjem zauzeo jako veliko i jako značajno mesto u mom životu.
Kao bebu, viđala sam ga mnogo manje nego Aleksu, jer je "veliki" dane provodio kod nas, radila sam, imala manje vremena i tek povremeno sam odlazila da ga obiđem. Pošteno govoreći, u tom periodu, mnogo je bilo zabavnije provoditi vreme sa dvogodišnjim detetom nego sa tek rođenom bebom.
A beba je bila - posebna . Iako je sve bilo "već viđeno" i išlo mnogo jednostavnije nego sa prvencem, maleni nije dopuštao mami da mrdne. Sećam se kad je otišla na neku rekreaciju (par meseci nakon porođaja) i on sve to vreme proveo plačući (a bio je neviđeno grlat!). Kad sam ga ja prvi put čuvala (naravno da se rasplakao), završili smo kod komšinice koja ima dete Aleksinog uzrasta... tamo se tek smirio . Ošito mu nisam bila dovoljno zanimljiva .
Čim je počeo da dolazi kod nas, počeo je i da ispoljava neviđen talenat za prljanje! Kad je prohodao, više nije bilo moguće zadržati ga unutra. Voleo je dvorište, radionicu, u neverovatno kratkom roku bio je potpuno prljav, a nikad nije voleo da pere ruke... a tek umivanje .
Nije tražio društvo, snalazio se i igrao i sam, i nekako se oduvek činilo da zna da ugodi sebi. I tačno je znao šta hoće i kad to naumi - drao se (nemam drugi izraz za to) tako da mu i teme pocrveni i bio uporan u tome i nije odustajao... Kad je konačno "neko" bio uporniji u istrajavanju svog zahteva (a taj neko sam bila ja, zahtev je bio da ne može napolje na +30C bez šeširića) i kad je, posle nekoliko serija dranja to uspeo da ukapira, u trenutku se smirio i, još uvek jecajući, stao na vrata moje sobe sa: "pestao pacem... daj kapu", više nije bilo problema. Istina, moralo se preživeti njegovo plakanje, ali je trajalo sve kraće i tačno je znao ko će popustiti, a ko ne. Bez obzira na to koliko me je to nerviralo i koliko mi je bilo žao što se muči, nisam mogla da se ne oduševim tolikom voljom i upornošću!
I dok je Aleksa imao svoje prioritete i tačno se znalo ko se kod njega kako i gde "kotira", Toma je bio sušta suprotnost: od situacije do situacije, najdraži mu je bio onaj ko je tog trenutka najkorisniji!
Ipak, njegova najveća naklonost, najveća slabost i najveća ljubav, bio je i ostao stariji brat.

Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na Facebook Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na Google Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na My Yahoo! Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na Live Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na MySpace Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na Twitter Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na Digg Pošalji "TIHO NOĆI MOJE ZLATO SPAVA" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano