ANĐELI - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

smeh

ANĐELI

Oceni ovaj blog
Tek što smo nas dvoje završili ručak u Igraonici i spremali se da pođemo (prvo kući po stvari i “rekvizite”, pa na kupanje), zazvonio je telefon.
On se javio jer je bliži, meni još masne ruke, ali ih na brzionu operem kako bih čula zašto zove moja mama. “Deca su tu, nisu ručali, hoće jedan ćevape, drugi pljeskavicu...” “... Sad ćemo mi da pođemo, doneću im, nikakav problem”, kažem i radujem se njihovim vedrim licima, njihovom zvonkom: “Ćao!” kad me vide, priči, šalama, igri... druženju sa njima. “To sam i mislila, rekla si da ćete odmah doći”, kaže zahvalno “baka”, prilično slaba ovih dana, na ovo vreme, sa tim svojim hroničnim bolestima kojima se trudi da nas ne opterećuje.
Počinjem raspremanje stola, tražim telefon obližnje pečenjare da poručim klincima klopu, pa da samo pokupimo pri polasku, kad On počinje da zvoca. Pokušavam da ne obraćam pažnju, ali brzo kaže nešto na šta se “upecam” i rasprava, pa svađa počinju... A kada se oboje “otkačimo” – tu kraja nema.
Suština, kako je ja vidim, je u tome da je On posesivan i ljubomoran, te mu smeta moj odnos sa bratancima, formiran mnogo pre nego što se On pojavio u našim životima. Jas tu decu ne volim, ja ih obožavam. I oni to znaju. I osećaju. I doživljavaju me kao nekog potpuno svog, nekog ko postoji da bi sa njima uživao, ispunjavao im želje, činio zadovoljstva, slušao ih, razgovarao sa njima, voleo ih. I kada su oni tu, nema posla koji je važniji, nema ničeg što bi me sprečilo u tome da ih saslušam, saslušam ih, pridružim im se u igri, povedem ih na sladoled...
Najveća mana koju imaju je da (pre)brzo rastu. Od kad sam to shvatila, ne dozvoljavam da mi ih vreme “ukrade”, ne dopuštam da mi “izmakne” neki deo njihovog odrastanja, jako želim da sačuvamo tu bliskost i poverenje, da i naš odnos “raste” zajedno sa njima i koriguje se i prilagođava njihovom uzrastu.
On to ne kapira. Ne želi, neće, ne može – nemam pojma koji je razlog. I ne zanima me, jer ga dovoljno dobro poznajem da znam da je nemoguće to promeniti. Jedino što od njega tražim, želim, očekujem je da prihvati moj odnos sa mojim bratancima kao što i ja prihvatam njegov odnos prema njegovoj majci i onimas koje voli – bez obzira da li mi se sviđa ili ne i šta o tome mislim.
Ni ovog puta nije moglo da prođe bez naše (teške) svađe. Od njega niko ništa nije tražio, niko ništa nije očekivao, niko nije ugrozio njegov komfor i komoditet. Ali mu je oduzeo čitavih 100 odsto mene, podsetio ga na to šta su moji prioriteti i toliko je sebičan, posesivan, tvrdoglav (da ne kažem sad i koješta gore) da ne može da se uzdrži, ne zna, neće, ne želi da sakrije toliku netrpeljivost ne prema deci, već prema našem međusobnom odnosu.
Rekla sam koješta, pokušala da ga podsetim na, za mene, nenormalne stvari između njega i njegove majke koje je ne odobravam, ali ne pravim dramu oko toga, ali ništa nije uspelo. Otišla sam odatle besna, povređena, uvređena i duboko nesrećna. Bez obzira na sve drugo – ne vidim svoju sreću uz čoveka koji ne prihvata moje prioritete i moje ljubavi. I to boli. Jako. Posebno što su tio prioriteti dva mala anđela koje sam videla drugi dan u porodilištu, koje sam uspavljivala na rukama, plakala sa njima kad su kao bebe jako i tužno plakali jer ne mogu da ih utešim, vodala ioh po gradu još kao male, vozila na biciklu (i jednog po jednog, ali i zajedno), vodila u pozorište, na igrališta... ma ko bi sad mogao nabrojati sve naše zajedničke “avanture”. Suština je da nas troje imamo neki naš svet, da se razumemo i volimo i da uživamo u vremenu koje provedemo zajedno. A da je sve ono “međuvreme” kad nisu u blizini, lepše popunjeno sećanjem na neke lepše trenutke i divnim osećajem da postoje. Takvi kakvi su savršeni u svojoj nesavršenosti jer su nam oplemenili život.
Kupim te ćevape i pljeskavicu, pozovem uz put da čujem šta ko želi od preliva i već sam mirnija. Stižem kući, oni “vise” na Doninoj kućici i na ogradi, najpre im najnormalnijim glasom i tonom objasnim da to ne treba da rade, jer mogu da padnu, naročito sa žičane ograde, oni siđu, “okače” se na mene da se izljubimo i pođu da jedu. Ne treba ni da ih opominjem da operu ruke (svi drugi moraju to da rade), sedaju za sto i dok jedu, pravimo planove... Ne mogu sa mnom na kupanje, jer im mama ne dozvoljava (mali pokušava to da eskivira sa: “Pa pitaćemo tatu!”), ali čim se vratim, idemo na sladoled, pa će videti da li će ostati tu na spavanju, ili će ići kući sa tatom...
Odlazim na kupanje, sunce i voda me potpuno smiruju, tako da se vraćam oporavljena, mirna, spremna za njih.
Idemo polako prema omiljenoj poslastičarnici u centru, vodimo i Donu, gledam kako su porasli, kako brzo i lako uče kako se vodi pas, na kojoj dužini je treba držati, kad i kako povući. Na početku pešačke zone, čujem svoje ime, okrenemo se svi, i vidimo njihove drugarice (tri preslatke sestre) kako trče prema nama. Redom mi padaju u zagrljaj, ljubim ih onako vesele, slatke, drage... i osećam tu divnu toplinu što su tako srdačne i slatke sa mnom. Iza njih nailaze moji jako dragi prijatelji: drugarica iz detinjstva sa mužem koji žive u inostranstvu, tu su na odmoru i baš se raduju da smo se sreli. Gladaju zapanjeno u dečicu uz neizbežno: “Bože, kako su porasli...”
Vidim osmeh odobravanja na licu svoje drugarice kada im polako, smireno objašnjavam da nije u redu da se penju po ogradi ili jurcaju “kao muve bez glave”. Moramo da svratimo u Igraonicu i tamo srećemo Njega. Ne ispušta priliku da “trenira strogoću”, što je više smešno nego bilo šta drugo. Srdačan je i nežan samo sa Donom, Odlazimo brzo, pošto klinci operu ruke i popiju sok.
U poslastičarnici nas već čekaju prijatelji, razgovaramo dugo, jer se nismo videli nekoliko meseci, klinci jedu sladoled, igraju se sa Donom, odlaze po kokice... i sve je najnormalnije. Osećam ono veliko zadovoljstvo i ponos što su takvi, što su “moji”, što znam i osećam da ih konobar, moji prijatelji i ljudi sa susednog stola posmatraju sa simpatijom. Uživam u njihovim pitanjima, učtivom, umerenom učešću u razgovoru i jurcanju okolo. Jedna sasvim obična šetnja se pretvorila u radostan doživljaj koji akumulira energiju, volju, lepotu za svakodnevnicu.
Kada smo ušli u našu ulicu, trkamo se do kuće (pobedila je Dona, kao i obično) i oni veseli, nasmejani i srećni dovikuju baki i tati: “ćao”. I kod njih na licu se čita isto ono zadovoljstvo, ponos, sreća... što ih imamo.
Kad smo se pozdravili i oni otišli, u vazduhu se osećao miris dečije radosti, u ušima nam je još odzvanjao njihov smeh, a sve vreme dok ovo pišem, srećem se sa pogledima njihovih prelepih okica..

Pošalji "ANĐELI" na Facebook Pošalji "ANĐELI" na Google Pošalji "ANĐELI" na My Yahoo! Pošalji "ANĐELI" na Live Pošalji "ANĐELI" na MySpace Pošalji "ANĐELI" na Twitter Pošalji "ANĐELI" na Digg Pošalji "ANĐELI" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
    A ti si jedan od mojih andjela
    Prelepo je
  2. Slovenska (avatar)
    Divna prica ispricana recima ljubavi.

    Sve cestitke.

  3. smeh (avatar)
    Citat Original postavio LJILJA MMM
    A ti si jedan od mojih andjela
    Prelepo je
    Hvala ti što tako misliš.
    I što si to što jesi.
  4. smeh (avatar)
    Citat Original postavio Slovenska
    Divna prica ispricana recima ljubavi.

    Sve cestitke.

    Oni zaista jesu moje najveće ljubavi.
    Drago mi je da ti se dopada.
  5. REVELIN (avatar)
    Sreca je imati andjele....ko ne veruje,
    samo neka procita
  6. smeh (avatar)
    Citat Original postavio REVELIN
    Sreca je imati andjele....ko ne veruje,
    samo neka procita
    Da.Baš tako.
    A anđeli tako voljeni postaju bolji ljudi.