Transcendentno i Dostojevski - Šta posle?

Свет је идеалан, то није хипотеза већ непосредна чињеница свести. Ко се у то није уверио, нека проучи Берклијеву корелативност субјекта и објекта јер напор потребан за схватање тога мањи је него схватити да је два и два четири, и све ће му бити јасно.

Ко релативност субјекта и објекта
http://forum.krstarica.com/blog.php?b=4886

Из овог сазнања настале се читаве филозофије. Шопенхауерова филозофија воље отишла је најдаље и потпуно "исцедила" из интелекта све оно што је у његовом домету. Споља је остала неспознајна, трансцендентна "Ствар по себи".

Али то није довољно! Питања су велика, радозналост још већа, могућности људског сазнања недовољне, нити компатибилне са природом "Ствари по себи". Па шта онда чинити? Јасно је да морамо чекати да брод живота пристане у луку ка којој плови, и јасно је да са нестанком објективације воље (хтети сазнати) коју зовемо "мозак", да тиме нестаје и начин егзистенције где постоји субјекат и објекат, и где постоји простор, самим тим и мноштво и све оно што познајемо.

Можемо ли бар наслутити шта наш чека после?
Можемо, али само наслутити, а главна питања остају без одговора.

Из онога што знамо можемо рећи да је Достојевски у праву, и да нас са нестанком интелекта и његових форми чека ово:

I ja osetih kako se nebo spusti na zemlju i proguta me. Boga sam osetio kao jednu uzvišenu duboku istinu i osećao sam kako me on prožima. Da, postoji bog, uzviknuh ja. Šta se posle toga desilo, ja ne znam. Vi i ne slutite kako božansko osećanje milja obuzima epileptičara jednu sekundu pre napada. Ja ne znam da li je ovo milje trajalo sekundama ili satima, ali verujte mi da ne bih želeo sve radosti sveta za ovo... Da, isplati se dati čitav Život za jedan takav trenutak... U ovim minutima bila mi je jasna duboka, čudovišno lepa reč: doći će jednom doba kad vreme neće više postojati.

Ima sekundi kad vi iznenada osetite večnu harmoniju, koja ispunjava čitavo biće: To je kao kad čovek iznenada oseti u sebi celu prirodu i kaže — da, to je istina... to nije samo ljubav, to je više nego ljubav. Užasno je kako su ta osećanja tako jasna, a radost tako ogromna... U ovih 5 sekundi ja preživljujem čitav jedan život, čemu celokupni razvitak, kad je cilj već postignut.
Dostojevski

А можда нас чека ово:

Onda će jedna od pogubnih Furija Gospoda Smrti postaviti konopac oko tvog vrata i tegliće te unaokolo; ono će ti odseći glavu, iščupati srce, prosuće ti utrobu, polizaće ti mozak, popiti tvoju krv, jesti tvoje meso i glodaće tvoje kosti; ali, ti nećeš biti u mogućnosti da umreš. Iako će tvoje telo biti iseckano na komade, ono će opet oživeti. Ponovljeno komadanje izazvaće silovit bol i mučenje.
Bardo thodol - Tibetanska knjiga mrtvih

Такође са смрћу можда не долази до стапања са суштином изван простора већ хтети сазнати и начин егзистенције у виду субјекта и објекта постоји и даље, и да нас чека нешто слично као до сада, попут овога:

Videćeš svoj dom, prisutne, svoje rođake, i leš, i pomislićeš, »Ja sam mrtav! Šta da radim?«, a, budući da će te tištati osećanje silovite tuge, misao će ti se javiti, »O, šta sve ne bih dao da posednem telo!« I, tako misleći, posvuda lutaćeš tragajući za telom.
Čak iako si mogao da uđeš u svoje mrtvo telo već devet puta zahvaljujući dugom vremenskom razdoblju tokom kojeg si boravio u Čonjid Bardou ono se već smrzlo, ako je zima, istrulilo je, ako je leto, ili su ga, pak, tvoji rođaci već spalili ili zakopali, ili su ga bacili u vodu, ili su ga izložili pticama i divljim zverima. Zbog toga što ne nalaziš ni jedno mesto kojem bi se priklonio, ti ćeš biti nezadovoljan i imaćeš osećaj kao da si stisnut u pukotinama i naborima između stenja i kamenja. Iskušavanje ovakve vrste jada odigrava se u Posrednom stanju kada tragaš za ponovnim rođenjem. opet Tibetanska knjiga mrtvih

Ма шта била лука ка којој пловимо то је наш прави дом изван илузије. Пошто је Шопенхауер исцрпео могућности људског сазнања, оно што остаје јесте једно велико не знамо, јер не можемо знати. Остају нам само пролазне интуиције, Бергсонове "магловите ресе", а све измешано са формама интелекта којих се једноставно не можемо ослободити и за које је свест неодвојиво везана.

Ипак и оно што знамо много је. Интелект не може отклонити вео Маје али га може бар делимично стргнути а у томе се крије нешто велико. Велики дар који следује сваком филозофу, метафизичка утеха.

Форум
https://forum.krstarica.com/threads/transcendentno-i-dostojevski.281943/

 

[Nemir]

....Zvite dan po dan i obavljajte posao po posao. A zatim produzite prema onome sto dolazi posle. To ima smisla. Ne pokusavajte ziveti u proslosti, sadasnjosti i buducnosti - sve u isti tren. Uspesan je covek koji se naucio Ziveti samo u sadasnjosti, ali se uvek krece prema onome sto dolazi posle. N. V. Peal

 

[oziman]

На питањa шта нас чека после смрти можемо дати неке апсолутне и неке само спекулативне одговоре. Апсолутни одговори су да иако не знамо каква је то врста егзистенције која нас чека после смрти, оно што знамо је да то јесте нека врста егзистенције (јер постојање нема супротност у непостојању). Такође знамо да са нестанком сазнајућег субјекта нестаје и оваквог објективног света а остаје ствар по себи која је нешто другачије од свега што познајемо. А колико је другачије можеш увидети ако кажемо да је то егзистенција која не подразумева даље трајање. Пред тим мишљење стаје. То дакле можемо тврдити са апсолутном сигурношћу.

А што се тиче цитата које сам извео у у овом блогу из тибетанске књиге мртвих као и дела Достојевског, ради се о спекулацијама. Не можемо бити сигурни каква је та егзсистенција после смрти самим тим она може бити слична овој у којој смо а у којој постоји сазнајући субјекат и објекат који се сазнаје.
Интелект је у својој суштини воља... или хтети сазнати. Та воља је метафизичка самим тим неуништва. Мозак је само њена објективација у појави. Зато претпостављамо да са нестанком мозга дешава се нешто и са том вољом која се на тај начин објективисала у појави. Али не мора да значи.

Тако да постоји могућност да после смрти не долазимо у додир са ствари по себи већ и даље бивамо заробљни у сличној егзистенцији попут ове а што су Тибетанци и Достојевски тако уверљиво описали.