NIČIJI PAS 3 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

NIČIJI PAS 3

Oceni ovaj blog
Narednih nekoliko dana, par puta joj je postavio pitanje u vezi sa Đavolom, i ona mu je odgovarala kako je sve u redu: da, prevazišla je strah, pas je bolje. Više nije razmišljao o životinji. Bilo je drugih tema kojima su ispunjavali susrete: hteli su što više da saznaju jedno o drugom. Njoj nije smetalo što je Sveta vegeterijanac; i ljutila se što malograđanska sredina nije u stanju da prihvati tako bezopasnu različitost. Svidela joj se njegova profesija („ne manje važna nego poziv lekara“ – kako je rekla). Citirala je neke filozofe i napamet znala ljubavne stihove poznatih pesnika. Zaključio je o njoj ono čemu se i nadao: fina duša, tananih osećanja, pametna i plemenita.
’Đavo’ ga je pohodio još par puta u snovima, i bilo je to uvek jednako začuđujuće, jer ga je video samo jedanput i nije gajio preteranu naklonost prema njemu. Snoviđenja su išla dotle, da je pomislio kako je, nekim čudom, neraskidivo vezan za tog psa. U jutarnjim časovima, dok se sneno izležavao u krevetu, zamišljao je Đavola kao biće iz nekog drugog sveta, koje je zalutalo i sada traži put nazad. Ta fantazija imala je svoje uporište u knjigama koje je pročitao i filmovima koje je odgledao; u njoj je Đavo bio podivljali pas, izbačen iz civilizacije, ne razmaženi probirač, već lovac, koji je iskusio sve i svašta. Na svojim putovanjima je krišom i lukavo krao kad god je mogao, sklanjajući se od ljudi i pronalazeći privremena skloništa daleko od njihovih očiju.

Kada je iscurela nedelja, setio se da pita devojku za psa. „Ozdravio je“, odgovorila je nehajno, „nema potrebe da ga obilaziš.“ Bilo mu je drago, i nadao se kako će vremenom, i njen otac shvatiti da ne mora koristiti silu da bi kupio pseću ljubav i poštovanje. Uostalom, možda se Đavo baš zbog povrede ponašao onako, pokušavajući da skrene pažnju na sebe. Možda će sad sve biti u redu.
Narednih dana viđali su se u kafanici, koja je već postala ’njihova’. Sveta je došao do one tačke, kada mu je bilo fizički neizdrživo podnositi Snežaninu blizinu. Nagoveštavao joj je svoju želju, i ona se kikotala, smatrajući kako ’još nije došlo vreme’ za veću intimnost. Pravdala se malim mestom, glasinama, nedostatkom uslova, kojekakvim razlozima koji njemu nisu izgledali kao prepreke. Tražila je od njega, više puta u toku jednog susreta, da joj kaže kako je voli, ’najviše na svetu’ i da bi ’sve učinio za nju’. On nije bio navikao na te reči, i osećao je izvesnu dozu nelagode kada bi ih prevalio preko usana, kao da izgovara laž. Njoj nije bilo teško da izgovara ’volim te’ u intervalima između poljubaca, pa čak i u trenucima kada je takve izjave najmanje očekivao – dok srkuću piće, i ona ga vragolasto posmatra preko ruba čaše, ili u sred njegovog monologa o planovima koje je imao. To ’volim te’ izgubilo je svaku draž i postalo beznačajno poput mehaničkog pozdrava. Ali je bio siguran u iskrenost Snežaninih reči. O tome je svedočila i nežna devojčina ruka, uvek prebačena preko Svetine.

Krajem meseca, dok su se grlili ispred njene kapije, ispala joj je tašna, čiji se sadržaj rasuo pred njegovim nogama. Sagnuo se da pokupi sve te tajanstvene, ženske stvarčice koje se kriju u utrobi ručnih torbica, i koje su oduvek okupirale njegovu maštu. Četka za kosu, ogledalce, pudrijera, karmin, paketić papirnih maramica, olovka i, pored gomile nepotrebnih sitnica – nenačeta kutija antibiotika. Ista ona, koju joj je dao pre tri nedelje.
Devojka je, uhvaćena u laži, ostala bez reči. „Ne ljuti se“, rekla mu je plačnim glasom, „jednostavno se nisam usudila…“ Videvši njegov izraz na licu, dodala je: „Volim te.“
Sveti je, brzinom svetlosti, kroz glavu prošlo sve ono o čemu su njih dvoje razgovarali. Lagala ga je – ko zna o čemu sve – a on joj je poverovao, jer je bila tako dobra lažljivica. Nije bio u pitanju samo pas, s kojim se ko-zna-šta desilo u međuvremenu, već činjenica da više nije mogao da joj veruje. To joj je ljutito i kazao.
Ništa nije rekla u svoju odbranu, izuzev još jednog ’volim te.’

Okrenuo joj je leđa, i pun gorčine, vratio se kući. Dugo je razmišljao o njoj, a zatim osetio kako mu se neki teret svalio sa srca, kao da se zaljubljenost otkačila i izašla iz njegovog tela. Jedva je zaspao, a onda je, u sred noći, s mučninom u stomaku, skočio iz sna. Prva pomisao mu je bila: „Pa JA sam kriv! Ja sam taj koji je trebalo da ga leči! Konačno, zar nisam veterinar?“
U sebi nije nalazio opravdanje za to što je izbegavao odlaske u devojčin dom. Jeste, priznaje: uplašio se mrgodnog pogleda njenog oca, ali, nije li on, Sveta, odrastao čovek, zar neće u životu morati da se susreće sa takvim ljudima? Zar za veterinare ne postoji neka zakletva, slična onoj Hipokratovoj?
Obukao se na brzinu, i ispod kreveta izvukao svoju prašnjavu veterinarsku torbu (podsetivši se koliko je na istu bio ponosan, kada ju je kupio). Proverio je da li se u njoj nalazi sve što mu treba i uputio se ka Snežaninoj kući. Nije želeo sresti ni nju, ni njene roditelje, nikada više; oni su bili deo istog onog sveta koji ga je okruživao, samo malo uglancaniji. Skoro da je trčao, uzbuđen novom spoznajom o sebi kao čoveku koji ne preza ni od čega, u cilju spašavanja jednog psećeg života. Nebo iznad njega preteći se natmurilo, ali je, kada je Sveta stigao do kuće, Mesec isplovio iz gustih oblaka.

Preskočio je ogradu s lakoćom dečaka, usput zaparavši pantalone. Pas se niotkuda nije čuo, i Sveta se u trenutku uplašio da životinje više nema – da ga je devojka slagala, i Đavo sada leži mrtav, pokopan u dnu njihovog voćnjaka. Ali, onda je, na mesečini, ugledao njegovo opruženo telo, mnogo mršavije nego poslednji (i jedini) put kada ga je video. Pored njega se nalazila posuda puna hrane. Pas je slabašno podigao glavu. U očima mu je bilo neke apatije, potpunog prepuštanja i mirenja sa sudbinom, poput grozničavog sjaja na smrt bolesnog čoveka.
Kleknuo je pored njega. Rana na uhu se proširila i neprijatno mirisala.
Pogladio ga je po gubici: „Budi dobar, neće boleti.”
Iz torbe je izvadio špric i istresao sadržaj u Đavolove koščate slabine. Njemu je dodao još jedan – vitaminski koktel. Pas se nije ni pomerio. Sveta ga je ponovo pomilovao i šapnuo: „Nisi ti nikakav ’Đavo’.“ Zatim je, vrlo polako, skinuo lanac sa psećeg vrata, trudeći se da u toj noćnoj tišini njegov zveket ne probudi ukućane. Tek tada se životinja prenula, kao da je postala svesna onoga što joj se nudi. Polako je ustala.
„Hajde, idi sad… Idi, sledi svoj put“, rekao mu je. „Idi, beži, beži…“
Na te reči, Đavo mu je uputio poslednji, za Svetu iznenađujući pogled, skoro pun razumevanja. Nije mogao ni naslutiti šta se krije u glavi tog psa, niti je znao šta će biti sa njim, ali je bio siguran kako je učinio pravu stvar. Oslobodio ga je robovanja, lanaca, lažne ljubavi bez davanja, pružio mu priliku da nastavi tamo gde se uputio.
Širom je otvorio kapiju, i zarđale spone izdajnički su zaškripale. Svetla u kući su se upalila, i nečija senka približila se prozoru. Ali, Sveti nije bilo važno ako ga neko vidi. Jedino je bilo važno da li će pas smoći snage da do jutra ode dovoljno daleko. Životinja mu je pratila korak, kao da je vezana za njegovo biće i, tek kada su se našli izvan dvorišta, otkasala je u noć. U daljini se moglo videti kako se kas ubrzava, prerasta u trk i uskoro se Đavo pretvorio u tačkicu što povremeno zasvetluca pod finom mesečevom svetlošću.
I sam Sveta je trčao. Grabeći dah, bežao je kao dete, zatečeno u krađi zelenih jabuka. U njemu nije bilo ni osećanja krivice niti stida, već nekog novog poleta. Pošto se vratio u svoju sobu, bacio se, obučen, u krevet i zaspao čvrsto, poput čoveka umornog od teškog fizičkog rada.

Ujutru je spakovao ono malo stvari i uhvatio prvi voz za grad.

Pošalji "NIČIJI PAS 3" na Facebook Pošalji "NIČIJI PAS 3" na Google Pošalji "NIČIJI PAS 3" na My Yahoo! Pošalji "NIČIJI PAS 3" na Live Pošalji "NIČIJI PAS 3" na MySpace Pošalji "NIČIJI PAS 3" na Twitter Pošalji "NIČIJI PAS 3" na Digg Pošalji "NIČIJI PAS 3" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. LJILJA MMM (avatar)
  2. gost 4554 (avatar)
    Odlična priča! Lik Svete jasno predstavljen! Priča prosto teče sama od sebe....:D
    :klap:
  3. SibirskiTigar (avatar)
    Lepa prica smestena u malu sredinu prepunu predrasuda a koja povezuje sudbinu mladog coveka i psa oslobadjajuci jednog od lanaca drugog od pogresnog izbora.Tecna,pitka i jasna.
  4. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala, dragi forumaši i blogeri.
  5. djurdja5 (avatar)
    Čisto srce uvek nađe vrata spasa!
    Bravo za priču.
    Hvala