NIČIJI PAS 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

NIČIJI PAS 2

Oceni ovaj blog
Tamo, na betonu usijanom od sunčeve toplote, pored vrata šupe, bezglasno je ležao pas – žut, krupan, i bez vidljivih znakova mrcvarenja. Do njega se nalazila posuda s vodom i još jedna, puna netaknute hrane.
„Eto, to je Đavo“, rekao je čovek.
„Koliko je star?“
„Ne znam. Tek odskora je kod nas. Došetao je pre dva-tri meseca, mršav – rebra si mogao da mu prebrojiš… Izem ti džukca: daš mu da jede, ugostiš ga k’o princa, a on samo vreba priliku kako da pobegne!“

Sveti se svašta motalo po glavi: možda je pas zalutao, pa tuguje za svojim vlasnikom… „Je li imao ogrlicu?“
„Ma, kakva ogrlica! Ako misliš da je tuđ, varaš se! Pa, svi se mi ovde međusobno dobro poznajemo. Bio je ničiji pas, a sad je moj. Treba da se ponaša kako i pristoji džukcu – da čuva, a on… malo-malo, pa pokida lanac i grabi iz dvorišta. Prošle nedelje je ušao u komšijsko i zaklao kokošku, iako ga hranimo kao cara!“
„Zašto ga onda ne pustite da ide, ako već ima takav karakter?“
Čovek se nasmejao i potapšao se po grudima: „Zato što ima od njega da napravim normalnog psa. Nateraću ga da se promeni.“
Sveta nije smatrao shodnim bilo kakav nastavak razgovora. Polako je prilazio psu. Tek na rastojanju od nekoliko koraka, primetio je ranu na njegovom uhu. „To nije zaradio kod mene!“ povikao je Snežanin otac, kao da mu je čitao misli. „S tim je došao!“
Pas je zarežao. Kada je nakostrešio dlaku i pokazao bele očnjake, zaista je ličio na đavola. U njemu nije bilo ni kapi rasne krvi, ali je bio lepa životinja, snažnih udova i skladne građe.
Sveta je imao iskustva sa psima; na fakultetskoj praksi je dolazio u dodir sa svakojakim životinjskim naravima, ali nikada ranije nije bio u situaciji da prilazi poludivljem psu, a da pored sebe nema bar još jednog čoveka, vičnog da vlada situacijom. Čučnuo je i šaputao mu: „Hajde, ne ljuti se… Dobra kuca… Ma neću ti ja ništa. Budi dobar.“
Pas kao da se premišljao: na to obraćanje krivio je glavu čas levo, čas desno. Sveta mu se primakao za još jedan korak. Sada je već bio u njegovom domašaju, ali se ništa nije dogodilo – nije bilo pretećeg reženja, niti iskeženih zuba. Pružio mu je nadlanicu. Mogao je, iza svojih leđa, čuti Snežanin uzdah. ’Đavo’ ga je onjušio, a zatim polako ustao, protegao se i zamahao repom.
„Znao sam da si dobar pas“, rekao mu je i pogladio ga po glavi. Osmotrio je ranu na uhu; izgledala je prilično gadno, i valjalo je psu dati neku terapiju kako se infekcija ne bi proširila. Ustao je i istresao nogavice od prašine. Kada se osvrnuo, njegove oči su se susrele sa Snežaninim, u kojima je čitao divljenje. Njen otac je bio zblanut, kao neko ko je očekivao sve, samo ne to da će nekadašnji ’ničiji’ pas, čudovišni ’Đavo’, tako lako pokloniti poverenje nepoznatom čoveku. „Prokletinja jedna!“ rekao je, i pljunuo ispred sebe.

Rastali su se s lažnom srdačnošću. Bio je pozvan da ih opet poseti. „Da“, rekao je, „doneću i lek za Đavola. Ne brinite, biće on dobro.“ Devojka ga je otpratila jedan deo puta a zatim, kada su već bili dovoljno udaljeni od njene kuće, okačila mu se oko vrata, razneženog i zaljubljenog glasa šapćući kako je ’zaista divan’, ’hrabar’, njen ’doktor ’Dulitl.’

Tog dana Sveta je preispitivao svaki detalj ove posete. Vraćao je, kadar po kadar, trenutke koje je proveo u Snežaninoj kući. Nije bio siguran u svoja osećanja prema devojci. Bila je u svemu po njegovom ukusu, ali je postojalo nešto, neka praznina, koju je osećao u njihovom odnosu. Tešio se činjenicom da je veza između njih dvoje još uvek na početku, nedorečena poput mladog Meseca. Nije mu se dopadao Snežanin otac. Ali ni sopstveni mu se više nije sviđao, što je tumačio generacijskim jazom, godinama njihove razdvojenosti, razlikama koje su nastale kao neminovna posledica njegovog ranog odletanja iz kućnog gnezda.
Koliko god da je maštao o devojčinoj baršunastoj koži i njenim čvrstim, šiljatim grudima koje su se sapinjale u tesnoj majici, i dodirivale ga pri svakom zagrljaju, te noći je sanjao Đavola. U snu mu se pas prikazao sasvim drugačije: nije ličio na sebe, a ipak je znao da je to bio on. Sveta je video, kao na filmu, mnoštvo nepoznatih ljudi, automobile, traktore – gužvu na nekom drumu, i Đavola kako trči, lajući iz sveg glasa. Probudio se sa izmešanim, zbunjujućim osećanjima, ne znajući da li još sanja, ili je budan. Dugo je ležao u krevetu, pokušavajući da shvati zašto je taj pas ostavio toliko jak utisak na njega i došao mu u snove.
Kada se, popodne, u kafanici našao sa Snežanom, dao joj je kutiju antibiotika. „Tri puta dnevno ubaci mu po dve tablete u hranu“, rekao joj je. „Mmm, da…da“, mrmljala je, dok joj je, krišom od pogleda ostalih gostiju, dodirivao koleno ispod stola. Paketić je stavila u tašnu, i on više nije spominjao psa. Devojka ga je izluđivala svojom blizinom, i jedino na šta je mislio, bilo je kako da je odvede na neko usamljeno mesto. „Znaš“, kazala mu je, koketno ga fiksirajući pogledom, „moja mama misli da ti imaš urokljive oči.“ Nasmejao se. On nije verovao u takve stvari. „Šta to treba da znači?“ pitao je. „Plave su, i, osim toga, ona misli da si njima omađijao Đavola“, odgovorila je, i šaljivo dodala – „Bogami, možda je u pravu. I na mene si bacio čini.“
Zajedno su se smejali toj besmislici. Kasnije, dok su se dugo i strastveno opraštali, još jednom joj je napomenuo: „Ne zaboravi da psu daš lek!“

Kod kuće mu je palo na pamet kako je ona, verovatno, poput ostalih devojaka koje je poznavao, plašljive prirode, i da joj nije kazao da nema potrebe za strahom, ali je ta misao u trenu iščilela. Pomislio je kako neće biti strašno ni ako se preskoči doza – ta, ako je pas toliko dugo vukao infekciju, valjda taj jedan, jedini dan, neće biti koban po njegovo zdravlje.
Oca je uspeo da odobrovolji svojim raspoloženjem. Njegova euforična zaljubljenost se, poput zaraze, širila i na starog. Život je odjednom izgledao drugačije.

Sutradan je devojci opet spomenuo psa, i ona mu je priznala kako se nije usudila da mu priđe. U jednom trenutku prošaputala je, više za sebe, da bi bilo bolje lečiti Đavolov pogani karakter, no arčiti vreme i novac na lečenje neke ranice na uhu. Sveta je bio iznenađen zbog te izjave; smatrao je takav stav primitivnim i nedostojnim ženskog bića koje bi mu, možda (to ’možda’ mu je zapištalo u glavi poput budilnika), u budućnosti bilo životni saputnik. Videvši njegov razočarani izraz lica, devojka se nagnula preko stola, i rekla mu, maznim glasom: „Nisam mislila ozbiljno… Naravno da Đavolu treba pomoći. Ali, bojim ga se…“ Objasnio joj je da ne treba da se plaši; samo mora ubaciti tablete u posudu sa hranom, i to činiti pet dana, nakon čega će on doći da vidi da li je terapija urodila plodom. U tu kuću mu se nije išlo, ne zbog lenjosti, već zbog toga što nije želeo – bar ne tako brzo – da se ponovo sretne sa njenim ocem.

Pošalji "NIČIJI PAS 2" na Facebook Pošalji "NIČIJI PAS 2" na Google Pošalji "NIČIJI PAS 2" na My Yahoo! Pošalji "NIČIJI PAS 2" na Live Pošalji "NIČIJI PAS 2" na MySpace Pošalji "NIČIJI PAS 2" na Twitter Pošalji "NIČIJI PAS 2" na Digg Pošalji "NIČIJI PAS 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari