NIČIJI PAS 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

NIČIJI PAS 1

Oceni ovaj blog
U njegovom zavičaju, biti veterinar značilo je imati dobar život. ’Marveni lekar’ – termin kakav je koristilo lokalno stanovništvo – ako je bio uspešan, mogao je računati, uz pristojnu novčanu nadoknadu, na pokoju kokoš pride, pa čak i na solidan komad svinjskog buta. Čvarci, slanina i ostale ’svinjarije’ spadale su, recimo, u sitniji bakšiš.
Ali, šta ako je seoski veterinar neko, ko svoju profesiju vidi korak dalje nego što je to sanitarna kontrola mesa… neko, ko je osetljiv na ubijanje stoke radi velikog ždranja na kojekakvim svetkovinama? Onaj, koji s gađenjem lupa pečate po životinjskim lešinama, ne mogavši da shvati ljudsku potrebu za delikatesima u vidu pečenih prasećih glava, ili kiselih čorbuljaka iz kojih isplivavaju mrtve jagnjeće oči; čovek, kome se prevrće stomak od svinjskih creva što se klate na vetru poput ženskih najlon-čarapa, da bi kasnije bila napunjena samlevenim iznutricama i servirana u tanjir kao ’specijalitet kuhinje’… Veterinar, za koga nema lepšeg trenutka od onog, kada se tele, tek pristiglo na svet, uspravi na svoje noge, niti ima užasnijeg od sledećeg, kada domaćin ushićeno usklikne kako će prinova biti pojedena za Božić.
Taj mladi čovek, kome se podsmevaju i nazivaju ga ’ludim’, ’ćaknutim’ i, uopšte, smatraju iščašenim članom njihove male zajednice, svoj životni poziv izabrao je da bi pomagao bolesnim životinjama. Završio je fakultet u velikom gradu i, za razliku od mnogih drugih kolega, vratio se u rodno mesto. Imao je viziju zelenih pašnjaka, po kome slobodno pasu krave – šarene, žute, crne – lepe kao one na omotu popularne čokolade. U godinama napornog studiranja, nostalgija koja ga je mučila, kako to obično biva, izvitoperila je stvarnu sliku njegovog zavičaja. Sve mu se pričinjavalo da je, došavši na gradski asfalt, iza sebe ostavio pastoralni krajolik, sličan onima na turističkim prospektima Irske ili Novog Zelanda. U sebi je video veterinara-reformatora, i planirao krupne korake u cilju širenja humanog odnosa prema životinjama. Izveo je statistiku: ljudi se najčešće razboljevaju i umiru zbog loše ishrane. Ono što zna i vrabac na grani: ljudi jesu mesožderi, ali preteran unos masnoće životinjskog porekla koban je po čovekovo zdravlje. Računao je s tim da će, kada se vrati kući, i sve to objasni prostim, narodskim jezikom, uz malu dozu zastrašivanja, njegovi zemljaci shvatiti makar onoliko, koliko i onaj vrabac sa grane.
No, prošlo je već više od godinu dana kako se vratio, a mladi veterinar Sveta (koga su nazivali i ’žutokljuncem’, sumnjičavo vrteći glavom na svaku njegovu dijagnozu i propisanu terapiju), nije načinio spektakularne promene u ljudskim glavama. Nije bilo nikakvog kopernikanskog obrta – meštani su i dalje klali, i ždrali. Ono što je, po Svetinom mišljenju, bilo najgore: uz klanje se veselilo, pilo i zabavljalo. Ubijanje je bilo deo nekog, njemu stranog i odurnog paganskog rituala. Nije mogao razumeti otkuda taj sjaj u očima njegovih dojučerašnjih školskih drugova, dok dugo, vrlo dugo, oštre sjajne noževe. U tom obredu ljudi, pa i žene koje su pripomagale, kao da su se čvršće zbijali jedni uz druge; prestajale su sve komšijske razmirice, zaboravljali se i praštali stari dugovi. Samo je Sveta ostajao po strani, svima trn u oku. Nije se uklapao. Niko ga nije zvao da leči životinje. Smatrali su ga neiskusnim i premladim. Prednost su davali starom veterinaru iz obližnjeg sela.
Otac, naglo i prerano ostareo nakon ženine smrti, u početku ponosan na sinovljevu profesiju, razočarao se u njega. Nekada preke ćudi, sada je klimao glavom i glasno uzdisao, vajkajući se kako mu je grad pokvario jedinca i od njega napravio mekušca. Kukao je zbog teško stečenog novca datog za školovanje i podstanarski sobičak, proklinjao ženinu familiju na koju se – kako reče – njegov sin ’izmetnuo’. Prebacivao mu je što u kuću ne donosi nikakvu zaradu, makar u vidu ugojenih pilića. Smatrao je da mora biti kako mu je sin ’besan’, razmažen i naviknut na svakojake izvitoperene stvari, koje je upoznao u gradskoj sredini. Sveti se činilo kako otac i on više nemaju ništa zajedničko, osim nekoliko ari zemlje i kuće koje su, silom prilika, delili. Zaključio je kako je godinama živeo u zabludi jer, zapravo, nije bilo ničeg idiličnog u tom selu u kome je proveo detinjstvo. Nekada netaknuta priroda koju je s nežnošću nosio u sećanju, bila je narušena divljanjem turista i neumerenom sečom drveća; sva lepa mesta koja je davno pohodio, više nije mogao pronaći. Osim korzoa, na koji se uveče slivao uparađen svet, i par okolnih kafana, iza čijih vrata se, uz treštanje muzike, neumereno pilo, nije bilo nikakvih drugih sadržaja.
Dao je sebi rok: ukoliko se ništa ne bude promenilo u roku od par meseci, odreći će se svega i vratiti se tamo gde je studirao, makar crnčio kao fizički radnik.

Stvari su već bile napola spakovane, i misao o odlasku prerasla u nestrpljivu žudnju, a onda je sreo nju, svoju nekadašnju drugaricu iz susednog sela, s kojom je pešačio stazama i bogazama kako bi stigao do udaljene osnovne škole. Bila je dve godine mlađa. Pamtio ju je kao krezavo, štrkljasto biće, muškobanju kratko ošišane kose. Sada je bila svršeni student neke, njemu prilično nezanimljive, više škole; raskošno ženstvena i napućena poput estradne zvezde, a ipak spontana i vragolasta kao kada je bila devojčica.
„Sećaš li me se?“ pitala ga je, pošto su se skoro sudarili na promenadi. „To sam ja, Snežana…“
Bio je zbunjen. „Da“, promucao je, a ona ga je, bučno se nasmejavši, uzela pod ruku. Šetali su više od sata, i Sveti je njihovo ćaskanje, i podsećanje na zajedničke trenutke detinje razbibrige, izgledalo kao nešto najlepše što mu se dogodilo za poslednjih godinu dana. Rastali su se na čistini iskrčenog šumarka u blizini njene kuće, gde se, pored zrikavaca, moglo čuti samo kako lišće s udaljenog drveća šapuće na povetarcu. Sveta je osetio kako se u njemu rađa simpatija prema devojci, i budi nekadašnje osećanje bliskosti sa mestom iz koga je potekao. Veza između njega i spoljašnjeg sveta opet je, nekom čarolijom, bila uspostavljena. Poljubac koji je usledio, bio je potpuno prirodan sled tog doživljaja.
„Dođi sutra da se pozdraviš sa mojima. Radovaće se da te ponovo vide“, rekla mu je, pre nego što je nestala iza kapije.
Zaspao je s nadom da će od sada sve biti drugačije; devojka je, kao i on, jedno vreme provela u gradu i imao je sa njom o čemu razgovarati. Razumeće ga i neće joj biti strana njegova životna načela. Neće više biti usamljen.

Ujutru se, s novim elanom, uputio ka njenoj kući. Dočekali su ga vrlo toplo, kao da im je bio rod najrođeniji. Njena majka ćutke ga je posluživala na starinski, tradicionalni način: slatkom od šljiva sa bademom, čašicom rakije i turskom kafom. Devojčin otac, opštinski činovnik od autoriteta, zapitkivao ga je o ovome i onome, stavljajući akcenat na priču o novim, obrazovanim naraštajima koji će doneti boljitak selu. Njen mlađi brat nakratko se pozdravio i nestao iza vrata svoje sobe. Sveti je bilo prijatno; odavno se nije tako lepo osećao. Ovi ljudi nisu ni po čemu podsećali na one iz njegovog sela – jezik im je bio kultivisan, razumljiv; maniri prevazilazili provincijski duh; Snežanine knjige, bez reda poređane na polici, kao i nenametljiv ambijent dnevne sobe, govorili su o ukusu svojih vlasnika. Devojka je, po dnevnom svetlu i bez šminke, izgledala još privlačnije. Osmeh joj je bio širok a njene oči su ga zaljubljeno gledale.

Oko podneva, kada je, ošamućen od treće čašice alkohola i Snežaninih pogleda, izašao iz njihove kuće, skoro da se sapleo o neki lanac koji mu se našao ispred nogu. Jedva su ga zadržali da ne padne. „Prokleta džukela! Zar opet?!“ povikao je devojčin otac. Već dobrano pripit i zakrvavljenih očiju, požurio je ka ulaznoj kapiji. Tamo je – kako je Sveta jasno mogao videti – ščepao nekog psa i, vukući ga za kožu na vratu, odveo u dvorište. Pas je glasno cvileo. Iako prilično nestabilan na nogama, Sveta je pritrčao. „Ne“, vrisnula je devojka, uhvativši ga za nadlakticu, „ne prilazi! Opasan je! Samo tata ume sa njim!“
’Umeti sa psom’ podrazumevalo je par šuta u slabine, uz besno psovanje, stavljanje na lanac, i odvođenje u zadnje dvorište. Odande se moglo čuti još jedno bučno ’tup’, pa ’tras’ i svi prateći zvuci koji su dočaravali ono što se događa izvan njihovog vidokruga.
Sveti je zastala knedla u grlu; situacija je bila krajnje nezgodna – bio je njihov gost, stalo mu je da im se svidi, devojka mu se dopadala. S druge strane, uvek se gnušao sadizma prema životinjama. „Kako misliš ’opasan’? Ujeda li?“ pitao je. Trudio se da zvuči staloženo.
„Nije još nikoga, ali reži na nas, čak i kada mu damo da jede“, rekla je Snežana.
Njen otac se vraćao, vidno iznerviran i zajapuren u licu, mrseći nešto sebi u bradu. „Izvini“, kazao je, „ali ker je prosto nepodnošljiv… Bude li mi još jedanput ovo priredio, ja ću ga…“ Reči su ostale neizgovorene, ali je pretnja lebdela u vazduhu, i Sveta se nije mogao oteti utisku kako je pogrešio u sopstvenoj proceni: čovek mu odjedanput više nije bio ni najmanje simpatičan. Primetio je njegovo nisko, neandertalsko čelo, i guste, namrštene obrve, koje su se, u besu, skupile u ravnu crtu; krnje, požutele zube i, pod pazuhom tesne košulje, ružne fleke od znoja.
„Mogu li ja da pomognem?“
„Eh, njemu niko ne može doakati…“, odgovorio je Snežanin otac.
„Ipak, da ga pogledam…“, bio je uporan.
Sveta je osetio kako je čovek naprasno promenio svoje raspoloženje i da mu se ne dopada ta njegova zainteresovanost za psa, ali je on ipak klimnuo glavom i poveo ga iza kuće. Snežana je pošla sa njima, u strahu hvatajući Svetu za ruku.

Pošalji "NIČIJI PAS 1" na Facebook Pošalji "NIČIJI PAS 1" na Google Pošalji "NIČIJI PAS 1" na My Yahoo! Pošalji "NIČIJI PAS 1" na Live Pošalji "NIČIJI PAS 1" na MySpace Pošalji "NIČIJI PAS 1" na Twitter Pošalji "NIČIJI PAS 1" na Digg Pošalji "NIČIJI PAS 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. djurdja5 (avatar)
    Kada novi ambijent: grad, studije, oskudica, otuđenost zakuca na vrata srca, tada najbolje slike detinjstva greju dušu da izdrži, da preživi...da opstane u novom okruženju. . .