VRATA 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

VRATA 1

Oceni ovaj blog
Tokom službovanja, davali su mu različite nadimke: počeo je kao ’cajkan’, pub’, ’pandur’… U novije vreme, otkako se kriminal uvukao u svaku poru života, a žargon postao sastavni deo uobičajenog rečnika, nazivali su ga ’murjakom’, ’drotom’, ’pajom’… Nadimaka je bilo mnogo, i nikako nije uspevao da se navikne na njihov uvredljivi i prezrivi prizvuk, kao i na poglede ljudi koji kao da su, videvši njegovu uniformu, govorili: „Eto onih što tuku“. Kada je, pre dvadeset i koju godinu, Branko postao policajac, svoju budućnost zamišljao je sasvim drugačije; mislio je, mladalački zaneseno, kako će mu sopstveni, istrajni i pošteni karakter, omogućiti da se istakne i dokaže. Uniforma, za njega simbol svih vrednosti kojima su ga učili, bila je potpuno u skladu sa Brankovom ličnošću – uvek čista, popeglana, uglancana.

Razočaranja su došla već tokom prvih meseci; okruženje nije delilo njegovo mišljenje o merilima vrednosti. Bilo je tu svega i svačega: progledavanja kroz prste uličnim mangupima, sumnjivih poznanstava sa svetom s one strane zakona, otaljavanja obaveza, kolenovićkih i plemenskih veza pri napredovanju u službi, i mnogo čega drugog što se kosilo sa Brankovim shvatanjem poštenja i zakletve, date u trenutku kada je prvi put obukao uniformu. Nije sve bilo tako crno, niti je svaki kolega na sebi nosio pečat sumnjivog morala, ali se njemu činilo da ih je – zajedno sa njim – tek nekolicina, koja ne može na svojim plećima da podnese sav teret dužnosti.

Nakon što su mu, pre desetak godina, ponudili da pređe na obuku za ’psara’, ili vodiča službenih pasa, bio je vrlo uvređen zbog takvog predloga. Sa njegove tačke gledišta, taj posao se nije mnogo razlikovao od onoga koji obavlja pastir na pašnjaku neke zabite planine. Očekivao je novu crtu na epoleti, priznanje koje će mu omogućiti autoritet među ljudima, a ne među životinjama. Voleo je on džukce, i rado se sećao jednog, što mu se, u doba njegovog dečaštva, prilepio uz noge i danima ga pratio od škole do kuće, ali nije razumeo zašto mora baš on – zašto su baš njega izabrali za taj posao.
No, na kraju nije sve ispalo tako loše. U nekim stvarima, psi su se pokazali boljim od ljudi. Bili su disciplinovaniji i nepotkupljivi. Jednom naučeni da ispunjavaju svoju dužnost, nikada je nisu zaboravljali. Kod njih nisu važile protekcije i rodbinske privilegije, niti su očekivali bilo kakvu nagradu izuzev pohvalnih reči i pristojnog obroka. Za njih je Branko bio vrhunski, neprikosnoveni autoritet. Nije bilo lepšeg i uzbudljivijeg trenutka nego kada bi pas razotkrio krijumčarenu drogu i kada bi krivci, koji su uzaludno glumili bezazleni bračni par na proputovanju, bili privedeni pravdi. Moć tog trenutka je prijala, ispunjavala njegovo biće osećanjem sigurnosti i samopoštovanja.
Ovaj osećaj nije imao nigde drugde, pa čak ni u sopstvenoj kući. Žena ga je dočekivala smrknuta, uvek nezadovoljna. Prigovarala je zbog hronične nestašice novca, nemogućnosti da se ode, kao nekad, na letovanje, da se kupi novi frižider, da se popravi bojler. Gunđala je zbog života u kome – kako je često govorila – niko ne primećuje njene potrebe za odlaskom u bioskop ili, makar, kod frizera. Branko je trpeo te tirade, nikad ne stigavši da kaže kako i on ima svoje malene, skromne ljudske želje u vidu odmora od svega što ga okružuje, pa i od nje.
Sa sinom je bilo još gore. Otkako se zamomčio, Darko je pravio samo probleme. Prvo su to bili roditeljski sastanci na kojima se Branko, prozvan kao otac problematičnog školarca, osećao krajnje neugodno. Crveneo je na glasne primedbe o ponašanju svog bahatog deteta koje je tuklo slabije, otimalo od mlađih, psovalo, vređalo i kome je, svake godine, bilo priprećeno izbacivanjem iz škole. „Zar ne možete nešto da učinite?“ pitao bi ga, nebrojeno puta, razredni starešina, „Pa, Vi ste, barem, policajac… Valjda možete da ga dovedete u red?“
Ali, on nije mogao da hapsi svoju krv, svoje dete, da mu stavlja lisice na ruke i preti mu pendrekom. Sav napor koji je uložio u njegovo vaspitanje svodio se na povremen razgovor i ubeđivanje u neophodnost promene ponašanja. Govorio mu je kako treba učiti, raditi, verovati u opšteljudske vrednosti: red, disciplina, poštenje. Ubeđivao ga je kako će trud, kad-tad, biti nagrađen. Kad god bi mu držao pridiku – mirnim glasom, bez povišenog tona – njegov sin mu se podsmevao: „Ti ćeš da me učiš – ti, koji nisi mrdnuo dalje od vodiča kerova!“
Duboko u sebi, Branko je morao da prizna kako u tome ima istine, kao i u svim zajedljivim rečima koje mu je upućivala žena. Ali, on se već odavno pomirio sa činjenicom da možda – po nekim svevišnjim kanonima – i nije bio predodređen za nešto drugo. Psi makar nisu gunđali, nisu se brecali, nisu zahtevali od njega da bude drugačiji nego što jeste.

Pošalji "VRATA 1" na Facebook Pošalji "VRATA 1" na Google Pošalji "VRATA 1" na My Yahoo! Pošalji "VRATA 1" na Live Pošalji "VRATA 1" na MySpace Pošalji "VRATA 1" na Twitter Pošalji "VRATA 1" na Digg Pošalji "VRATA 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari