Bio jednom nekada jedan ogroman vrt prepun prelepih ruza,saren od boja i mirisan od nektara.Mnogi prolaznici,a i namernici,svracali su u vrt,gledali ruze i divili im se.
U tom vrtu je postojao i jedan taman kutak,prepun zbunja i trnja i u njemu jedna ruza,boje tamne kao noc,skoro da je bila crna..Ko god bi pokusao da je bolje zagleda i da joj se priblizi i dotakne je,ustuknuo bi pred ubodima okolnog,nemilosrdnog trnja koje ju je stitilo.Ako bi uspeo ipak da je dodirne,i sama bi ga ubola..
Poneko,ko je imao dovoljno strpljenja da se iz daljine zagleda u nju,mogao je da primeti da iz nje blista malo svetlo,zadivljujuceg sjaja.Iako je pripadala istoj vrsti,ona nije bila kao i druge ruze..
Njene latice su bile guste,meke poput somotnog plisa,ali su dobrim delom pocele da poprimaju neke cudne,tamne mrlje..Neke su joj opale,druge su lagano bledele,i ona je bila svesna da joj se telo susi.Bilo joj je svejedno,zato sto joj je dusa vec venula..Druge ruze su bile prave lepotice,imale su puno sunceve svetlosti,ali njoj to nije ni bilo vazno..predala se svojoj sudbini.
Jednoga dana neki slucajni prolaznik je svratio u vrt.Bio je ocaran tolikom lepotom ruza na jednom mestu,bio je opijen tolikim uzbudljivim egzoticnim mirisima.Postao je svakodnevni posetilac vrta,setao je,zalazio izmedju ruza i posmatrao ih je,uzivajuci u njihovim drazima.Sasvim slucajno je dosao i do trnovitog mesta i,kako je bio pazljiv posmatrac,ugledao je u tami kako odnekud titra treperava,ali kristalno bela svetlost.Kad su mu se oci navikle na tminu,ugledao je tamnu ruzu.Nikada do tada nije video takvu vrstu i,vodjen njenom svetloscu i posebnim mirisom koji je njegovo osetljivo culo uhvatilo,poceo je da se probija prema njoj..Zeleo je da je dodirne,ona je vec postala predmet njegove zelje..
Rasciscavao je zbunove,trnje,loze koje su mu saplitale noge,kao da se nebo zaverilo da je sacuva nedodirnutu..Tamna ruza ga je posmatrala sa cudjenjem,jer nije mogla da shvati sta ga to nagoni da uporno vodi bitku sa bodljikavim stanovnicima vrta tame.Ona je vec navikla na mesto u kome zivi,i samo bi je tuga ponekad dotakla,u pogledu na druge ruze i njihove posetioce.
Danima joj je dolazio,okopavao,zalivao,negovao,milovao ..brinuo se o njoj.Njene latice su se polako oporavljale od one cudne boje tamnih fleka i on je,mirisuci ih,mogao da oseti njenu proslost,oziljke,osmeh,suze,ceo njen zivot od kada je bila pupoljak..Prijalo mu je da bude sa njom..u njoj je osecanje bilo isto.Bili su razliciti-ona nepoverljiva i divlja,on vedar i uporan,donoseci joj svetlo,od kog se vec bila odvikla.
S vremena na vreme bi je napustao,nije dolazio danima,jer je tamna ruza,onako divlja i nespretna umela da ga ubode.Kada bi videla njegove nezne ogrebane ruke,krvlju prosarane,pokajala bi se..nije znala zasto to radi,ali to je bilo jace od nje..On je morao da zaleci rane,nije joj se priblizavao,vec je odlazio drugim ruzama u vrt.
One su se radovale njegovoj poseti,otvarale su svoje latice prema njemu,mameci ga svojom svetloscu..a on je udisao njihov miris.Cesto bi se osvrtao i pogledao u mracni kutak,pitajuci se da li ga tamna ruza,ipak,moze videti..Mada je znala da je pored drugih ruza,ona,naviknuta na samocu,samo u mislima na njegove dolaske,kao da je bila sa njim..i to joj je bilo dovoljno.
On je,ponekad,razmisljao da joj vise ne dolazi,a opet,nije mogao da joj to uradi..Vracao se svojoj trnovitoj,divljoj ruzi koja je nastavljala da ga ponekad bode..a onda je razumela,napokon,zasto to radi:smetalo joj je sto je ostavlja samu i odlazi drugim ruzama u vrt.Zelela ga je samo za sebe.
I znala da se njen zivot promenio sa njegovim dolaskom.Shvatila je da je navikla da se u tamnom kutku probija sa mukom da ga privuce,nasuprot ostalim ruzama kojima je to bilo lakse,jer su imale mnogo svetlosti.I shvatila je da joj je potreban takav neko,bas kao sto je on.. podario joj je novi zivot kada je mislila da umire.
On je postajao njeno svetlo svakog momenta kada je bio sa njom.Kada ga nije bilo dugo,cekala ga je brizna,strahovala da se mozda nece vratiti,molila se za njega..Ma kako bio daleko od nje,ona nije imala zaista nikog svog,nikog blizeg od njega..Niko i ne bi umeo da joj se priblizi kao on,da razume njenu cudljivost,njenu tugu.Kad god ga nije bilo i kada nije mogla da ga vidi u nekom udaljenom delu vrta,znala je da je i u tom momentu negde sa njim,u mislima njegovim,da je ona u njemu i on u njoj..
Druge ruze su zapitale sta se to desava kad je sve vise svetlosti isijavalo iz nje,da je tamni vrt je postajao sve manje mracan.Postale su zavidne.A ona,i sama se cudila promenama u sebi,nije znala sta se to desava u njoj.
Razumela je sebe kroz njega,dosla do uzasne spoznaje da ce uvek biti sa njim u sebi,razumela je da postao njen zivot i da joj taj zivot ne bi znacio nista,ako bi on otisao.
On je njena suza u oku,koja moze da srusi svet oko nje,ali i da ga izgradi u nemerljivoj lepoti.
Tamna i divlja,ona jos uvek zivi u svom mracnom kutku velikog vrta,sa njim u srcu..Mozda lagano i umire,cekajuci njegov stalni povratak...
A on,trebalo bi da zna nesto ovako:
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
"Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio..Ti si odgovoran za svoju ruzu..",rekao je Antoan de Sent Egziperi onom zlatokosom decaku.
A on,Mali princ,je odgovorio:"Ali,ona je tako slaba!Ona je tako bezazlena!Ona ima samo cetiri bedna trna da je brane od sveta."
/citat/
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
"Mali princ svake noci stavlja svoju ruzu pod stakleno zvono,da je sacuva..A nijedna odrasla osoba nece nikada razumeti da je to toliko vazno!"
/citat/
Ps.Prica za laku noc,svim "ruzama" i svim "bastovanima" koji ih vole
i koji razumeju da bez trnja,ruza i ne bi bila prava ruza...
U tom vrtu je postojao i jedan taman kutak,prepun zbunja i trnja i u njemu jedna ruza,boje tamne kao noc,skoro da je bila crna..Ko god bi pokusao da je bolje zagleda i da joj se priblizi i dotakne je,ustuknuo bi pred ubodima okolnog,nemilosrdnog trnja koje ju je stitilo.Ako bi uspeo ipak da je dodirne,i sama bi ga ubola..
Poneko,ko je imao dovoljno strpljenja da se iz daljine zagleda u nju,mogao je da primeti da iz nje blista malo svetlo,zadivljujuceg sjaja.Iako je pripadala istoj vrsti,ona nije bila kao i druge ruze..
Njene latice su bile guste,meke poput somotnog plisa,ali su dobrim delom pocele da poprimaju neke cudne,tamne mrlje..Neke su joj opale,druge su lagano bledele,i ona je bila svesna da joj se telo susi.Bilo joj je svejedno,zato sto joj je dusa vec venula..Druge ruze su bile prave lepotice,imale su puno sunceve svetlosti,ali njoj to nije ni bilo vazno..predala se svojoj sudbini.
Jednoga dana neki slucajni prolaznik je svratio u vrt.Bio je ocaran tolikom lepotom ruza na jednom mestu,bio je opijen tolikim uzbudljivim egzoticnim mirisima.Postao je svakodnevni posetilac vrta,setao je,zalazio izmedju ruza i posmatrao ih je,uzivajuci u njihovim drazima.Sasvim slucajno je dosao i do trnovitog mesta i,kako je bio pazljiv posmatrac,ugledao je u tami kako odnekud titra treperava,ali kristalno bela svetlost.Kad su mu se oci navikle na tminu,ugledao je tamnu ruzu.Nikada do tada nije video takvu vrstu i,vodjen njenom svetloscu i posebnim mirisom koji je njegovo osetljivo culo uhvatilo,poceo je da se probija prema njoj..Zeleo je da je dodirne,ona je vec postala predmet njegove zelje..
Rasciscavao je zbunove,trnje,loze koje su mu saplitale noge,kao da se nebo zaverilo da je sacuva nedodirnutu..Tamna ruza ga je posmatrala sa cudjenjem,jer nije mogla da shvati sta ga to nagoni da uporno vodi bitku sa bodljikavim stanovnicima vrta tame.Ona je vec navikla na mesto u kome zivi,i samo bi je tuga ponekad dotakla,u pogledu na druge ruze i njihove posetioce.
Danima joj je dolazio,okopavao,zalivao,negovao,milovao ..brinuo se o njoj.Njene latice su se polako oporavljale od one cudne boje tamnih fleka i on je,mirisuci ih,mogao da oseti njenu proslost,oziljke,osmeh,suze,ceo njen zivot od kada je bila pupoljak..Prijalo mu je da bude sa njom..u njoj je osecanje bilo isto.Bili su razliciti-ona nepoverljiva i divlja,on vedar i uporan,donoseci joj svetlo,od kog se vec bila odvikla.
S vremena na vreme bi je napustao,nije dolazio danima,jer je tamna ruza,onako divlja i nespretna umela da ga ubode.Kada bi videla njegove nezne ogrebane ruke,krvlju prosarane,pokajala bi se..nije znala zasto to radi,ali to je bilo jace od nje..On je morao da zaleci rane,nije joj se priblizavao,vec je odlazio drugim ruzama u vrt.
One su se radovale njegovoj poseti,otvarale su svoje latice prema njemu,mameci ga svojom svetloscu..a on je udisao njihov miris.Cesto bi se osvrtao i pogledao u mracni kutak,pitajuci se da li ga tamna ruza,ipak,moze videti..Mada je znala da je pored drugih ruza,ona,naviknuta na samocu,samo u mislima na njegove dolaske,kao da je bila sa njim..i to joj je bilo dovoljno.
On je,ponekad,razmisljao da joj vise ne dolazi,a opet,nije mogao da joj to uradi..Vracao se svojoj trnovitoj,divljoj ruzi koja je nastavljala da ga ponekad bode..a onda je razumela,napokon,zasto to radi:smetalo joj je sto je ostavlja samu i odlazi drugim ruzama u vrt.Zelela ga je samo za sebe.
I znala da se njen zivot promenio sa njegovim dolaskom.Shvatila je da je navikla da se u tamnom kutku probija sa mukom da ga privuce,nasuprot ostalim ruzama kojima je to bilo lakse,jer su imale mnogo svetlosti.I shvatila je da joj je potreban takav neko,bas kao sto je on.. podario joj je novi zivot kada je mislila da umire.
On je postajao njeno svetlo svakog momenta kada je bio sa njom.Kada ga nije bilo dugo,cekala ga je brizna,strahovala da se mozda nece vratiti,molila se za njega..Ma kako bio daleko od nje,ona nije imala zaista nikog svog,nikog blizeg od njega..Niko i ne bi umeo da joj se priblizi kao on,da razume njenu cudljivost,njenu tugu.Kad god ga nije bilo i kada nije mogla da ga vidi u nekom udaljenom delu vrta,znala je da je i u tom momentu negde sa njim,u mislima njegovim,da je ona u njemu i on u njoj..
Druge ruze su zapitale sta se to desava kad je sve vise svetlosti isijavalo iz nje,da je tamni vrt je postajao sve manje mracan.Postale su zavidne.A ona,i sama se cudila promenama u sebi,nije znala sta se to desava u njoj.
Razumela je sebe kroz njega,dosla do uzasne spoznaje da ce uvek biti sa njim u sebi,razumela je da postao njen zivot i da joj taj zivot ne bi znacio nista,ako bi on otisao.
On je njena suza u oku,koja moze da srusi svet oko nje,ali i da ga izgradi u nemerljivoj lepoti.
Tamna i divlja,ona jos uvek zivi u svom mracnom kutku velikog vrta,sa njim u srcu..Mozda lagano i umire,cekajuci njegov stalni povratak...
A on,trebalo bi da zna nesto ovako:
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
"Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio..Ti si odgovoran za svoju ruzu..",rekao je Antoan de Sent Egziperi onom zlatokosom decaku.
A on,Mali princ,je odgovorio:"Ali,ona je tako slaba!Ona je tako bezazlena!Ona ima samo cetiri bedna trna da je brane od sveta."
/citat/
. . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
"Mali princ svake noci stavlja svoju ruzu pod stakleno zvono,da je sacuva..A nijedna odrasla osoba nece nikada razumeti da je to toliko vazno!"
/citat/
Ps.Prica za laku noc,svim "ruzama" i svim "bastovanima" koji ih vole
i koji razumeju da bez trnja,ruza i ne bi bila prava ruza...
no mirisanja je vredno i bocnuti se malo, zar ne