Штап - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Мало поезије и по која прича

Штап

Oceni ovaj blog
Наша прича почиње са двоје младих, заљубљених до ушију негде пред други светски рат. Није ни важно како су се и где упознали, ни њихова имена нису

важна. Важно је само да је она волела њега и да је он волео њу.
тада су времена била таква, да се љубав јавно показивала шетњом по корзоу, поподневним изласцима и држањима за руке. Како су се одиста волели, човек је

често, готово сваки дан могао да их види како, држећи се за руке шетају корзоом покрај главне градске улице у којој су биле смештене све кафане са својим

старинским баштама.
Након што су се верили, а за то је требало скупити храброст, бар у то време, почели су и да излазе у те кафане.
тако, можда сасвим случајно, некако их је запала песма “Тужна је недеља” да уде баш “њихова песма”.
Мађарска песма, препевана на Српски, говори о узи једне недеље за вољеном драганом која неће доћи.
И као што ми често бирамо “несвесно” ставри под утуцајем околин еи околних дешавања, њихов избор те песме ио је под утицајем догађања.
У европи је буктао рат, а ми смо мало били бар у почетку изоловани од свега тога. Али возови са резервистима су редовно кретали на војне вежбе…
Тако, једног дана, баш недељу дана пред венчање, стигао је позив за њега. Растанак, као растанак, сузе као суз, војничка обећања “Па неће ваљда нас рат да

ухвати”… и са грамофона собе одакле га је она испраћала чула се “Тужна је недеља”…
Али,како то бива, није прошло ни пар седмица, или како би она мерила време, ни десет писама од њега… и почео је рат.
Тешко да је то био рат. Нешто је грунуло, и све се срушило. Цео њен свет.
Мушкарци су отишли у заробљеништво, а о њему нису ништа знали.
Све док једног дана у септембру није стигла вест преко неког десетог да га је видео у заробљеничком логору, чак негде у Норвешкој.
залуд су слата писма одавде до тамо, преко Црвеног крста кружили су милиони писамо о изгумљеним вољеним особама.
Постало је још горе, сада су се проносиле вести да је теу једном те у другом логору, да се разболео, да је добио тада смртоносну упалу плућа.Једног дана стигла

је дописница од њега, самоједна. Пише да је у Оснабрику у Норвешкој и да је рањен у ногу, и да је воли . Три реченице колико је на дописну карту стало.
Она му је брже-боље послала пакети штап са сребрном главом, који је носио њен деда. Након месец дана, стигла је још једна дописница у којој јој он изјављуј

љубав и захвалност за штап.
И ту су престајале сваке информације. Ништа. Никада више није стигла ни једна дописница.
Месеци и године су пролазиле у уверењу да можда није мртав.
Плоча на грамофону се излизала и сада једва чула песма…
Рат је прошао. Она је још увек на зиду своје девојачке собе држала њихову заједничку фотографију.
Мушкарци су се вратили из заробљеништва, сви сем неких који то нису желели јер нису себе видели под новом влашћу која је наступила у држави.
Прошло је доста од краја рата, скоро неколико месециа када је она на улици престонице срела једног његовог друга из гимназије.
Сазнала је да је био жив. Али то је није развеселило. Напротив, то сазнање унело је пораз у њену душу. Значи ниј ехтео да се врати! Није она мислила на земљу

и нови поредак, него на- љу, он љој није хтео да се врати.
Слушала је доста прича како су се наши заробљеници венчавали са немицама код којих су били послати из логора да раде, и како нису хтели да се враћају

назад. Немицама су мужеви изгинули, нашима породице, и једноставно нису желели да се врате животу земљи у којој нема више ничег за њих. Значи, она је за

њега била ништа.
то ју је доста поразило.
Прошла је цела година. Она се преселила у престоницу. Упознавала је нове људе, посебно је било пуно момака у фабрици у којој је радила, али за њу други није

постојао. Свакодневно је пролазила путем од фабрике до стана једном улицом у којој је била мала кафана. Као поштена девојка,она у њу није залазила.
Само једног поподнева, пролазећи поред кафане чула песму “Тужна недеља” Све јој се вратило и сузе су наврле на очи. пожурила је у стан.
Сваки наредни дан пролазила је поред кафане и као за инат чула се та песма.
У петак, већ ју је душа болела.
У суботу је јецала и пре но што је пришла кафани.
У недељу, иако ниј ебило посла у фабрици, у веме када се обично враћала са посла, свратила је у кафану. Чули су се посладњи тактови песме.
- Опростите, питала је келнера- Али ко стално наручује ту песму?
- Ох, свима нам је већ додијао. Један младић, тражи само ту песму и ништа више. Добро плаћа па се не жалимо.
- А зашто, милим вас лепо?
- Ма пре рата је био заљубљен у неку женску па их је рат раставио. Чуо да је у Беграду па је сад тражи…
- Где је тај младић сада. прекинула је келнера.
- Ено га за столом у ћошку, рече келнер и показа
Она се окренула и погледала. Видела је сто за којим седи младић окренут њој леђима, и крај њега, о сто ослоњен штап њеног деде…

Pošalji "Штап" na Facebook Pošalji "Штап" na Google Pošalji "Штап" na My Yahoo! Pošalji "Штап" na Live Pošalji "Штап" na MySpace Pošalji "Штап" na Twitter Pošalji "Штап" na Digg Pošalji "Штап" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Alex 777 (avatar)
    OMG this is awesome
  2. parka (avatar)
    heh, sad sam se i ja setila jedne ratne, al istinite, možda je i ispričam..
  3. Alekasandar3 (avatar)
    Хвала на коментарима, испричајте ваше приче
  4. SANDRINAbg (avatar)
    Jedan od boljih blogova ovde...U stvari idem samo na par njih...kod proverenih, a jedan od njih si i ti...al' znaš to ti...

    Ostaviću i svoju priču...malo kasnije!
  5. Alekasandar3 (avatar)
    Наравно!
  6. Zefirra (avatar)
    Zaista divna pricha.
  7. lilyl (avatar)
    Volim te Sale....:D:D:D
  8. Alekasandar3 (avatar)
    И ово вам је песма "Тужна је недеља"
    http://www.youtube.com/watch?v=48cTUnUtzx4
    Енглеска верзија
  9. *BILJA* (avatar)
    Ulozi mnogo vise snage u ono sto zelis
    ne zivi samo za goli opstanak,
    cemu, ako u njemu zivota nema,ako bledis,
    od pogresnog sto traje bolji je rastanak.


    Suza tvoja je biser, pred prezir je ne bacaj
    nikad je ne otkrivaj za tudja likovanja
    ne pustaj dane da uzalud idu, nadom palacaj,
    prekratak je zivot, za dva kajanja.

    (Bilja)
  10. lilyl (avatar)
    Prvo sam citala, pa plakala, a sada skupila snage da Ti kazem....pises, kao ja, koja je od Pera zivela celog zivota....Pisem i sad....citaces.;..Voli te Ljiljana.
  11. Alekasandar3 (avatar)
    Немој да плачеш Све на крају испадне лепо
    Заиста бих волео да прочитам што пишеш
  12. Almsivi (avatar)
    И као што ми често бирамо “несвесно” ставри под утуцајем околин еи околних дешавања, њихов избор те песме ио је под утицајем догађања.
    Tako sto sam i ja sad otvorio ovaj Blog random opcijom..
    Pre nego sto krenem u carstvo spavanja.

    Nema sta, intuicija ume da odabere savrsenu pricu za laku noc.
    Prica je fantasticna, i divim se toj devojci sto je toliko ustrajala.
    A i momku.
  13. Alekasandar3 (avatar)
    Hvala