Bila je teško bolesna od artritisa. Živela je sa sinom i snajom. Od bolova i iskrivljenosti udova više nije mogla da leži. Poslednje četiri godine provela je u invalidskim kolicima; njeno telo je postupno poprimilo oblik tih kolica. Na kolica su visoko s desne strane pričvrstili pločicu na koju bi stavili činijicu s hranom. Kad je bila gladna, sagnula bi glavu i jela s licem nad zdelicom jer se više nije mogla služiti ukočenim rukama i iskrivljenim prstima.
Kako je bol jačao, tako su njene molitve bile toplije. Pred kraj života zamolila je snaju da je odveze k svim susedima koji su se nalazili na njenom popisu za molitvu. Prilikom poseta rekla bi: ''Ovo je moja poslednja poseta. Uskoro ću umreti. Moj poslednji dah biće molitva za vaše spasenje.''
Jednog četvrtka ujutro zamolila je sveštenika da je poseti. Rekla mu je: ''U subotu pre podne ću umreti.'' Zatim mu je objasnila kako zamišlja svoj pogreb s muzikom, pevačima i biblijskim tekstovima koje je sama izabrala.
''Dugo vremena'', rekla je, ''bilo je kratkih razdoblja kada bi Božja silna ljubav kao silna reka potekla mojom dušom. Ne mogu to opisati. Nema reči kojima mogu izraziti lepotu tog osećaja. To bi trajalo dva-tri dana, a onda bi prestalo i moj hrišćanski život bio bi opet običan i prazan kao ranije. Tako je bilo skoro godinu dana. Međutim, u protekla tri meseca ovaj tok ljubavi i mira nije prestajao ni danju ni noću. Sličan je reci koja se preliva, koja smireno i tiho teče kroz moj život. Osećam kako me preplavljuju Hristov mir i dobrota. Ja poznajem Isusa Hrista. Poznajem i mog Boga Oca i ovo je za mene lepota i blagoslov kasne kiše.''
Dok je govorila niz njene obraze tekle su suze radosnice i hvale. U jednom trenutku nadahnuća je uskliknula: ''Ponekad je blagoslov toliki da i ne osećam bol. Noći provodim u molitvi za svoje susede.'' Zatim je dodala: ''Čini mi se da je moj život sličan prekrasnom prizoru koji je naslikao nadareni umetnik. Čitav predeo, planinski vrhunci, drveće i cveće – sve to liči na bajku. A iza svega je sunce na zalasku koje svojim zlatnim zracima obasjava zadivljujuću lepotu. Ono predstavlja kraj mog života. Ja sva pripadam Bogu. Imam samo ova kolica. Prodaj ih, a novac daj za misiju.''
Ova posvećena žena je umrla u subotu u jedanaest sati. Ono malo novca dobijenog za kolica dano je za propovedanje Jevanđelja, a samo nekoliko nedelja poslije njenog pogreba, dvadeset i tri osobe s njenog popisa za molitvu učinilo je krštenjem zavet s Bogom. Ona je bila jedna od učenica koja je zahvaljujući molitvi iskusila slavu i prisutnost Hristovog života i umrla na vrhuncu tog doživljaja. …
Život ovakvih ljudi pobija opšte verovanje – tako drago telesnom srcu – da palo čovečanstvo ne može postići savršenstvo karaktera.
Kako je bol jačao, tako su njene molitve bile toplije. Pred kraj života zamolila je snaju da je odveze k svim susedima koji su se nalazili na njenom popisu za molitvu. Prilikom poseta rekla bi: ''Ovo je moja poslednja poseta. Uskoro ću umreti. Moj poslednji dah biće molitva za vaše spasenje.''
Jednog četvrtka ujutro zamolila je sveštenika da je poseti. Rekla mu je: ''U subotu pre podne ću umreti.'' Zatim mu je objasnila kako zamišlja svoj pogreb s muzikom, pevačima i biblijskim tekstovima koje je sama izabrala.
''Dugo vremena'', rekla je, ''bilo je kratkih razdoblja kada bi Božja silna ljubav kao silna reka potekla mojom dušom. Ne mogu to opisati. Nema reči kojima mogu izraziti lepotu tog osećaja. To bi trajalo dva-tri dana, a onda bi prestalo i moj hrišćanski život bio bi opet običan i prazan kao ranije. Tako je bilo skoro godinu dana. Međutim, u protekla tri meseca ovaj tok ljubavi i mira nije prestajao ni danju ni noću. Sličan je reci koja se preliva, koja smireno i tiho teče kroz moj život. Osećam kako me preplavljuju Hristov mir i dobrota. Ja poznajem Isusa Hrista. Poznajem i mog Boga Oca i ovo je za mene lepota i blagoslov kasne kiše.''
Dok je govorila niz njene obraze tekle su suze radosnice i hvale. U jednom trenutku nadahnuća je uskliknula: ''Ponekad je blagoslov toliki da i ne osećam bol. Noći provodim u molitvi za svoje susede.'' Zatim je dodala: ''Čini mi se da je moj život sličan prekrasnom prizoru koji je naslikao nadareni umetnik. Čitav predeo, planinski vrhunci, drveće i cveće – sve to liči na bajku. A iza svega je sunce na zalasku koje svojim zlatnim zracima obasjava zadivljujuću lepotu. Ono predstavlja kraj mog života. Ja sva pripadam Bogu. Imam samo ova kolica. Prodaj ih, a novac daj za misiju.''
Ova posvećena žena je umrla u subotu u jedanaest sati. Ono malo novca dobijenog za kolica dano je za propovedanje Jevanđelja, a samo nekoliko nedelja poslije njenog pogreba, dvadeset i tri osobe s njenog popisa za molitvu učinilo je krštenjem zavet s Bogom. Ona je bila jedna od učenica koja je zahvaljujući molitvi iskusila slavu i prisutnost Hristovog života i umrla na vrhuncu tog doživljaja. …
Život ovakvih ljudi pobija opšte verovanje – tako drago telesnom srcu – da palo čovečanstvo ne može postići savršenstvo karaktera.
