Neko vreme sam imao osobu koja me je svake nedelje opskrbljivala pupoljkom ruže za rever moga sakoa. Budući da bih ga uvek dobio u nedelju ujutro, nikada o njemu nisam detaljnije razmišljao. Bio je to lep gest koji sam cenio, ali je postao rutinski. Jedne je nedelje, međutim, ono što sam smatrao uobičajenim, postalo vrlo, vrlo posebno.
Izlazeći iz crkve, nakon mise, pristupio mi je jedan dečak. Došetao je do mene i rekao: »Gospodine, šta ćete učiniti s tim cvetom ?« Isprva nisam znao o čemu govori.
Kazao sam: »Mislite na ovaj?« i pokazao na ružu prikačenu na sako.
Odgovorio je: »Da, gospodine. Ukoliko ste ga nameravali baciti, voleo bih kada biste ga poklonili meni.« U tom sam se trenutku nasmejao i rekao mu da ću mu vrlo rado pokloniti taj cvet, usput ga pitajući šta namerava učiniti s njim. Maleni me je dečak, koji verojatno nije imao više od deset godina, pogledao i kazao: »Daću ga mojoj baki. Moji su se roditelji razveli prošle godine. Isprva sam živeo s mamom, ali kada se ona preudala, želela je da živim s ocem. Neko sam vreme i živeo s njim, ali je rekao da ne mogu ostati, pa me je poslao da živim s bakom. Ona je vrlo dobra prema meni. Kuva mi i brine se o meni. Toliko je dobra prema meni da joj želim pokloniti taj lepi cvet zato što me voli.«
Kada je dečak dovršio priču, jedva da sam mogao progovoriti. Oči su mi se ispunile suzama, a priča mi je ganula dušu. Otkačio sam cvet sa sakoa. Držeći ga u ruci, pogledao sam dečaka u oči i kazao: »Dete drago, ovo je najlepša priča koju sam ikada čuo, ali ti ne možeš dobiti ovaj cvet jer on nije dovoljan. Na oltaru ćeš vide¬ti veliki buket cveća. Ljudi ga svake nedelje donose u crkvu. Uzmi to cveće i odnesi ga svojoj baki jer ona zaslužuje samo najbolje.«
Kao da me već nije dovoljno ganuo, rekao je još jednu rečenicu koju ću uvek pamtiti: »Kakav prekrasan dan! Zamolio sam jedan cvet, a dobio prekrasan buket.«
Izlazeći iz crkve, nakon mise, pristupio mi je jedan dečak. Došetao je do mene i rekao: »Gospodine, šta ćete učiniti s tim cvetom ?« Isprva nisam znao o čemu govori.
Kazao sam: »Mislite na ovaj?« i pokazao na ružu prikačenu na sako.
Odgovorio je: »Da, gospodine. Ukoliko ste ga nameravali baciti, voleo bih kada biste ga poklonili meni.« U tom sam se trenutku nasmejao i rekao mu da ću mu vrlo rado pokloniti taj cvet, usput ga pitajući šta namerava učiniti s njim. Maleni me je dečak, koji verojatno nije imao više od deset godina, pogledao i kazao: »Daću ga mojoj baki. Moji su se roditelji razveli prošle godine. Isprva sam živeo s mamom, ali kada se ona preudala, želela je da živim s ocem. Neko sam vreme i živeo s njim, ali je rekao da ne mogu ostati, pa me je poslao da živim s bakom. Ona je vrlo dobra prema meni. Kuva mi i brine se o meni. Toliko je dobra prema meni da joj želim pokloniti taj lepi cvet zato što me voli.«
Kada je dečak dovršio priču, jedva da sam mogao progovoriti. Oči su mi se ispunile suzama, a priča mi je ganula dušu. Otkačio sam cvet sa sakoa. Držeći ga u ruci, pogledao sam dečaka u oči i kazao: »Dete drago, ovo je najlepša priča koju sam ikada čuo, ali ti ne možeš dobiti ovaj cvet jer on nije dovoljan. Na oltaru ćeš vide¬ti veliki buket cveća. Ljudi ga svake nedelje donose u crkvu. Uzmi to cveće i odnesi ga svojoj baki jer ona zaslužuje samo najbolje.«
Kao da me već nije dovoljno ganuo, rekao je još jednu rečenicu koju ću uvek pamtiti: »Kakav prekrasan dan! Zamolio sam jedan cvet, a dobio prekrasan buket.«