Ne odlaži (3. deo) - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

onisifor

Ne odlaži (3. deo)

Oceni ovaj blog
Kada bismo ustanovili da nam je preostalo još samo pet minuta da kažemo sve što treba, svaki telefon bio bi zauzet ljudima koji zovu druge ljude da bi im kazali da ih vole.
Christopher Morley


Grupi odraslih ljudi koje podučavam nedavno sam zadao nešto “neoprostivo” - domaći zadatak! Trebalo bi da u narednoj nedelji, odu nekome koga vole i to im kažu. To je trebalo da bude neko kome nikada nisu rekli te reči ili bar ne već neko vreme.
Nije se činilo da je to težak zadatak dok nisam shvatio da je većina muškaraca iz grupe starija od trideset i pet godina i odgajana u vreme kada se smatralo da izražavanje osećanja nije “muževno”. Pokazivanje osećanja ili plakanje (Bože sačuvaj!) - jednostavno nije postojalo. Tako da je ovo, za neke od njih, bio vrlo preteći zadatak.
Na početku sledećeg časa, upitao sam želi li neko da ispriča šta mu se dogodilo kada su nekome rekli da ga vole. Očekivao sam da će se javiti neka žena, što je već postalo uobičajeno, ali ovoga se puta za reč javio jedan muškarac. Izgledao je prilično zbunjeno.
Ustao je (svih njegovih 190 centimetara!) i ispričao: “Dennise, poprilično sam se ljutio na tebe kada si nam prošle nedelje zadao ovaj zadatak. Smatrao sam da ne postoji niko kome bih mogao reći te reči, a osim toga: ko si ti da mi zadaješ da učinim nešto tako lično? No, vozeći se kući, moja savest je počela drugačije da mi govori. Kazala mi je da tačno znam kome bih trebalo da kažem ‘volim te’. Naime, pre pet godina gadno sam se posvađao s ocem, a nikada posle nismo rešili tu situaciju. Izbegavali smo međusobne susrete, izuzev kada je to bilo nemoguće: na Božić ili prilikom nekih drugih porodičnih okupljanja. No, čak bismo i tada jedva prozborili. I tako sam, prošloga utorka, samoga sebe uverio da ću reći ocu da ga volim.
Čudno je to, ali samo donošenje odluke bilo je za mene veliko olakšanje. Došavši kući, požurio sam da kažem ženi svoju odluku. Bila je već spavala, ali sam je svejedno probudio. Nakon što sam joj sve ispričao, ne samo da je ustala, nego je iskočila iz kreveta i zagrlila me. Bilo joj je to prvi put kako me je videla da plačem. Ostali smo budni još dugo u noć, pijuckajući kafu i razgovarajući. Bilo je prekrasno!
Idućeg sam se jutra probudio vedar i čio, iako, zapravo, od uzbuđenja nisam mnogo spavao. U kancelariji sam za dva sata uradio više posla, nego što inače uradim za ceo dan.
U devet sam nazvao oca da bih proverio mogu li svratiti nakon radnog vremena. Kada je podigao slušalicu, jednostavno sam kazao: ‘Tata, mogu li svratiti do tebe večeras posle posla? Moram ti nešto reći.’ Odgovorio je namrgođenim glasom: ‘Šta je sad opet?’ Uverio sam ga da sve to neće dugo trajati, pa je konačno pristao.
U sedamnaest sati i trideset minuta pritisnuo sam zvonce na ulaznim vratima kuće mojih roditelja, nadajući se da će ih otvoriti otac. Bojao sam se da ću se, ukoliko vrata otvori mama, uplašiti i sve kazati njoj umjesto ocu. No, sreća je bila na mojoj strani - vrata je otvorio tata.
Nisam gubio vreme - ušao sam u kuću i rekao: ‘Tata, došao sam samo da ti kažem da te volim.’
Držanje i izraz lica odjednom se promenio, a njegove bore kao da su nestale. Počeo je da plače. Zagrlio me je i rekao: ‘I ja tebe volim, sine, ali ti to nikada pre nisam mogao reći.’
Bio je tako divan trenutak da nisam želeo da prestane. Majka je suznih očiju stala pored nas. Samo sam joj mahnuvši poslao poljubac. Tata i ja smo se još neko vreme grlili, a zatim sam otišao. Ne sećam se kada sam se poslednji put osećao tako dobro.
No, to, zapravo, i nije ono što sam želeo da naglasim. Dva dana nakon moje posete, moj je otac, koji je imao srčanih problema (ali ja to nisam znao), doživeo srčani udar i završio u bolnici. Za sada nije pri svesti i ne znam hoće li se oporaviti.
Moja poruka svima vama prisutnima bi glasila: ne odgađajte to što znate da treba učiniti. Šta bi se dogodilo da sam čekao da kažem ocu - možda više nikada za to neće biti prilike! Odvojite vreme da učinite ono što treba. Učinite to odmah!”

Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na Facebook Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na Google Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na My Yahoo! Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na Live Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na MySpace Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na Twitter Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na Digg Pošalji "Ne odlaži (3. deo)" na del.icio.us

Ažurirano 06.05.2009. u 08:32, autor: onisifor

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Neponovljiva Gracija (avatar)
    Volim te...tako lepe reci,mozda i najlepse...a tako se tesko izgovaraju...toliko lep osecaj proizvode i kod onog koji voli i kod voljenog,a stid nas je izgovoriti ih...Zasto?Kao da nas osecaj ljubavi umanjuje...ne...ljubav od nas pravi vece i bolje ljude i trebamo se ponositi njome...
    Bravo za tekst...svi su vrlo poucni i puni emocija
  2. onisifor (avatar)
    Slažem se. Ja ne pamtim da mi je neko, dok sam bio dete, rekao "volim te."
  3. lejla.al.dbuni (avatar)
    Prica je setna,iako njen zavrsetak pruza optimistcku poruku.
    Ljude iz ove price ne poznajem,ne znam da li su i stvarni likovi,a za tebe znam da postojis,iako smo samo virtuelni poznanici.
    Zato me je tvoje "Ne pamtim da mi je neko,kad sam bio dete,rekao da me voli" bas dotaklo!
    Mada,to sada.kada si odrastao,nije ni vazno,jer si postao kvalitetan covek,
    To sudim,Onisifor,na osnovu tvog izbora tekstova,koji govore o tebi kao o plemenitom coveku.
  4. onisifor (avatar)
    Nisam ja baš takva dobrica.
  5. lejla.al.dbuni (avatar)
    Neka tebe tebi..ha,ha,ha..
    Znam da jesi u dubini duse,jer ovakvav izbor tekstova to potvrdjuje.Znas da budes i "grozan",sto je i "blizu pameti",jer nijedno osecanje nije zabranjeno da se pokaze..Stvar je u tome koja vrsta emocija ima dominantnu ulogu u nasem odnosu prema stvarnosti..
    to odredjuje strukturu i kvalitet nase licnosti..
    Da te ne zamaram vise,ti si OK,ma kako zelis da budes "zlocest"..he,he,he..