Prijateljstvo rođeno preko telefona - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

onisifor

Prijateljstvo rođeno preko telefona

Oceni ovaj blog
Život bez prijatelja je poput smrti bez svedoka.
španjolska poslovica


Čak i pre nego što sam završio biranje brojeva, nešto mi je govorilo da sam pogrešio. Telefon je zazvonio jednom, dva puta - zatim je neko digao slušalicu. »Pogrešili ste broj!«, izderao se grubi muški glas pre nego što se veza prekinula. Nazvao sam ponovo, zbunjen.
»Rekao sam da ste pogrešno nazvali!«, začuo se glas. Još jednom sam čuo kako se telefon zaklopio. Ma, kako je mogao znati da sam pogrešno nazvao? U to vreme sam radio u njujorškoj policiji. Policajac je izvežban da bude znatiželjan - i da se brine. Tako sam nazvao i treći put.
»Ma dajte«, rekao je čovek. »Opet Vi?« »Da, ja sam«, odgovorio sam. »Pitam se kako ste znali da sam pogrešno nazvao još pre nego što sam bilo što rekao.« »Pogodite!« Zalupio je slušalicu. Neko vreme sam sedeo, labavo držeći slušalicu u ruci. Opet sam ga nazvao.
»Već ste pogodili?« - pitao je. »Jedino što mi pada na pamet to je da Vas... niko nikada ne zove.« »Tačno!« Spustio je slušalicu po četvrti put. Smešeći se, nazvao sam ponovo. »Šta sad hoćete?«, pitao je. »Pomislio sam da bih Vas mogao nazvati tek toliko da vam kažem - zdravo.« »Zdravo? A zašto?« »Pa, ako Vas niko nikada ne zove, palo mi je na pamet da bih to mogao da radim ja.« »U redu, zdravo. Ko ste?«
Konačno mi je uspelo. Sada je on postao znatiželjan. Rekao sam mu ko sam i pitao ga ko je on. »Zovem se Adolf Meth. Imam 88 godina i poslednjih dvadeset godina nisam imao ovoliko pogrešnih poziva u jednom danu!« Obadvojica smo se nasmejali. Razgovarali smo deset minuta. Adolf nije imao ni rodbine, ni prijatelja. Svi njemu bliski su umrli. Zatim smo otkrili da imamo nešto zajedničko. Radio je u njujorškoj policiji gotovo 40 godina. Pričajući mi o danima koje je tamo proveo, kao tehničar na održavanju liftova, postajao je zanimljiv, čak je delovao prijateljski. Pitao sam smem li ponovo nazvati. »Zašto to želite učiniti?«, iznenađeno je pitao. »Pa, možda bismo mogli postati prijatelji, ovako preko telefona. Slično kao oni ljudi koji se dopisuju.«
Oklevao je. »Ne bih imao ništa protiv... da opet imam prijatelja.« Sledeće popodne opet sam nazvao Adolfa, pa onda nekoliko dana za redom. Bilo je lako razgovarati s njim. Ispričao mi je svoja sećanja na prvi i drugi svetski rat, Hindenburgovu propast, i druge istorijske događaje. Bio je oduševljen. Dao sam mu svoj telefonski broj i kod kuće i na poslu, da me može nazvati. I zvao je - gotovo svakoga dana. Nisu to bili samo razgovori s usamljenim čovekom. I meni su mnogo značili razgovori s Adolfom. I ja sam takođe imao veliku prazninu u životu. Odrastao sam po sirotištima i domovima za nezbrinutu djecu i nikada nisam imao oca. Malo pomalo Adolf mi je postajao važan, gotovo kao otac. Pričao sam mu o svom poslu i o predavanjima koja pohađam u večernjim časovima. Adolfu je bilo drago što je preuzeo ulogu savetnika. Dok smo pričali o nesporazumima koje sam imao sa svojim nadređenima, kazao sam svojem prijatelju: »Mislim da to moram s njima rešiti.«
»Čemu žurba?«, pitao je Adolf. »Pusti da se stvari slegnu.« Kad budeš star kao ja, shvatićeš da vreme leči sve. »Ako se stvari pogoršaju, još uvek možeš razgovarati s njima.« Dugo smo ćutali. »Znaš«, rekao je nežno, »govorim ti isto tako kao što bih govorio rođenom detetu. Uvek sam želeo porodicu i decu. Premlad si da bi znao kakav je to osećaj.« Ne, nisam bio premlad. Uvek sam želeo porodicu i oca. Ali ništa nisam rekao od straha da neću moći zadržati suze od bola koji me je tako dugo tištao.
Jedne je večeri Adolf spomenuo da se približava njegov 89. rođendan. Kupio sam komadić plastike i od njega napravio čestitku 5x12,5 cm na kojoj sam nacrtao rođendansku tortu s 89 svjećica. Zamolio sam sve policajce na poslu, čak i načelnika, da se potpišu. Skupio sam skoro 100 potpisa. Adolf će biti presrećan, znao sam.
Prošla su već četiri meseca otkako su počeli naši telefonski razgovori pa sam pomislio da bi bio pravi trenutak da se nađemo licem u lice. Odlučio sam da mu sam predam čestitku. Nisam Adolfu rekao da ću doći. Jednostavno sam se jednoga jutra odvezao do njegove kuće ostavivši auto u ulici nedaleko od zgrade u kojoj je stanovao. Kad sam ušao u zgradu, u prizemlju je poštar razvrstavao poštu. Klimnuo je glavom dok sam ja tražio sandučić s Adolfovim imenom. Našao sam ga. Stan je bio oko 5 metara udaljen od mesta na kojem sam stajao. Srce mi je uzbuđeno tuklo. Hoće li biti isto tako drag kao preko telefona? Po prvi put sam osetio dvoumicu. Možda će me odbaciti isto onako kao što me je odbacio moj otac i nestao iz mog života. Pokucao sam na Adolfova vrata. Budući da se niko nije javio, pokucao sam jače. Poštar je digao pogled i prestao razvrstavati poštu. »Nema nikoga«, rekao je. »Da«, odgovorio sam osećajući se pomalo glupo. »Ako otvara vrata jednako tako kao što odgovara na telefon, može se dogoditi da ću čekati ceo dan.« »Vi ste mu rođak ili nešto slično?« »Ne, samo prijatelj.« »Stvarno mi je žao«, rekao je tiho, »ali gospodin Meth je prekjuče umro.« Umro? Adolf? U jednom trenutku sam zanemeo. Stajao sam u neverici, zaprepašćen. A kad sam se pribrao, zahvalio sam poštaru i izašao na kasno jutarnje sunce. Suznih očiju, išao sam prema automobilu.
Zašavši iza ćoška ugledao sam crkvu i pao mi je na um stih iz Starog zavjeta: Prijatelj kojeg voliš je za večna vremena. A posebno kad umre, shvatio sam. To me je podsetilo na nešto. Često nakon nekog iznenadnog i tužnog događaja postajemo svesni koliko nam neko znači u životu. U tom sam trenutku prvi put postao svestan koliko smo se Adolf i ja zbližili. Bilo je lako. Znao sam da će drugi put biti lakše, s nekim drugim dragim prijateljem.
Osetio sam kako me polako preplavljuje toplina. Čuo sam grubi Adolfov glas koji viče: »Pogrešan broj!« Zatim sam ga čuo kako me pita zbog čega želim ponovo nazvati.
»Zato, Adolfe, što mi je stalo do tebe. Jer sam ti prijatelj.«, rekao sam glasno ne obraćajući se nikome.
Stavio sam neotvorenu čestitku na zadnje sedište moga auta i seo za volan. Pre nego što sam upalio motor, osvrnuo sam se. »Adolfe«, prošaputao sam. »Nisam dobio pogrešan broj. Dobio sam tebe!«

Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na Facebook Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na Google Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na My Yahoo! Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na Live Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na MySpace Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na Twitter Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na Digg Pošalji "Prijateljstvo rođeno preko telefona" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Lepa priča.

    Onisifore, dobrodošao na blog.
  2. lejla.al.dbuni (avatar)
    Ponekad,ma koliko uporno zelimo da idemo u odredjenom pravcu,kao i da odustanemo od necega sto smo procenili kao nemoguce ostvarljivo,postoje neke nevidljive snage koje nas guraju u suprotnom smeru.
    Neko to naziva sudbinom,dogadjanju koje je vec zapisano negde u zvezdama,samim nasim rodjenjem..
    Verujem u predodredjenost susreta dve srodne duse.
    Ovo je prica o generacijski nesrodnim,ali emotivno srodnim ljudskim bicima,koje je u njihovoj usamljenosti spojila bas potreba za pripadanjem nekome.
    Potreba"imati nekog svog" je urodjeni instikt coveka za razmenom osecanja,za ljubavlju,za davanjem smisla zivotu..

    Ps.Hvala za pricu,Onisifor,kojoj je lepota u tako jednostavnoj,a veoma vaznoj poruci.
  3. REVELIN (avatar)
    "Prijateljstvo se ne bira,ono biva,ko zna zbog cega,
    kao ljubav"...drage reci Mese Selimovica....i divan izbor
    ,jedan od retkih koji tera da se zamislimo.
  4. onisifor (avatar)
    Citat Original postavio Borac za prava zivotinja
    Lepa priča.

    Onisifore, dobrodošao na blog.

    Hvala, Borčice, blog je, izgleda, najbolji deo foruma.
  5. onisifor (avatar)
    Citat Original postavio lejla.al.dbuni
    Ponekad,ma koliko uporno zelimo da idemo u odredjenom pravcu,kao i da odustanemo od necega sto smo procenili kao nemoguce ostvarljivo,postoje neke nevidljive snage koje nas guraju u suprotnom smeru.
    Neko to naziva sudbinom,dogadjanju koje je vec zapisano negde u zvezdama,samim nasim rodjenjem..
    Verujem u predodredjenost susreta dve srodne duse.
    Ovo je prica o generacijski nesrodnim,ali emotivno srodnim ljudskim bicima,koje je u njihovoj usamljenosti spojila bas potreba za pripadanjem nekome.
    Potreba"imati nekog svog" je urodjeni instikt coveka za razmenom osecanja,za ljubavlju,za davanjem smisla zivotu..

    Ps.Hvala za pricu,Onisifor,kojoj je lepota u tako jednostavnoj,a veoma vaznoj poruci.

    Jako mi je drago što ti se priča sviđa, Lejla, samo bih opet da napomenem da ove priče nijam ja pisao, ja ih samo sakupljam.
  6. onisifor (avatar)
    Citat Original postavio REVELIN
    "Prijateljstvo se ne bira,ono biva,ko zna zbog cega,
    kao ljubav"...drage reci Mese Selimovica....i divan izbor
    ,jedan od retkih koji tera da se zamislimo.

    Pozdrav!