Подела на појаву и ствар по себи јесте најзначајнија подела у филозофији и највеће достигнуће људског мишљења уопште. Оно што су источњаци одувек имали у интуицији, западни човек добио је у последњих неколико векова уз постепен развој идеалистичке филозофије, која је на крају дошла до дефинитивне поделе на појаву и ствар по себи. У чему се састоји та подела?
Оно са чиме људско сазнање има посла, јесте појава, опажајни свет, слике наспрам субјекта. Тај опажајни свет који зовемо "реалност" суштински је везан са субјекат и ван њега не остаје онакав каквим га опажамо, већ његова егзистенција тада постаје трансцендентна (недоступна људском сазнању). Значи реалан свет изван свести, није више "свет за нас", скуп објеката испред нас, већ "свет за себе" ствар по себи.
Ово је најважније знање у филозофији засновано на најчвршћим могућим темељима истинитости. Њега сам већ обрадио у свом првом блогу овде и поново упућујем на њега. Када неко то јасно схвати може рећи да се у њему родио "филозофски разбор". Он тада зна да објекти какве их опажа, нису такви по себи и да одговор на питање које се намеће, шта су објекти по себи када их не опажамо, остаје трансцендентан.
Међутим, филозофија није стала пред тиме. Осим опажања објеката спољашњег света имамо и нешто сасвим другачије од тога, а ипак присутно као наша најдубља суштина, сама основа нашег бића а то је воља. Али и унутрашње опажање воље далеко је од ствари по себи, иако нас оно може бар делимично приближити истој. Мистична искуства као и стања измењене свести могу нас истој приближити за корак даље.
Принцип у свему овоме је јасан . Оно што нас раздваја од праве суштине нас самих, и суштине свега око нас, јесу форме интелекта а то су простор и време. Мозак је објективисана слика интелекта и у сваком случају у коме мозак доживи неку пертурбацију, поремећај својих функција, суштина изван појаве промаља се на видело. То се дешава приликом дуготрајних постова аскета, приликом разних шокова, траума или приликом узимања опојних супстанци. Све то утиче на мозак и чим он доживи прекид или већи поремећај своје функције, ствар по себи се промаља на видело а вео маје се привремено тањи.
Свако ко то доживи своја искуства неће неће моћи преточити у речи. Мистицизам је фрустрирани покушај да се нешто, што је изван сазнања и изван интелектуалних форми, ужљеби управо у те форме. На тај начин можемо добити само метафоре, алегорије и симболе нечега што је изван сваког описа.
Али сасвим је друга ствар када неко доживи тако нешто, а тај неко је један од највећих књижевника овога света.
Тада опис постаје божанствен:
Достојевски је био епилептичар и познато је да приликом исте настаје "кратки спој" у мозгу, управо ситуација коју смо описали. Међутим, оно што је интересантно у свему томе није тај "кратак спој" већ тренутак пре њега, који се у медицини зове "хало ефекат" а у коме вео Маје изгледа да спада на начин затишја пред буру.
Ово о чему Достојевски говори није опажајан свет. Овде нема форми простора, времена, каузалитета на које је људски интелект навикао да се ослања. Ово је додир нечега сасвим другачијег. Толико другачијег да не може добити никакве атрибуте, чак ни атрибуте постоји или не постоји. Зен ћутање је најбољи опис, али као што видимо постоји један много бољи опис а то је управо овај Достојевског.
Да ли икада размишљате о трансцендентном, о луци ка којој плови наш брод живота. Ми смо морнари у броду и пловимо према луци, смрти, а она је ништа друго до трансцендентно (изван могућности поимања).
Да ли је Достојевски у праву када каже да би мењао цео живот за један тренутак тога, ма шта то било?
Можда је баук смрти, које се толико плашимо, само баук незнања, а да је Сократова мирноћа пред истом заправо радост која прераста у блаженство које се не може ни наслутити на овом свету. Толико блаженство, да цео живот за кога се сада грчевито држимо, не вреди једног његовог тренутка?
https://forum.krstarica.com/threads/transcendentno-i-dostojevski.281943/
Оно са чиме људско сазнање има посла, јесте појава, опажајни свет, слике наспрам субјекта. Тај опажајни свет који зовемо "реалност" суштински је везан са субјекат и ван њега не остаје онакав каквим га опажамо, већ његова егзистенција тада постаје трансцендентна (недоступна људском сазнању). Значи реалан свет изван свести, није више "свет за нас", скуп објеката испред нас, већ "свет за себе" ствар по себи.
Ово је најважније знање у филозофији засновано на најчвршћим могућим темељима истинитости. Њега сам већ обрадио у свом првом блогу овде и поново упућујем на њега. Када неко то јасно схвати може рећи да се у њему родио "филозофски разбор". Он тада зна да објекти какве их опажа, нису такви по себи и да одговор на питање које се намеће, шта су објекти по себи када их не опажамо, остаје трансцендентан.
Међутим, филозофија није стала пред тиме. Осим опажања објеката спољашњег света имамо и нешто сасвим другачије од тога, а ипак присутно као наша најдубља суштина, сама основа нашег бића а то је воља. Али и унутрашње опажање воље далеко је од ствари по себи, иако нас оно може бар делимично приближити истој. Мистична искуства као и стања измењене свести могу нас истој приближити за корак даље.
Принцип у свему овоме је јасан . Оно што нас раздваја од праве суштине нас самих, и суштине свега око нас, јесу форме интелекта а то су простор и време. Мозак је објективисана слика интелекта и у сваком случају у коме мозак доживи неку пертурбацију, поремећај својих функција, суштина изван појаве промаља се на видело. То се дешава приликом дуготрајних постова аскета, приликом разних шокова, траума или приликом узимања опојних супстанци. Све то утиче на мозак и чим он доживи прекид или већи поремећај своје функције, ствар по себи се промаља на видело а вео маје се привремено тањи.
Свако ко то доживи своја искуства неће неће моћи преточити у речи. Мистицизам је фрустрирани покушај да се нешто, што је изван сазнања и изван интелектуалних форми, ужљеби управо у те форме. На тај начин можемо добити само метафоре, алегорије и симболе нечега што је изван сваког описа.
Али сасвим је друга ствар када неко доживи тако нешто, а тај неко је један од највећих књижевника овога света.
Тада опис постаје божанствен:
"I ja osetih kako se nebo spusti na zemlju i proguta me. Boga sam osetio kao jednu uzvišenu duboku istinu i osećao sam kako me on prožima. Da, postoji bog, uzviknuh ja. Šta se pošle toga desilo, ja ne znam. Vi i ne slutite kako božansko osećanje milja obuzima epileptičara jednu sekundu pre napada. Ja ne znam da li je ovo milje trajalo sekundama ili satima, ali verujte mi da ne bih želeo sve radosti sveta za ovo... Da, isplati se dati čitav život za jedan takav trenutak... U ovim minutima bila mi je jasna duboka, čudovišno lepa reč: doći će jednom doba kad vreme neće više postojati.
Ima sekundi kad vi iznenada osetite večnu harmoniju, koja ispunjava čitavo biće: To je kao kad čovek iznenada oseti u sebi čelu prirodu i kaže — da, to je istina... to nije samo ljubav, to je više nego ljubav. Užasno je kako su ta osećanja tako jasna, a radost tako ogromna... U ovih 5 sekundi ja proživljujem čitav jedan život, čemu celokupni razvitak, kad je cilj već postignut".
Достојевски је био епилептичар и познато је да приликом исте настаје "кратки спој" у мозгу, управо ситуација коју смо описали. Међутим, оно што је интересантно у свему томе није тај "кратак спој" већ тренутак пре њега, који се у медицини зове "хало ефекат" а у коме вео Маје изгледа да спада на начин затишја пред буру.
Ово о чему Достојевски говори није опажајан свет. Овде нема форми простора, времена, каузалитета на које је људски интелект навикао да се ослања. Ово је додир нечега сасвим другачијег. Толико другачијег да не може добити никакве атрибуте, чак ни атрибуте постоји или не постоји. Зен ћутање је најбољи опис, али као што видимо постоји један много бољи опис а то је управо овај Достојевског.
Да ли икада размишљате о трансцендентном, о луци ка којој плови наш брод живота. Ми смо морнари у броду и пловимо према луци, смрти, а она је ништа друго до трансцендентно (изван могућности поимања).
Да ли је Достојевски у праву када каже да би мењао цео живот за један тренутак тога, ма шта то било?
Можда је баук смрти, које се толико плашимо, само баук незнања, а да је Сократова мирноћа пред истом заправо радост која прераста у блаженство које се не може ни наслутити на овом свету. Толико блаженство, да цео живот за кога се сада грчевито држимо, не вреди једног његовог тренутка?
https://forum.krstarica.com/threads/transcendentno-i-dostojevski.281943/
Poslednja izmena:
. Rado bih da imam Sokratovu mudrost, ali mi treperenje nemirne Volje ne dopusta pomirenost sa smislom samo TOG trenutka. Tebi?