Sokratova smrt

Последњи Сократови часови у којима је он показао како филозоф треба размишљати о смртности.
Пошто је осуђен на смрт под оптужбом да је кварио омладину Атине и порицао моћ боговима, Сократ је морао да сачека повратак лађе, која би означила крај делске светковине у Атини, а за чијег трајања нико није смео бити погубљен. Чекајући повратак лађе, и своју смрт, уз уплакане ученике око себе, изнео је знање о томе шта је смрт и зашто се филозоф истој радује, уместо да дрхти од ње.
Шта је Сократ рекао и која је знања изнео, сви знају, и сви их могу наћи у Платоновом дијалогу "Федор", али ја ћу издвојити пар његових закључака уз осврт на знања новијих филозофа.


СМЕНА СУПРОТНОСТИ
Супротности се смењују. Једна супротност настаје из друге. Оно што је високо, следовало је из ниског, ниско из високог. Исто тако из живота следује смрт а из смрти следи живот.
Када се ово посматра површно и на објективан начин, како сам га ја посматрао када сам се први пут сусрео са Платоновим Федром, и не оставља неко осећање истинитости, нити утехе пред смртношћу, али ако га посматрамо на непосреднији начин, оно је веома истинито. Поделу коју можемо да наслутимо у себи, а која важи и у трансцендентној области ствари по себи, на нашем сазнању несхватљив начин, јесте подела на отпуштеност и затегнутост воље, нужност и слободу. Објективно се та подела очитује у општој ентропији у универзуму, где све тежи из стања максималне уређености ка стању максимале неуређености, или ткз. "топлотној смрти". Поставља се питање одакле онда уређеност?
Ако ово питање ентропије пренесемо на сопствену свест и тело, видећемо да је тело оно које је подложно ентропији која га вуче ка смрти, а да је свест, живот, Елан витал, онај који га вуче ка раду супротном ентропији. Тако да из овога можемо наслутити трансцендентна дешавања у нама, напрегнутост и отпуштеност, супротно следује из супротног.

УЧЕЊЕ ЈЕ СЕЋАЊЕ
Опажајна слика, коју стварамо у свести, позно је дело духа, појмови које затим апстрахујемо из тих опажајних слика, још позније дело духа, а извор тих опажајних слика и појмова извучених из њих, јесу "идеје" или нешто што је изван простора и времена и самим тим изван настајања и нестајања, што значи да је постојало увек на начин нама непојмљиве трансцендентне егзистенције, интегрално, у својој целини.
Тако да ако ово имамо на уму, схватићемо шта значи шта мисао да је свако опажање у ствари сећање, јер смо интегралну целину свега одувек имали. то је наша суштина унутар нас. Извор свега опажајног и мишљеног а што зовемо "стварност".


ТЕЛО ЈЕ ПРЕПРЕКА ДУШИ
Оно што опажамо као реалност света представља скуп опажаја, слика испред нас. Целокупна стварност слика, мења се попут фигура калеидоскопа при најмањем покрету тела, оцртавајући тако план будуће акције тела. Тај свет састављен из осета боје, мириса, укуса, додира уређен на начин поређаности у простору јесте план, шема будуће акције тела. То је основа са које човек црпи своја сазнања, то је основа његових појмова тако да знање проистекло из тела и његових потреба, далеко је од суштинског знања коме тежи филозоф.
Опажајне слике настају и нестају а оно што је у њиховој основи или ствар по себи, јесте права реалност независна од тела. Тако да када нестане тела решавамо се плана, шеме коју смо до тада звали реалност, а сусрећемо се са трансцендентном суштином ствари по себи. Ултимативном стварношћу изван појаве. Сусрећемо се са својом правом природом, а свему томе је тело, са његовом чулношћу и опажањем, једина препрека. Тако да се Сократ пита како неко ко је целог живота одвраћао пажњу од тела и усмеравао је на дух, на спознање вечних идеја, може да се жалости ако у смрти коначно одбаци то тело као нешто што је кочило дух и стварало илузију, Мају испред очију.


ЈЕДИНСТВО ДУШЕ
Стара је подела у филозофији на супстанцију и форму. Супстанција је постојана а облици стално настају и нестају. Сократ се пита где у томе спада тело а где душа?
Одговор је јасан. Тело је нешто што се стално мења током целог живота. Тело које смо имали у детињству није исто оно које имамо данас. Такође, његов облик мења се сваког тренутка, настаје и нестаје. Међутим, простим освртом на своју свест наћи ћемо нешто што остаје постојано, а што се провлачи кроз све промене облика, кроз детињство, зрелост и старост а то је осећај ЈА, сопствена свест, интуиција недељивог трајања. То је нешто постојано и недељиво.
Можемо онда закључити да је душа ближа оном непромењивом и простом, значи супстанцији, или трајању, пре него оном промењивом, или телу.

I čim to reče, primače pehar ustima pa sasvim lako i prijatno ispi otrov. I većina od nas mogla je prilično da se uzdržava od plača, ali kad ga videsmo kako pije i kako je ispio, ne mogasmo se više savlađivati, nego i meni samome, mada sam se otimao, suze potokom potekoše, tako da sam lice pokrio i stao sebe oplakivati; ne njega, nego svoju sudbinu što moram da gubim takva prijatelja! A Kriton je već pre mene bio ustao, jer nije mogao da zaustavlja suze. A Apolodor je već i pre neprestano suze ronio, a sada baš udari u ridanje i stade plakati i žalostiti se, tako da je sve prisutne dirnuo u srce, osim samoga Sokrata.

A ovaj će reći: Šta to radite, čudnovati ljudi? Ja sam žene baš zato i uklonio odavde da ne greše tako, jer sam čuo da treba umirati u pobožnoj tišini. Zato ćutite i budite hrabri!

Posle tih reči, mi se postidesmo i prestadosmo plakati. A on prošeta malo, pa kad primeti da mu noge otežavaju leže na leđa, kao što mu je čovek savetovao. I u isti mah onaj što mu je pružio otrov stane ga pitati i na mahove ogledati mu stopala i udove; zatim mu stopalo čvrsto stisne i zapita ga da li oseća, a on odgovori da ne oseća. I zatim opet učini to isto i sa golenicama; i pritiskujući tako po telu pokazivaše nam kako se ohlađuje i da će preminuti. Već mu je trbuh bio gotovo ohladneo, i on se otkrije, jer je bio zastro glavu, i reče poslednje reči: „Kritone, Asklepiju dugujemo petla prinesite tu žrtvu, nemojte zaboraviti!"

„Prinećemo" reče Kriton, „nego gledaj imaš li što drugo još da nam kažeš?

Na to pitanje Sokrat više ne odgovori, nego se za trenutak stane trzati, a onaj ga čovek otkrije: oči su mu bile ukočene. Kad Kriton to vide, zatvori mu usta i zaklopi oči.

Fedor završava svoje pripovedanje.

- Tako nam se, Ehekrate, predstavio naš prijatelj; to je bio svršetak čoveka koji je, kao što mi smemo tvrditi, od svih savremenika koje smo mi upoznali, bio najbolji, i uopšte najumniji i najpravedniji.

Platon Fedor

Овај догађај Сократове смрти представља дефинитивну победу разума над вољом. Мирноћа пред највећом променом у нечијем животу, а то је прелаз из стања живота у стање смрти, а која је настала из спознаје суштине света и живота.

https://forum.krstarica.com/threads/sokratova-smrt.281540/

 

[lanavi]

"...prostim osvrtom na svoju svest naci cemo nesto sto ostaje postojano, a sto se provlaci kroz sve promene oblika , kroz detinjstvo, zrelost i starost a to je osecaj JA , sopstvena svest ,intuicija nedeljivog trajanja. To je nesto postojano i nedeljivo.
Mozemo onda zakljuciti da je dusa bliza onom nepromenjivom i prostom znaci supstanciji ili trajanju, pre nego onom promenjivom ili telu. "

Sa ovim se ne bih u potpunosti slozila, polazeci od hipoteze da je Ja-sustinski neodvojivo od fizickog i dobijeno rodjenjem, najpre nepojmljivo usled psiholoske nezrelosti a potom i pod uticajem okruzenja, uoblicava, prilagodjava, menja, prihvata, odbacuje, balansira u skladu sa istim tim okruzenjem koje postavlja i zamke, i ocekivanja, i granice. Nije ni postojano jer je obojeno emocijom...osim ako ga ne podvedemo pod karakter koji se takodje ne moze smatrati zacrtanim i konacnim. Dusu bih podvela pod nepromenljivu ukoliko bih je izjednacila sa kolektivnom, onom koja stremi opstajanju i vecnosti, potrebi da stvari usavrsava i stvari ne prekida na pola puta.
Sta sa umornim dusama koje i ne moraju da budu u oklopu propadajuceg tela? Da li je to samo njihov posrtaj, zastoj ili uvertira u nesavrsenost koju je nemoguce doseci (za jednog zivota)?


"Skoro bozanska mirnoca i razum, pred najvecom promenom u necijem zivotu, a to je prelaz iz stanja zivota u stanje smrti, a koja je nastala iz spoznaje sustine sveta i zivota.
Zapitajte se da li i vi poznajete sustinu sveta na nacin Sokrata i da li biste bili spremni da, potpomognuti tom spoznajom, smrti pogledate u oci na njegov nacin ?"

Ipak, scenariji smrti nisu podjednaki, svesnost podvlacenja crta na kraju zivota nisu svacija privilegija. Sokrat je imao dovoljno godina da ne bi zalio za bilo cim, dovoljno mudrosti da ne ocajava, dovoljno hrabrosti da ne pokaze svoj strah (ne znam zasto mislim da je to osecanje ipak prisutno bezobzira na saznanje o izvesnosti), dovoljno "znanja" da ne veruje u konacnost, dovoljno sebe da bi ubedio druge u nepotrebnost suza i ocajanja za odlazecim. Mozda je on ipak bio vise od coveka a mozda tek covek razuma...ono sto je tesko pronaci poput dijamanta, zakopanog u najmracnijim i najdubljim slojevima...ono cijim nalazenjem postajes bogat i naspram drugih predmet zavisti.

 

[oziman]

Lanavi

Sa ovim se ne bih u potpunosti slozila, polazeci od hipoteze da je Ja-sustinski neodvojivo od fizickog i dobijeno rodjenjem, najpre nepojmljivo usled psiholoske nezrelosti a potom i pod uticajem okruzenja, uoblicava,

Разумем шта хоћеш да кажеш и у праву си са те позиције са које ствар посматраш. Међутим, ЈА о коме говорим није то ја које описујеш а које је састављено из емоција, опажаја, осећаја, мишљења, сазнања на крају крајева. То ЈА које описујеш тачно је да се непрестано мења, али у свакој промени има нешто што остаје постојано, оно што промену доживљава.

Стања, облици, јесу оно што се мења а супстанција је оно што остаје постојано. То остајање постојаним је изван могућности нашег сазнања, јер све што сазнајемо мора имати облик па чак и емоције, осећања, осећаји морају имати своје границе, почетак и крај наступа у свести. Оне су много "магловитије" тачно али су такође опажаји и то опажаји унутрашњег чула.
А оно што је основа свега, супстанцију, можемо само наслутити. Она је изван могућности сазнања. Погледај блок "Ко сам ја" и видећеш разлику. До тога ЈА које остаје постојано није лако доћи. Сазнањем никако. Интуицијом је већ друга ствар.

 

[oziman]

"Бојати се смрти не значи ништа друго него држати се мудрим а не бити мудар. То значи мислити да човек зна оно што не зна. Та нико не зна није ли смрт од свих добара највеће добро за људе, а опет плаше се од ње као да поуздано знају да је највеће зло. И како да то није незнање и то оно најпрекорније, кад неко уображава да зна оно што не зна."

Платон "Одбрана Сократова"

 

[Soradze]

Prelep blog...

Da dopuni lepotu napisanog, Ljuba Tadić - "Odbrana Sokratova i smrt"...