IME - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

dzabi

IME

Oceni ovaj blog
Podešeno tako da mu se ne zna ni početak ni kraj, ni ustajanje ni umiranje, ni ime ni prezime. Ako bi neko nekad i saznao, bivao je zatrt svaki trag njegovog postojanja. Možda nekad, možda juče, ali ipak je više verovatno da nikad neće doći taj trenutak kada ćemo saznati potpunu istinu. Negde je postojao trag, odavno nestao, obrisan, a sa njim su obrisani i uništeni i oni koji su taj trag nosili u sebi i koji su mogli da nas upute u nepoznata stvaralaštva tog nepoznatog plemena iz nepoznatih dana. A možda ipak i nije sve tako daleko, možda nije sve izgubljeno. Daleko iza nas, u tamo nekom vremenu ostali su tragovi, koji do naših dana nisu sačuvani. Ostala su nagađanja učenih ljudi koji svojom mudrošću pokušavaju da oplemene ono malo duša što je ostalo. Meni ostaje da se nadam da će baš moja duša biti jedna od malobrojnih, jedna od onih koje su željne znanja i saznanja, kojima je učenje hrana. Teško se naviknuti nama smrtnicima na nemilost današnjeg vremena, kada su sve one divne stvari zamenjene zlobom i propasti, kada ono što nam najviše treba iz dana u dan ubija našu kreativnost, našu ličnost, nas same. Teško je prihvatiti ova vremena koja su naša neminovnost, i koja kao neko iskrivljeno ogledalo samo oslikavaju našu prošlost. Nama nije bolje, kao što njima nije bilo gore, i ono što je nekad započeto mi nastavljamo. Nespretno, utrnulo, gotovo umrlo u beznadežnim pokušajima, i nestalo u skrivenim mislima. Mislim, želim, ali ne delam, isuviše je teško krenuti mimo puta, skrenuti sa utabane staze na novi, omraženi i omalovaženi put. I on ostaje skriven samo u nama, živi tu neko vreme, sve dok potpuno ne umre. I tako sve što zaživi na ovom svetu, osuđeno je na propast, na izumiranje i kraj. Samo najhrabriji uspevaju, samo najhrabriji istraju, i samo oni su najluđi dok jednog dana ne postanu pametni. A samo to se broji, samo to se gleda, konačan ishod, uspeh ili neuspeh, propast ili slava. I postavlja se pitanje prioriteta, neizbežno u svakoj raspravi, lako za postavljanje, nezahvalno za razumevanje, teško za izgovaranje. Mišljenja moraju da se slažu, da se poklapaju, pobogu, pa ne želimo da budemo ispred svog vremena, ne želimo da iskačemo iz koloseka. Ne želimo da se o nama priča, da nas spominju, ni u dobru, još manje u zlu. I idemo napred, svim silama grabimo ka jednom potoku, nastalom od velike reke, koju su opet stvorili silni mali potoci. Grabimo nezaustavljivo, čak pomahnitalo, ne okrećući se, ne prezajući ni od čega, grabimo ka potoku koji se sliva u beskrajno jezero u kome se svi utapamo, postajemo jedno, neprimetno, beznačajno. Nije li to ono čemu smo ceo život težili, činili sve da ne uradimo ništa što bi nas učinilo drugačijim.

Pošalji "IME" na Facebook Pošalji "IME" na Google Pošalji "IME" na My Yahoo! Pošalji "IME" na Live Pošalji "IME" na MySpace Pošalji "IME" na Twitter Pošalji "IME" na Digg Pošalji "IME" na del.icio.us

Ažurirano 17.04.2009. u 00:16, autor: dzabi

Kategorije
Proza

Komentari