...ta prica u prethodnom tekstu kako stize prolece je bila malo prenagljena,jer nas je jos pre dve nedelje u nekoj od bivsih republika SFRJ zavejao sneg i proveli smo put kao u filmu ,kombijem jureci avion,sate da ne pobegnu i sve one momente koje provodis negde drugde kad promasis avion.
Malo se patim sta napisati, jer je guzva i hiljadu glasova u mojoj glavi pricaju svoju pricu osecajuci samo sebe,masuci rukama pred mojim licem kao da se brane od ne vidljivih komaraca kao kakvih super buba koje napadaju njihovu tako savrsenu licnost...
...i onda se setim Djordja ,tog starijeg gospodina i jasno osetim i vidim ‚‚sta sam uradio?Kakva tuzna humoreska!Gradio ispod gradova od peska dubok bezdan bez dna!‚‚
Bas je guzva i napeto kao kad sam bio klinac i ispred Arene u NS cekao karte za premijeru Ajkule 3D...ej ljudi film u tri dimenzije!...hoce biti karti?nece biti? Cekas i samo sto ne puknes ,a onda shvatis da postoje tapkarosi koji uvek rese problem.
Dobro sada toga nema ,ali ima nas, ima trenutaka i momenata koji zivot traju kao udah ,kao trenutak kada svoju prvu cekas po prvi put ispred Srpskog Narodnog Pozorista i nisi bas siguran da li taj prvi susret podrazumeva prvi poljubac?ili samo rukovanje?Trenutak koji traje milisekundu ,a koji oblikuje ceo zivot i koji ostaje.
Tako i mi ,tu smo da te glasove slozimo po boji i melodicnosti,ubedimo se da nismo na odeljenju za sizofreniju i pocnemo da ih cujemo kako bi ih konacno i razumeli ,a potom i resili postojeci ili jos cesce ne postojeci problem.
Gledajuci strah i bezrazloznu odbranu necega sto nije napadnuto koju primenjuju svi ovi divni ljudi oko mene gledajuci dane kako prolaze i Alekseja kao mirno spava kada se vratim sa posla jer se umorio od svih onih dani i meseci cekanja da uplasi Tatu iza velikih belih vrata,gledajuci kako nam svima prolaze dani u nicemu ,u pravljenju magle i skrivanju nicega vracam se tim prvim mirisima dok sam cekao nju,vracam se zemlji i to je ne verovatan osecaj kada je protrljas kroz prste dok se mrvi i pada ...i taj miris koji ostaje...
Shvatis da je glupo da juris, da se branis, da se boris protiv drugih za sebe.
Prepustam se i pocinjem da branim njih od sebe,ne investiram vise i ne pametujem,ne budim ljude iz zgrcenih snova ,pustam ih,jer osecaj Ikara i taj udarac o dno umrtvi svaku celiju koja percepira zelju da im kaze zivot je tu!Udahni,napad ne postoji samo osecaj !
I pustam ih da se grce dok ne osete bol i ne jauknu ili dok ne predju u totalnu oduzetost od sopstvenog zivota i emocija ,obuceni u lakovane cipelice sa ekstra stiklama,suknjice i kojesta.
Nekad kada ih pogledam bas su kao slika za neku bajku o pepeljuzi,Trnovoj Ruzici kada svi ostanu skamenjeni?
Ja prolazim i tecam trudeci se da ucim na tudjim propustima,
Da li mi ide ?Ko zna,i koga briga?Mozda onu divnu iz Tozinog Sokaceta?
Kako god...miris tecnog sapuna je divan na mojim rukama!
Volim te zivote!
Malo se patim sta napisati, jer je guzva i hiljadu glasova u mojoj glavi pricaju svoju pricu osecajuci samo sebe,masuci rukama pred mojim licem kao da se brane od ne vidljivih komaraca kao kakvih super buba koje napadaju njihovu tako savrsenu licnost...
...i onda se setim Djordja ,tog starijeg gospodina i jasno osetim i vidim ‚‚sta sam uradio?Kakva tuzna humoreska!Gradio ispod gradova od peska dubok bezdan bez dna!‚‚
Bas je guzva i napeto kao kad sam bio klinac i ispred Arene u NS cekao karte za premijeru Ajkule 3D...ej ljudi film u tri dimenzije!...hoce biti karti?nece biti? Cekas i samo sto ne puknes ,a onda shvatis da postoje tapkarosi koji uvek rese problem.
Dobro sada toga nema ,ali ima nas, ima trenutaka i momenata koji zivot traju kao udah ,kao trenutak kada svoju prvu cekas po prvi put ispred Srpskog Narodnog Pozorista i nisi bas siguran da li taj prvi susret podrazumeva prvi poljubac?ili samo rukovanje?Trenutak koji traje milisekundu ,a koji oblikuje ceo zivot i koji ostaje.
Tako i mi ,tu smo da te glasove slozimo po boji i melodicnosti,ubedimo se da nismo na odeljenju za sizofreniju i pocnemo da ih cujemo kako bi ih konacno i razumeli ,a potom i resili postojeci ili jos cesce ne postojeci problem.
Gledajuci strah i bezrazloznu odbranu necega sto nije napadnuto koju primenjuju svi ovi divni ljudi oko mene gledajuci dane kako prolaze i Alekseja kao mirno spava kada se vratim sa posla jer se umorio od svih onih dani i meseci cekanja da uplasi Tatu iza velikih belih vrata,gledajuci kako nam svima prolaze dani u nicemu ,u pravljenju magle i skrivanju nicega vracam se tim prvim mirisima dok sam cekao nju,vracam se zemlji i to je ne verovatan osecaj kada je protrljas kroz prste dok se mrvi i pada ...i taj miris koji ostaje...
Shvatis da je glupo da juris, da se branis, da se boris protiv drugih za sebe.
Prepustam se i pocinjem da branim njih od sebe,ne investiram vise i ne pametujem,ne budim ljude iz zgrcenih snova ,pustam ih,jer osecaj Ikara i taj udarac o dno umrtvi svaku celiju koja percepira zelju da im kaze zivot je tu!Udahni,napad ne postoji samo osecaj !
I pustam ih da se grce dok ne osete bol i ne jauknu ili dok ne predju u totalnu oduzetost od sopstvenog zivota i emocija ,obuceni u lakovane cipelice sa ekstra stiklama,suknjice i kojesta.
Nekad kada ih pogledam bas su kao slika za neku bajku o pepeljuzi,Trnovoj Ruzici kada svi ostanu skamenjeni?
Ja prolazim i tecam trudeci se da ucim na tudjim propustima,
Da li mi ide ?Ko zna,i koga briga?Mozda onu divnu iz Tozinog Sokaceta?
Kako god...miris tecnog sapuna je divan na mojim rukama!
Volim te zivote!
