NEVIDLJIVA PUDLA 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

NEVIDLJIVA PUDLA 1

Oceni ovaj blog
Svake godine za Prvi maj, praznik rada (sa velikim početnim slovom), naš stan u Bulevaru revolucije postaje stecište familije i prijatelja. Rođaci, i oni bliži, i oni dalji, i oni između – koji se pojavljuju samo u ovakvim prilikama – stušte se ujutro, kako bi ugrabili svoje parče prostora na našoj terasi.
Moja majka je pocrvenela u licu od vreline rerne, iz koje vadi vruću gibanicu. Njena bujna kosa je natapirana i neprirodno ukrućena od laka. Zbog te smešne frizure, takozvane ’trajne’, prethodnog dana je puna dva sata sedela pod haubom u salonu „Kod Fikreta“, preko puta ulice. Na njoj je cicana haljina cvetnog dezena, koju je sama sašila. Napred je malčice kraća, jer moja majka nije predvidela da će joj se materijal sapeti o velike grudi i stomak. 'Burdina' kreacija bila je predviđena za neku mršavicu. Svejedno, moja mama, koju svi od milošte zovu ’Slatka Rada’, odiše vedrinom i svežinom. Trčkara po stanu, iz sobe u sobu, užurbano sklanjajući komade odeće koje smo sestra i ja nemarno razbacale. Oduvava prašinu sa abažura, klizi krpom po klaviru i još jedanput prebrojava starinski, srebrni escajg, izvađen iz kredenca specijalno za ovu priliku. Njene naširoko poznate đakonije – slane kiflice i perece, išleri, pišingeri i vanilice – raspoređene su u dekorativne tanjire. Ruska salata, od majoneza satima ručno mućenog, ukrašena je listićima peršuna i kolutovima kuvanih jaja. Na svakom žumancetu se nalazi po zrno bibera, pa jaja liče na velike Kalimerove oči. Kružim oko činije, ne bih li krišom uzela makar jedan kolutić, ali mama baš u tom trenutku ulazi u kuhinju i tera me napolje. „Idi negde“, kaže, „smetaš mi kad se vrzmaš okolo. Izađi malo u dvorište, samo pazi da se ne isprljaš.“ Meni se nikuda ne ide u toj šašavoj roze haljini. Najradije bih vozila rolšue, ali za Prvi maj to niko ne radi. Za Prvi maj, praznik nerada, svi lenčare, osim moje mame.
U dnevnoj sobi, otac sedi na kauču i srkuće kafu. Na oprezu je, napet. Čim na vrata budu pozvonili prvi gosti, on će, kao i svake godine u ovo vreme, leći, napraviti bolan izraz na licu i reći kako ga je stegao lumbago. On je simulant, ali je to naša porodična tajna. Rekla bih: vrlo uspešan glumac, jer se svi gosti zabrinu za njegovo zdravlje i nikada niko ne postavi pitanje kako to da ga lumbago stegne baš na Prvi maj. I sama sam probala da simuliram; kada mi se ne ide u školu, legnem u krevet i uvijam se, držeći se za stomak. Ali očeva gluma je ubedljivija od moje, valjda zato što je i njegov motiv jači od mog. Mrsko mu je da gleda, kako on govori, tu uglancanu šaradu-paradu. On mrzi ovaj praznik, kao i sve druge komunističke praznike, ali to ne sme glasno da se kaže. Ne može da podnese defile Titove armije, a ne voli ni Tita.

Te godine ja idem u prvi razred osnovne škole i ne znam zbog čega moj tata ima takav otpor prema drugu Titu, Prvom maju i Danu Republike (sa dva velika slova). Učiteljica nam svakog dana čita o Titovom detinjstvu: te kako se mali i siromašni dečak Joža sankao na koritu, pa kako je, jedanput, ukrao svinjsku glavu, i mnoge druge, zanimljive priče. Sa prve strane bukvara, naš predsednik se smeši i liči mi na nekog simpatičnog čiku. Uostalom, za mene je dovoljna i činjenica da se o državnim praznicima ne ide u školu, pa da budem srećna. Volim i kad nam dođu gosti, jer tada srećem svoje sestre i braću od ujaka, tetaka i stričeva, a dobijem i gomilu čoklada.
Moja starija sestra, koja je napunila trinaest, i kojoj moj tata nije tata, nego očuh, sprema se da šmugne napolje. Njoj je to dozvoljeno, jer, ako joj se nešto uskrati, ona odmah plače, govori kako je niko ne razume i hoće da se preseli kod svog pravog oca. On ima drugu ženu i ne pada mu na pamet – kako tvrdi moja mama – da vodi računa o svojoj kćeri. Sestra se krišom našminkala i u ovoj gužvi samo ja to primećujem. Daje mi znak da ćutim, šalje mi poljubac i na brzinu izlazi iz stana.

Gosti polako pristižu. Tetka – rođena očeva sestra, teča i njihova ćerka. Pred njima se tata ne folira, jer i oni znaju za njegovu tajnu. Zatim dolaze rođaci sa mamine strane: bučni ujaci, njihove žene i deca. Moj otac sada već leži, i uzdiše, pokriven ćebetom do brade. Na stočiću pored kreveta poređane su bočice lekova i tablete. Njih već godinama koristi samo kao dekoraciju koja treba uverljivo da dočara njegovo stanje. On je, inače, zdrav kao dren. Nedeljom sa komšijama igra fudbal i nikada nije bio prehlađen, iako svakog jutra svoje lice trlja kockicama leda. Meni je smešno, jer je tata dugačak, pa mu velika stopala vire ispod prekrivača. Kikoćem se, a mama me štipa za nadlakticu. Nju nervira ova situacija. Nervira je i tata. Nešto između njih nije kako treba, jer nekoliko dana ni reč nisu izmenili. Izbegavaju da se pogledaju, a mama već neko vreme spava u sestrinoj i mojoj sobi.
Poslednji stižu kumovi. Nisu mi naročito simpatični, jer stalno imaju primedbe na račun ovoga ili onoga: kako mama treba da smrša a tata da ima „čvršću ruku“ prema svojoj pastorki, to jest mojoj sestri; pa kako mene treba ošišati jer ću od šiški izgubiti vid i slično. Tata kaže da oni ništa ne znaju o vaspitanju dece, jer svoje nemaju. Već godinama pričaju o usvajanju nekog siročeta i obilaze Dom u Zvečanskoj, ali im se tamo nijedna beba ne sviđa.
Ovog puta, međutim, s nestrpljenjem ih očekujem, pošto sam čula da su kupili pudlicu. Obožavam životinje i već imam kornjaču Srećka, ali, ako bih ulovila zlatnu ribicu i ako bi se ona ponudila da mi ispuni tri želje, prva bi bila da imam svog psa. Nije važno kakvog, samo da ga imam. Moji roditelji kažu kako kuče nije za stan i da oko njega ima puno obaveza, ali mislim da to nije teško: ja bih ga šetala po Tašmajdanu, napravila bih mu uzicu od svojih isprepletenih zlatnih lančića, hranila bih ga iz svog tanjira i pustila bih ga da spava u mom krevetu, baš kao što to krišom dopuštam Srećku.

Kumovi su tu, ali pudlice nema. Guram se između njih, zavirujući u kuminu veliku, sjajnu tašnu od zmijske kože; možda je psetance toliko malo, pa može da stane unutra, ili su ga, jednostavno, zaboravili u automobilu. Razočarana sam. Kum se pozdravlja sa mojim ocem: „Šta je, opet te steglo?“ U njegovom glasu ima nečeg, što mi se ne dopada. Tata se, ko bajagi, napreže kako bi se uzdigao sa kauča i pružio mu ruku. „Eto, opet…“, odgovara, sa bolnom grimasom na licu. „Baš si baksuz“, dodaje kuma, „propustićeš paradu…“ Ona i muž razmenjuju pogled, koji ne vidi niko, sem mog hitrog dečijeg oka.
Trčkaram i dalje oko njih. „A gde vam je kuca?“ pitam. „Ah“, odgovara ona, „ostala je kod kuće. Bolesna je.“
„Šta joj je?“ insistiram da znam.
„Ne znam. Nismo je još vodili kod veterinara.“
Moje srce uzbuđeno lupa. Vrlo sam zabrinuta za to malo biće. Da je moje, ne bi nikada bilo bolesno. Uvila bih ga u svoj džemper od angore i hranila ga toplim mlekom sa medom.

Vidim: razgovor je završen. Gosti se služe maminim specijalitetima. Kum rukama komada parče gibanice i glasno podriguje. Saosećam sa tatom: nije mu lako, jer glumi bolove i nedostatak apetita, a mora da gleda i sluša kako se drugi slade. Tek kada svi budu otišli, on će ustati, protegnuti se, a onda navaliti na ono što je ostalo od hrane. Do tada će, bogami, proći više sati.
Na terasi se već tiska rodbina. Za mamu i mene nema mesta, pa gledam kroz prozor, iako je odatle pogled mnogo lošiji. Parada je počela. Defiluju vojnici u lepim uniformama, obrazuju dugačak niz u bojama naše države: crveno kao zvezda petokraka, plavo kao Jadransko more, belo kao sneg na Triglavu, maslinasto-zeleno poput mirisnih četinara na dalmatinskom priobalju. Bljeskaju na suncu tenkovi, topovi i razna čuda, koja liče na letelice iz moje omiljene serije „Izgubljeni u svemiru.“
Čujem kako odrasli s divljenjem komentarišu i usput ćaskaju o drugim stvarima. Kuma vodi glavnu reč u tom društvu sa terase; priča o planovima za letovanje, spominje odlazak na Azurnu obalu, a posle u Rim… U stvari, ne zna, tamo je već bila; smučilo joj se, možda odu u Pariz, čula je kako nije mnogo skupo. Ako stigne, trknuće do Trsta po cipele. Ja nisam bila na nekoj stranoj obali, moja mama bi strašno volela da ide u Pariz, a tata nema pasoš i nikada nije bio u inostranstvu… ne znam zbog čega. Kad god pitam zašto, moji roditelji izbegnu odgovor ili tata kaže da je to zbog politike. Ne znam tačno ni šta znači ta reč, i ne interesuje me. „I ne treba da te interesuje“, govori mi mama u takvim prilikama. „Sve što od svog oca čuješ u našoj kući, a da ima veze sa tom rečju – ’politika’, mora da ostane tajna. O politici ne sme da se govori nigde, pa ni u našem stanu, jer i zidovi imaju uši.“ Ja tada zamislim džinovske, klempave ušne školjke umesto cvetića na tapetama naših soba. Tajne, tajne… samo tajne. Naša porodica puna je tajni. One leže, neizgovorene, u dubinama očeve prošlosti, poput relikvija iz škrinje na bakinom tavanu.
Ne shvatam zašto su kumovi bolji ljudi od mojih roditelja, ne vidim zašto oni mogu da imaju pasoše i putuju gde god hoće. Što je najvažnije od svega – a potresa moje srce – ne razumem kako to da oni, koji dobiju sve što požele, imaju psa, vrhunac životnih zadovoljstava, a ne vode ga kod veterinara kada je bolestan.

Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na Facebook Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na Google Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na My Yahoo! Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na Live Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na MySpace Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na Twitter Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na Digg Pošalji "NEVIDLJIVA PUDLA 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. gost 133940 (avatar)
    :klap: :klap: :klap:
  2. coviax1 (avatar)
    Da li je mogué da smo mi ta vremena preživljavali...Nestvarno,zaista...:klap::klap::klap:
  3. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Eee, nadam se da ste pročitali i nastavak.