Tuga - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

dzabi

Tuga

Oceni ovaj blog
Mnoge sam noći provela sama, u četiri zida, tama. Besane noći prepune tuge i plača. Ne shvatanja zašto se baš meni sve to dešava, nadanja da će možda ipak jednog dana doći neko bolje vreme.
Uvek je tu bilo nešto što je umelo da me isprovocira, da me u trenu uništi da mi se čini da je svaki put od mene ostajala samo mokra fleka. Koliko sam samo puta osetila taj gorko slani ukus sopstvenih suza! I opet sama, uplakana, na ivici svega što postoji. Na ivici razuma bezbroj puta. Molila sam Boga da me uzme, jer nisam imala snage da dalje izdržim. Da se borim, da pobeđujem, to nisam mogla. Nisu mi dozvoljavali da se radujem, nisam smela da se nadam, ponekad sam se čak plašila da li ću smeti da dišem. Molila sam Boga da se nešto desi. Da se promeni, bilo šta da se promeni, jer gore od toga nije moglo da bude.
Govorili su mi da je to moje stanje bolest. Da treba da se lečim. To je paranoja. Možda je i bila, ali nigde nisam mogla da vidim izlaz, nikoga nije bilo da mi pruži ruku. Bilo je svega, samo ne pomoći. I ni sama ne znam kako, ni kada, ali čini mi se da sam se izvukla iz tog pakla. Ili mi samo više nije važno.
I danas se nekad osetim tako. Čini mi se da me niko ne voli, da nikome nije stalo, da je ceo svet protiv mene. Ali verujte, ono što sada osećam je ništavno u poređenju sa mukama koje sam tada trpela.
Govorili su pre neki dan u nekoj tv emisiji o tom stanju, toj bolesti. Ne sećam se kako joj glasi savremeni naziv, ali čini mi se da je to nešto veoma slično maničnoj depresiji. Može biti, ali ja nikad nisam išla kod lekara zbog toga. Nikad se nisam lečila, ali ako je to bila moja bolest, mislim da sam je nekako ipak izlečila. Pobedila. Onom snagom za koju sam godinama molila Boga. A kažu mi da Bog ne postoji! Zar nemaju ni malo straha!?
Ili je to stanje bilo puki proizvod adolescencije. Pubertet, za koji pre pedeset godina niko nije znao, niti je ko mučio muku sa istim. Ne znam kako ste vi pregurali taj period. Možda isto kao ja, možda gore. Ali verujem da je ipak većina vas provela nešto mirnije tinejdžerske dane.
Zanimljiva je stvar da sam u to vreme bila jako mlada. Osnovna škola. Vukovac, ali ne jer sam tako htela ili morala. Prosto se tako desilo. Desilo se i to da sam prestala da treniram borilačke veštine. A desile su se i strašne glavobolje, ničim prouzrokovane. Višak energije, tortura ukućana. Svega je bilo pomalo.
I kao što se već dalo zaključiti, srednja škola je bila druga priča. Da ne dužim priču reći ću samo da sam pronašla načine kako da kanališem svu tu negativnu energiju koja se nakupljala u meni. Mislite šta hoćete, to je vaše pravo. I bićete u pravu šta god da pomislite.Posle svega ipak ostaje tuga. Osećanje normalno kao i svako drugo. Zar postoji čovek na ovom svetu koji bar ponekad ne bude tužan, kome se barem jednom nije učinilo da su mu „sve lađe potonule“. Sve je to sastavni deo života. Sa tugom treba živeti, i treba naći nekoga s kim ćemo tu tugu moći podeliti. Jer ništavni su svi srećni trenuci zajednički provedeni, ako u vašem životu ne postoji osoba sa kojom možete zajedno da plačete. Da lijete suze, a da se osećate toliko ispunjeno i zadovoljno da poželite da taj trenutak zauvek traje.

Pošalji "Tuga" na Facebook Pošalji "Tuga" na Google Pošalji "Tuga" na My Yahoo! Pošalji "Tuga" na Live Pošalji "Tuga" na MySpace Pošalji "Tuga" na Twitter Pošalji "Tuga" na Digg Pošalji "Tuga" na del.icio.us

Ažurirano 17.04.2009. u 00:17, autor: dzabi

Kategorije
Proza

Komentari

  1. dzabi (avatar)
    volela bih ako bi neko ko procita neke od mojih tekstova ostavio bilo kakav komentar, znacilo bi mi
  2. *Danica* (avatar)
    ...swidja mi se...
  3. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Tuga jeste sastavni deo života, ali nije dobro kad postane stalno prisutna, kad se preobrazi u tihu, hroničnu patnju.
    Poznajem manično-depresivne ljude. Drugačije je od onog što si opisala. Imaju silazne i uzlazne faze, kao plus i minus: od stanja euforije, do stanja potpune obamrlosti.

    I ja sam, u periodu puberteta, imala teške trenutke, kada mi se činilo da bi bilo bolje da me nema. Takođe sam bila odličan đak, takođe sam se sama izborila sa tugom. Danas mi je to toliko daleko, mada se još uvek sećam osećanja bespomoćnosti.
    A eto, sad mi kažu da sam optimista. Zvuči paradoksalno, ali i jesam. Prihvatila sam jednu misao kao svoj životni moto: "Svaki dan bez osmeha je izgubljen dan."
    Suze su OK, ali kod njih postoji problem: kad jednom krenu, teško stanu.

    Drži se.
  4. gagili48 (avatar)
    Draga Dzabi, ovo je nazalost cesto stanje devojaka u pubertetu...To, niko me ne voli, ne razume...je cesto recenica koja se malo izlizala...Ali vidim da sama prevazilazis tu tzv bolest i to mi je drago.Svi smo se nasli u situaciji da mislimo kako su sve ladje potonule, ali posle kise, koja nekad dugo traje, dolazi Sunce...i to znas...samo budi strpljiva, svoja i zivi, voli i otvori svoje srce za druge...Prica je lepa, istinita...i nastavi da pises o svim svojim strahovima, nadama, jer...ih tako izbacujes iz sebe...Malo sam duga ali oprostices mi...ja sam inace vaspitacica ...to dovoljno govori o ljubavi prema deci i ljudima...OSMEH na lice...sreca ne dolazi samo ako je mi sami ne prihvatamo...