O čoveče - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

xpertbet

O čoveče

Oceni ovaj blog
I

Mrzim zoru koju pitanjem počinjem
I jutro kroz pitanja spoznaju,
Na izmaku što bledi.
Mrzim noć kad’ stojim opčinjen,
Gde veru dodaju
I trule pogledi.

Misao se toči velikim čašama,
U ljudima ljudskost leči-
Živi Bog.
Stada ovaca pasu po pašama,
I s’ jutra se čuje-
Poziv u rog.

Umri mrtvi čoveče-
Pati pre smrti.
Misli su tvoji putevi;
Božjom rukom, rajskim cvećem utrti!

Ponekad zać’ ćeš u prašinu,
Kuda davno niko nije prošao-
Put se izgubi, staze uminu;
Kuda lutaš, gde si došao?

Spavaj misli moja;
Kroz tup, ljudski, prolazni vek.
O sudbino gorkog kroja
Padni na travu, na jastuk mek.

Sleti na drvo, na kiše kap-
Od izvora gde stigoh, piću na iskap.
Sleti na lice drage u daljini-
Približi je, da je vidim- sada- u istini.

Da iskre se spoje u haosu sudbine,
Bar tren u večnosti ja da ne patim,
Lažljiva ljubav u svemir nek’ se vine,
Onada ću po kaznu ja da se vratim.

Bar tren u večnosti ja da udišem,
Slobodu, laž, da mi život prija,
Posle ću pasti k’o cvet pokošen,
Oštra kosa u polju što ga ubija.

Oče, plati pokušaje svoje-
I ja ih plaćam.
U jutru, u noći, kroz zoru, moje i tvoje-
Do kraja života, ja ću da vraćam.

Sudbina se topi u kotlu vremena,

O čoveče!

Ti koji znadeš i dobro i zlo,
Ti koji imaš i more i tlo,
Ti sitna iskro na izgaru,
Što tupo sjajiš u mračnom svemiru.

Sudbino, težak tvoj je opoj.
Za mene mrtva reci,
Molitvu za duše spokoj,
I poteci!

Da l’ konačno nać’ ću mir,
Zaspati dok vrište orgija i pir,
Prošetati u noći kroz veličanstven svemir,
I rešiti teški, ljudski nemir.

Gde ugasi se iskra i zapali se nova,
Osmehnu se Kovač nad lepotom svoga kova.
I dima i vatre tu ima, pomislim-
Pre nego se opet u haosu ugasim.

II

Ti prolazna ruševino vremena,
Ti kome je srce od kamena-
Duša mračna,
A večna.

Čoveče!

Ti koji lutaš po ovome putu,
Ti koji izazivaš sudbinu ljutu,
Koji meriš, koveš-
Ti u pomoć što zoveš.

Bez trena, časa-
Ostani miran.

U svojoj borbi otvori oči,
Na temelje čvrste kroči,
Gledaj, ustani;
Biti biti slep prestani!

Od jutra do noći,
Znam i spoznaja teška je;
Život će proći-
Potez, da l’ greška je?

Padam i izvlačim se iz blata,
Slušam, roje se-
Otkucaji sata;
Ljudi, boje se.

Skrivaju strah u šupljinama laži,
Lakši i preči put se traži;
A jedini,
Zaobilazi.

Njime kreni,
Njime sve krenuće;
Kad gotovi budu treni-
Nekog, nešto-
Da l’ prenuće?!

Kroz noć mračnu nazire se kraj-
I očaj-
I sjaj!

Vremena ako imaš-
Sebi ga daj;
I drugima,
Te potraj!

Vreme!

Ono će proći,
Iz noći,
Zora će doći.
Hoćeš li ustati-
Hoćeš li hteti-
Hoćeš li moći?!

III

Zar i ti mržnju svoju koveš,
Kao i ja što je kovah u nebesa?
Ne bi li se razlila preko očiju
I ukinula neki davno opojan jad?

Zar ti se ne čini kako se prolaznost
Upija u kožu, misli i sećanja
I kako je sav ovaj vilajet sročen
Nekom nezgrapnom rukom ljudesine

Boga?

Progoni li te sećanje davno
I da li pred oči ti se javljaju
Slike čiji je ton pojačan prašinom
Prohujalih vremena slutnji i vojanja?

Još kako bi stao pred tebe i rekao ti
Sve čemu se tvoja shvatanja nadaju,
Ali i meni bi neko trebao sročiti,
Jer sve što ja znadem i ti to znaš.

Miluje li te sunce svojm zaslepljujućom silom,
Zar ti ne tera suze ne oči;
Ili si zdravo dete koje se ne zanima
Pitanjima prekim bez odgovora kakva?

Sanjaš li ili ti noći propadaju u odmoru
Koji ni dan u toku svome ne može da pruži;
Nama prikovanim za dno
I nama odapetim u nebesa?

Pričam ti i cepam listove nenaviknute
Da ponesu težinu reči,
Već slupaju u sebe poneku frazu
Pre nego završe u korpi koja-

Zjapi za otečenim i pohabanim mislima!

Nisam naviknut na ovakve redove,
A oni svojim izdancima svesti hrle na papir
Čineći od nedela delo
I od strahova smeh i plač.

Smej se ili plači i ti čoveče,
Briga tebe za umne rane moje;
One će nekad da se zaleče,
Nek’ mirno bude srce tvoje.

Samo pažljivo biraj šta ti srce čini,
A od života se ne nadaj suštini i istini;
Ne obaziri se na ono što mudraci ti govore,
Već slušaj gluve i gledaj u slepe-

Jer oni ti našu istinu nose.

IV

Poslednji put sam saznao,
Da nešto moraš izgubiti,
Da bi nešto drugo saznao i dobio.

Poslednji put odzvanja u mislima
I sve mi se čini,
Življeno da je, da se samo sećam.

O čoveče!
Na jednu istu istinu,
Na jednu istu sudbinu,
Na različite drage vremenom što se menjaju
I glume na grudima mojim vešto da snevaju.

Sklopiću oči uljne,
Sklopiću oči drvene,
Potonuti do dna reku muljne,
Potonuti do dna reke crvene
I tu prestati da dišem,
Da mislim, govorim i pišem.

Istinu ne znaš,
Ne zna je niko
I lepota njena,
Nečujna je.

U svetu zaboravi,
Pojavu svoju zabavi,
Pusti ih nek’ postavljaju pitanja preka,
Jednom će shvatiti, pusti ih, neka.
Neka govore, misle da znaju,
Nek’ busaju se u grudi i veruju da traju.

Pošalji "O čoveče" na Facebook Pošalji "O čoveče" na Google Pošalji "O čoveče" na My Yahoo! Pošalji "O čoveče" na Live Pošalji "O čoveče" na MySpace Pošalji "O čoveče" na Twitter Pošalji "O čoveče" na Digg Pošalji "O čoveče" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Say it right (avatar)
    ...istina je....
  2. Sarayu (avatar)
    Fino,fino...