Чим сазнају за догађаје у Србији, многи Руси се сместа упитају -- а шта се може учинити да се братском народу помогне. Тако се десило да у наше доба тријумфа потрошачке психологије прво на ум падне хуманитарна помоћ -- намирнице, лекови, одећа итд. Изгледа да су нас тако навикли од почетка 1990-их година када је „саосећајан“ Запад слао у Русију, најбогатију земљу на свету, своје намирнице којима је истекао рок употребе и ношене ствари. Вероватно ће у будућности бити потпуно истражен феномен хуманитарне помоћи, и на светло дана ће изаћи оне негативности које ту појаву прате.
Ситуација на Косову је стварно драматична, српско становништво у енклавама стварно пати, али не толико услед помањкања одеће и намирница, колико од сталног стреса услед потпуне безизлазности свог стања. Безизлазност је јавља зато што људи уопште не виде могућности за побољшање ситуације. С једне стране, тријумф очитих злочинаца и терориста, а с друге – нејасан став и пасивност београдских власти.
Међутим, може се јавити оправдано питање -- а шта то званични Београд и уопште Србија може учинити у тој ситуацији? Србија, свакако, засад објективно не може послати своју војску на КосМет, како је то 1999. године учинио Путин у Чеченији. Али, Србија је сасвим у стању да реши проблем опстанка људи у унутрашњим енклавама КосМета. Број Срба у унутрашњим областима Косова је незнатан, њихове потребе нису велике, а њихов основни задатак у овом тренутку је да просто буду на Косову, сведочећи чија је то земља. Истовремено, Србија никако није сиромашна земља, али није у стању да за кратко време изведе економски напредак. Ипак, да прехрани мање од десет хиљада људи који у суштини спроводе задатак који је важан за државу, физички присуствујући на окупираној територији, српска држава и српско друштво су сасвим у стању. Срби у унутрашњим енклавама би требало да бесплатно из Србије добију све што им је потребно, а сем тога, тамо сваки Србин као војник који извршава изузетно сложени борбени задатак има право на редовна новчана примања. И све то неће представљати претешко бреме за државу и друштво. Осим државних средстава, треба ангажовати друштвене снаге за решавање тог питања, и то: организовати прикупљање новчаних прилога, а не старих крпа у црквама, продавницама, кафанама.
Људи који извршавају део националног програма не смеју зависти од понижавајуће хуманитарне помоћи, за коју се не зна хоће ли следећег пута уопште стићи.
Познавајући ситуацију у Србији, Русима је просто срамота да одговарају на питања у вези хуманитарне помоћи за земљу која производи и извози велику количину квалитетних намирница.
Значи ли све речено да Србима помоћ из Русије није потребна? Наравно да не. Али та помоћ мора бити другог карактера. Руси сада морају прикупити довољно средстава да би пружили помоћ, пре свега финансијску, српским родољубивим снагама. То је неопходно урадити у првом реду, да би они могли да се успешно боре с антисрпским снагама у самој Србији, које добијају огромну помоћ са Запада. Српске родољубиве снаге треба да пре свега раде на промени свести народа. Народ који је изгубио оптимизам, виталност, веру, не може изаћи из дубоке кризе, није у стању да реши изузетно сложене националне задатке, од чијег решавања зависи његова будућност. Српски родољуби су сада јако разједињени, премда међу њима нема очигледних противречности. Руска помоћ мора допринети њиховом обједињавању и збијању редова. Наравно да ми морамо помоћи тим снагама да дођу на власт, а са српским родољубима на власти ће питање хуманитарне помоћи несумњиво изгубити актуелност. Свакако да се могу јавити питања -- неће ли нас оптужити да се мешамо у унутрашње ствари друге државе? Као прво, западни фондови и разноразне међународне организације се не боје таквих оптужби. Као друго, косовско питање више није искључиво унутрашње питање Србије, то је питање читавог Православног Света, и пре свега највеће православне земље -- Русије. Као што ни питање припадности светиња Палестине средином 19. века није било само проблем Јерусалимске патријаршије, која без помоћи Русије тада не би успела да одбрани највеће хришћанске светиње.
Претресајући крајњи исход првих месеци постојања Сверуског друштвеног покрета „Косовски фронт“, мора се признати да се нада у брзо стварање врло утицајне и јаке друштвене организације која се залаже за ослобађање Косова и Метохији, у Русији није оправдала, премда треба признати да је покрет „Косовски фронт“ већ данас прилично крупна друштвена организација (делује у 20 региона Русије, Украјине и Белорусије). Сасвим је очито да „Косовски фронт“ у овом тренутку не може озбиљно утицати на процес како у самој Србији тако и у Русији. Током првих неколико месеци је постављен темељ будућег развоја. Превазишли смо фазу неактивности пређашњих друштвених структура типа друштава руско-српског пријатељства, и постепено се крећемо ка врло утицајним структурама типа Словенског покрета Аксакова-Черњајева, који су ефикасно деловали у 19. веку. Истина је да у Русији многи људи подржавају братски српски народ, има их стварно на милионе и они наравно могу озбиљно утицати и променити ситуацију. Проблем је у томе што још увек није решено питање технолошког обједињавања тих људи, и зато основни задатак „Косовског фронта“ у наредној години мора постати управо обавештавање тих људи и њихово обједињавање у јединствену организацију.
Александар Кравченко
Ситуација на Косову је стварно драматична, српско становништво у енклавама стварно пати, али не толико услед помањкања одеће и намирница, колико од сталног стреса услед потпуне безизлазности свог стања. Безизлазност је јавља зато што људи уопште не виде могућности за побољшање ситуације. С једне стране, тријумф очитих злочинаца и терориста, а с друге – нејасан став и пасивност београдских власти.
Међутим, може се јавити оправдано питање -- а шта то званични Београд и уопште Србија може учинити у тој ситуацији? Србија, свакако, засад објективно не може послати своју војску на КосМет, како је то 1999. године учинио Путин у Чеченији. Али, Србија је сасвим у стању да реши проблем опстанка људи у унутрашњим енклавама КосМета. Број Срба у унутрашњим областима Косова је незнатан, њихове потребе нису велике, а њихов основни задатак у овом тренутку је да просто буду на Косову, сведочећи чија је то земља. Истовремено, Србија никако није сиромашна земља, али није у стању да за кратко време изведе економски напредак. Ипак, да прехрани мање од десет хиљада људи који у суштини спроводе задатак који је важан за државу, физички присуствујући на окупираној територији, српска држава и српско друштво су сасвим у стању. Срби у унутрашњим енклавама би требало да бесплатно из Србије добију све што им је потребно, а сем тога, тамо сваки Србин као војник који извршава изузетно сложени борбени задатак има право на редовна новчана примања. И све то неће представљати претешко бреме за државу и друштво. Осим државних средстава, треба ангажовати друштвене снаге за решавање тог питања, и то: организовати прикупљање новчаних прилога, а не старих крпа у црквама, продавницама, кафанама.
Људи који извршавају део националног програма не смеју зависти од понижавајуће хуманитарне помоћи, за коју се не зна хоће ли следећег пута уопште стићи.
Познавајући ситуацију у Србији, Русима је просто срамота да одговарају на питања у вези хуманитарне помоћи за земљу која производи и извози велику количину квалитетних намирница.
Значи ли све речено да Србима помоћ из Русије није потребна? Наравно да не. Али та помоћ мора бити другог карактера. Руси сада морају прикупити довољно средстава да би пружили помоћ, пре свега финансијску, српским родољубивим снагама. То је неопходно урадити у првом реду, да би они могли да се успешно боре с антисрпским снагама у самој Србији, које добијају огромну помоћ са Запада. Српске родољубиве снаге треба да пре свега раде на промени свести народа. Народ који је изгубио оптимизам, виталност, веру, не може изаћи из дубоке кризе, није у стању да реши изузетно сложене националне задатке, од чијег решавања зависи његова будућност. Српски родољуби су сада јако разједињени, премда међу њима нема очигледних противречности. Руска помоћ мора допринети њиховом обједињавању и збијању редова. Наравно да ми морамо помоћи тим снагама да дођу на власт, а са српским родољубима на власти ће питање хуманитарне помоћи несумњиво изгубити актуелност. Свакако да се могу јавити питања -- неће ли нас оптужити да се мешамо у унутрашње ствари друге државе? Као прво, западни фондови и разноразне међународне организације се не боје таквих оптужби. Као друго, косовско питање више није искључиво унутрашње питање Србије, то је питање читавог Православног Света, и пре свега највеће православне земље -- Русије. Као што ни питање припадности светиња Палестине средином 19. века није било само проблем Јерусалимске патријаршије, која без помоћи Русије тада не би успела да одбрани највеће хришћанске светиње.
Претресајући крајњи исход првих месеци постојања Сверуског друштвеног покрета „Косовски фронт“, мора се признати да се нада у брзо стварање врло утицајне и јаке друштвене организације која се залаже за ослобађање Косова и Метохији, у Русији није оправдала, премда треба признати да је покрет „Косовски фронт“ већ данас прилично крупна друштвена организација (делује у 20 региона Русије, Украјине и Белорусије). Сасвим је очито да „Косовски фронт“ у овом тренутку не може озбиљно утицати на процес како у самој Србији тако и у Русији. Током првих неколико месеци је постављен темељ будућег развоја. Превазишли смо фазу неактивности пређашњих друштвених структура типа друштава руско-српског пријатељства, и постепено се крећемо ка врло утицајним структурама типа Словенског покрета Аксакова-Черњајева, који су ефикасно деловали у 19. веку. Истина је да у Русији многи људи подржавају братски српски народ, има их стварно на милионе и они наравно могу озбиљно утицати и променити ситуацију. Проблем је у томе што још увек није решено питање технолошког обједињавања тих људи, и зато основни задатак „Косовског фронта“ у наредној години мора постати управо обавештавање тих људи и њихово обједињавање у јединствену организацију.
Александар Кравченко