Поглед изнутра

Пише: Ана Радмиловић

Ако би неко данас желео да напише један колико – толико истинит текст којим би обухвато што је могуће више сегмената живота на Косову и Метохији и тако омогући читаоцу са стекне неку општу слику – требало би да тај текст назове по Борхесовој збирци прича ''ОПЋА ПОВЈЕСТ ГАДОСТИ''. И требало би да задржи хрватски превод. Адекватнија је ‘’повијест гадости’’ од наше ''Опште историје бешчашћа'' без обизра на то што и један и други превод одговарају истини. Много тога што човек овде може да види голим очима јесте бешчашће. Али већина слика које ћете видети већи су атак на стомак него на осећање части, а ви шпартајући Косовом уздуж и попреко нећете ни помишљати да у уста узимате реч ‘’част’’.
Ако сте новинар који је овде дошао са задатком да пише извештаје о томе шта се заиста дешава на ‘’нашем Косову’’ прво ћете открити наизглед нелогичну истину – да је и за вас и за ваш лист најбоље да што мање знате о дешавањима која треба да пратите, јер ћете онда мирне душе моћи да пишете сензационалне извештаје после којих ће понеко у Београду помислити да рат само што није избио, а вас неће много занимати то што се на месту о којем пишете ваши јунаци смеју вашим маштовитим прилозима.
Ако будете ‘’на лицу места’’ увек ћете се питати да ли је контрапродуктивно ако напишете да мешовито насеље на граници измедју северне и јужне Косовске Митровице, злогласна Бошњачка махала, заправо смрди на гориво и како сте видјали цистерне и канистере и како ће Махала пре одлетети у ваздух од толике запаљиве материје него што ће у њој доћи до правог крвопролића и озбиљних медјуетничких сукоба. У једном тренутку ћете сигурно и зажалити што сте били те (не)среће да надјете заиста добре ‘’изворе’’ пошто ћете од њих добијати информације са којима касније нећете знати шта да радите. Све ћете мање причати са другим новинарима, а све више са припадницима КПС-а. Куповаћете цигарете по јефтинијим ценама у шиптарским радњицама, јер ћете схватити да се у њима снабдевају и продавци из мањих трафика у центру северне Митровице и да куповати у српским радњама није ‘’патриотизам’’ него глупост.
Ако случајно још и станујете у Бошњачкој махали у некој од нових зграда у којима живе Срби којима су овде додељени станови и ако вам се буде дешавало да вам непознати људи дивљачки лупају на врата, не треба да се уплашите – то нису Шиптари. То су Срби којима је нови начелник косовско – митровачког округа, из Демократске Странке дао налог да проверавају ко живи у додељеним становима. На почетку свог боравка овде мислићете, наравно, како није у реду да се о томе пише и да се јавно каже како су Срби овде до те мере напујдани једни на друге и уплашени једни од других, да ћете сваком комшији у згради бити сумњиви ако вас није видјао раније, те да ће то пријавити некоме ко је опет задужен да обавести надлежне да је можда реч о злоупотреби поклоњеног стана. Ускоро ћете са мање зазора разговарати са вашим комшијама Шиптарима него са Србима, и када вам припадници и једне друге српске политичке опције у Митровици буду саветовали да се мање треба плашити Шиптара него Срба на том месту – помислићете како суживот са Албанцима заправо уопште није немогућ ни лош.
Убрзо ћете схватити да сте поново погрешили и да сте побркали појединачне случајеве са политиком коју води шиптарска квази држава која заиста јесте мафијашка и то уопште није фраза и измишљотина српских националиста. Схватићете да на пар стотина метара од вас заиста неко управо насељава бившу касарну ЈНА у јужној Митровици припадницима Безбедносних снага Косова – медју којима је заиста огроман број бивших УЧК, а да Махалом заиста шетају Вехабије и њихови доушници. Схватићете, одмах затим, и то да је позив Србима упућен од стране министра за КиМ у Влади Србије да нипошто не прихвате посао у овој војсци терориста и убица – највеће могуће лицемерје које само себе демантује акцијом масовних отпуштања, смањивања плата и укидања ‘’косовског додатка’’. У стварности је плата професора на универзитету у К. Митровици и Звечану бар тридесет посто мања него плата његовог београдског колеге.
Помислићете како без обзира на то што сте видели треба да избегавате теме које имају везе са политичарима или са горивом или са суживотом измедју Срба и Шиптара и решићете да се бавите проблемима ‘’малог човека’’ или ‘’обичних људи’’ и почећете мање да слушате приче а више да гледате око себе. Својим очима ћете видети многе ствари које ће вам деловати као да су изашле из Борхесове ‘’Опће повијести гадости’’ или ‘’Опште историје бешчашћа’’.
Видећете избегличке кампове који изгледају као напуштени сенаторијуми из којих су одавно отишли и доктори и управа и видећете пусте ходнике којима тумара по која изгубљена душа, доспела на ‘’наше Косово’’ још средином последње деценије прошлога века, када су ономад ‘’наши’’ бежали из Хрватске. Видећете их усред Косовске Митровице - живе у напуштеној школи ‘’Бранко Радићевић’’ а има их и у Малом Звечану и у центру Звечана, у мотелу ’’Тројка’’. Видећете и људе који живе у недовршеним објектима који су били намењени избеглицама, а који су без уведене струје и канализације, јер су у једном тренутку били део пројекта чији је аутор у медјувремену нестао нетрагом.
Пролазићете кроз напуштена села, лепа као сан, на земљи која је плодна, где су потоци и извори и и где су велике куће са баштама у којима би требало да живе читаве фамилије, али ви ћете ту затећи само понеког старца, и празне штале. Домаћини ће вам онда објашњавати како ноћу у село упадају Шиптари, како се шетају кроз њихове баште и узимају све што затекну, како су им крали и краве и тракторе и коње, док их је било. Пожелећете да кажете како је Србија пуна сиротиње и бескућника и како би неко требало да доведе те људе овде, и да насели српска села Србима, и угришћете се за језик пошто ћете се сетити да су се слични покушаји углавном трагично завршили. Видећете разрушене цркве и гробља срављена са земљом. Видећете нове и велике шиптарске куће опасане високим зидовима. Видећете мотеле и пумпе и аутопаркове пуне најновијих џипова и видећете један огроман новац. Видећете читава поља обрадиве земље која је до пре само пар година била српска – видећете два света. Свет оних који су земљу освојили и свет староседеоца који су преостали и живе сами, медју собом завадјени, у резерватима од којих сваки верује да је оном другом боље.
Ако случајно додјете у неко село близу Вучитрна, града у којем су и даље рушевине тврдјаве Дјурадја Бранковића, од мештана ћете чути да их нико није обишао још од прошле године ‘’када су Руси слали ону помоћ авионом’’. Ако их питате шта би могли да им донесу они што обилазе по неколико ‘’елитних’’ енклава сваког викенда, одговориће вам ‘’Нека додју, само нека додју, не треба ништа да доносе’’ - јер тамо стварно нико, никада не долази. На Централном Косову постоје села која заобилазе аутобуси што возе организоване туре из Београда за Грачаницу, Велику Хочу и Ораховац, и те акције ће вам, када ово чујете, изгледати као један неукусни, сентиментални туризам – разгледање манастира током којег туриста има прилику да се осети и као велики хуманиста и патриота, и да кући понесе фотографије са правим, аутентичним Србима из српских енклава на светој српској земљи. Враћајући се у Косовску Митровицу проћићете поред шиптарских гробница и споменика са пободеним заставама УЧК и најежићете се, што је и циљ ових ‘’инсталација’’ крај пута - да сваком путнику буде јасно како је ово сада земља оних који су је освојили и који поштују своје хероје, макар ти ‘’ратни хероји’’ били само наоружани дивљаци који су упали у незаштићена села где су побили и протерали неприпремљен народ, на очиглед КФОР-ових миротвораца.
Када се најзад из овог обиласка вратите у северну Митровицу скинутћете ‘’косовске таблице’’ (КС) са аутомобила и одахнућете, јер ће вам прва помисао бити ‘’сад сам у Србији’’. А онда ћете се сетити да у томе заправо, већ дуже време, нема много тога доброг.
 

Back
Top