Probudio ju je oštar bol u stomaku.
„Brže je i gadnije nego pre“, bilo je prvo što je pomislila, zgrčena u čaršavima, mokrim od znoja. Druga pomisao bila joj je da pozove Darka – što pre. Nije htela da trpi bol, ne kao prošli put. Jedino što je u ovom trenutku želela bila je fina, tanka igla i prstohvat horsa, belog poput najčistijeg oblaka i sitnog kao zvezdana prašina.
Katarina – ili Keti, kako su je svi zvali – nije znala ni koji je dan, a kamoli koliko je sati. Njen unutrašnji časovnik je otkucavao ubrzano, tu i tamo (ali sve češće) burno opominjući kada je vreme uzimanja. Sa nestrpljenjem bi čekala taj trenutak, sve plašeći se da je ne pretekne kriza – nešto najstrašnije u životu jednog džankija. Zato bi se ponekad ufiksala samo „onako“, da preduhitri bolove.
Već godinu i po dana hranila se heroinom, živela za njega i sa njim. Počelo je kada je profurala sa Darkom, mada bi se moglo reći da je sličnih iskustava imala i pre toga, ako se uzmu u obzir divlje žurke sa napijanjima i marihuanom.
Na prvi pogled se zaljubila u tog mladića sa licem umornog pesnika. Na žurkama se muvala oko njega, šaljući mu sve moguće signale. On je, međutim, ostajao ravnodušan. Njegova tadašnja devojka imala je dug narkomanski staž i nije se svojim bolesnim izgledom mogla meriti sa Ketinom lepotom. Pa, opet, Darko kao da je bio opčinjen tom spodobom, ne primećujući oko sebe nijedno drugo žensko stvorenje.
Onda je shvatila da mora da mu priđe na drugi način i postane deo njegovog svakodnevnog okruženja. Za ljubav se treba žrtvovati a njen, Katarinin karakter, nije slab, niti je ona sama nemoćna i mlitava. Prići će mu, osvojiti njegovo srce… Probaće drogu, a zatim je odbaciti od sebe s gađenjem i prezirom, kao što bi to učinila sa bilo kojim otrovom, što uništava lepotu i zagađuje duh. Biće Darkova spasiteljka, milosrdna, zaljubljena duša, osećajnija i nežnija od svoje imenjakinje iz romana jedne od sestara Bronte. Pokazaće Darku da snagom volje može pobediti zavisnost.
Mislila je – samo jedanput. A evo gde je sad: leži u svom šugavom krevetu, u mračnoj sobici, i čeka da joj nadolazeća kriza rastoči kosti, da je svom snagom tresne u lice, polomi joj vilicu, da je preplavi talasima neizdržive hladnoće i paklene vrućine… da joj, kao baba Jaga, oštrim kandžama iščupa srce i smrvi mozak. Nekad bi mogla da je vidi kako sedi u ćošku sobe i kezi joj se, palacajući groznim crnim jezikom. Ponekad bi je vrebala u ormanu i zapljusnula smradom truleži.
Keti je ščepala telefon da pozove Darka. Dugo je zvonilo pre nego što se javio unjkavim, pospanim glasom. Odmah je znala da mu je dobro, da je stondiran, uljuljkan u heroinske snove, lebdi i sada ga ništa neće naterati da napusti udobnost svog stana. On nikada nije imao krize. Uvek je bio dobro snabdeven drogom, a kako je do nje dolazio – Keti nije želela da zna. Ona je bila ta koja je morala da obigrava, da moli i, ponekad, čini „sitne žrtve“ za koje je mislila da nikada neće… „Dođi, dođi, molim te…“, rekla mu je, a on je, bez reči, spustio slušalicu, verovatno ljut što ga prekida u trenucima užitka.
Keti se još više skupila u krevetu. Bilo joj je strašno hladno. Ruke i noge su joj se smrzavale.
Krajičkom oka spazila je Muci – dobru, staru Muci kako leži na fotelji. Ali to nije bilo moguće: Muci je uginula pre nekoliko meseci, konačno potučena u dugoj i iscrpljujućoj bolesti. Sada je, gle, ovde, kao nekad, dok je bila zdrava; mahnula joj je repićem i gledala u nju svojim pametnim, smeđim očima.
Muci je bila mali, beli mešanac kudrave dlake, koga je Katarina dobila od roditelja za svoj dvanaesti rođendan. Bila je nalik na pudlu ili možda, pre, na jagnješce-igračku, kojom se mala deca najradije igraju. Na neki način, pomislila je, pas je bio simbol onoga što se zove „dobra, stara vremena“. Tada su, poslednji put, svi bili na okupu: njen dragi tata (na to „dragi“ je pomislila sa gorčinom) – pre nego što je zbrisao sa sekretaricom koja je bila tek nešto malo starija nego što je ona sada; njena lepa mama, tako plaha i grozničava u nastojanju da je svi vole, nesigurna i preterano blaga; baka – mamina mama, dostojanstvena i spokojna, uvek zauzeta šarenim pletivom i ona, Keti. Bilo je to odavno; kao da je cela večnost prošla od tog rođendana, a opet, skoro da je mogla osetiti kako joj slatki miris marcipanske torte golica nozdrve. Ona je bila bucmasta, nestašna devojčica, koja je poželela psa kao rođendanski poklon.
I tako je dobila Muci. Silno je volela to malo biće, vunaste dlake i krupnih očiju. A Muci je uzvraćala duplo – nije prestajala da joj liže ruke, da se raduje kad Keti dođe iz škole, spavala je u njenom krevetu…
Onda je život počeo da se raspada: tata ih je napustio – izdajnički, sramno, ne pogledavši svoju ćerku više nikad kao pre. Kao da joj je bio samo pozajmio ljubav, pa je uzeo natrag i dao nekom drugom. Posle toga je u njegovom ophođenju osetila usiljenost, ljigavo dodvoravanje. Imao je novu porodicu: novu ženu i novo dete – sina za kojim je oduvek čeznuo. Katarina mu je sad bila samo uspomena, balast iz prošlosti. Bio je dovoljno fin da joj daje džeparac, da je o svom trošku šalje na letovanja i zimovanja ali nikad, više nikad, nije otišao na roditeljski sastanak ili prisustvovao njenoj proslavi rođendana. Njegovi poljupci u obraz bili su mlaki; sastanci i viđenja odlagani, ili obavljeni na brzinu.
A i rođendanske zabave bile su sve ređe; mama je, posle razvoda, bila potpuno slomljena. Njen glas je postepeno prešao u šapat, u kući se kretala nečujno. Keti je nije videla da plače, naprotiv – na licu joj je stalno lebdeo neki osmejak, besmislen, skoro blesav. Kada se baka razbolela, ponekad bi mama iznenada uzela Ketinu ruku i tiho rekla: „Sada smo samo ti i ja… samo nas dve… jedna drugoj oslonac…“ Katarina ju je smatrala delimično krivom što je otac otišao – nije se dovoljno trudila, ili nešto slično, što nikako nije mogla sebi da objasni. Možda je mama trebalo da bude još lepša, zanimljivija, duhovitija, zabavnija… Možda je ocu bila dosadna.
Vremenom je to Katarinino osećanje prešlo u prezir: nije želela više ništa da ima sa tim banalnim svetom slabića, u kome nije bilo istinskog davanja i ljubavi. Njen život – mislila je – bio je predodređen za nešto drugo, više, bolje.
U noćima odrastanja, tih godina, važnu ulogu imala je Muci. Ona je bila nemi svedok, njen nepročitani, nikad napisani dnevnik. Pa i pored umiljatog kučenceta, i nekoliko dobrih drugarica, Katarini se činilo da je sama. Sutrašnjica ju je uvek čekala tu, sumorna, prazna i unapred predodređena, kao da je imala sto, a ne samo nešto više od sedamnaest godina. Kada je upoznala Darka i ušla u njegov svet – sačinjen od svečulnih, vazdušastih drhtaja koji omamljuju blaženošću sna – znala je da više nema povratka.
Sada je Muci opet došla da je uteši u krizi: da je, možda, svojim telom zagreje kad joj bude hladno, da nasloni svoju glavu na njenu ruku, da je razume, opravda i oprosti.
Keti je osećala kako se bolovi šire po celom njenom telu. Morala je da pronalazi odgovarajuće položaje ruku i nogu, kako bi ih istrpela. A bili su strašniji nego ikada ranije… Kada bi Darko hteo, kada bi požurio, kada bi joj doneo malo, mrvicu… Pri pomisli na oštar vrh igle kako joj, pucketajući, prodire kroz kožu, na pulsiranje žednih vena koje srču, na blaženstvo koje će potom doći – kao najslađa nagrada posle dugotrajne kazne, Keti je, nakratko, osetila skoro orgazmičko zadovoljstvo.
Ali nikog nije bilo tu da joj pomogne. Samo duh njene kučke Muci, uginule i do sada istrulele pod komadom zemlje u obližnjem parku. Zašto? Šta je trebalo da joj poruči njeno prisustvo – Keti nije znala.
„Brže je i gadnije nego pre“, bilo je prvo što je pomislila, zgrčena u čaršavima, mokrim od znoja. Druga pomisao bila joj je da pozove Darka – što pre. Nije htela da trpi bol, ne kao prošli put. Jedino što je u ovom trenutku želela bila je fina, tanka igla i prstohvat horsa, belog poput najčistijeg oblaka i sitnog kao zvezdana prašina.
Katarina – ili Keti, kako su je svi zvali – nije znala ni koji je dan, a kamoli koliko je sati. Njen unutrašnji časovnik je otkucavao ubrzano, tu i tamo (ali sve češće) burno opominjući kada je vreme uzimanja. Sa nestrpljenjem bi čekala taj trenutak, sve plašeći se da je ne pretekne kriza – nešto najstrašnije u životu jednog džankija. Zato bi se ponekad ufiksala samo „onako“, da preduhitri bolove.
Već godinu i po dana hranila se heroinom, živela za njega i sa njim. Počelo je kada je profurala sa Darkom, mada bi se moglo reći da je sličnih iskustava imala i pre toga, ako se uzmu u obzir divlje žurke sa napijanjima i marihuanom.
Na prvi pogled se zaljubila u tog mladića sa licem umornog pesnika. Na žurkama se muvala oko njega, šaljući mu sve moguće signale. On je, međutim, ostajao ravnodušan. Njegova tadašnja devojka imala je dug narkomanski staž i nije se svojim bolesnim izgledom mogla meriti sa Ketinom lepotom. Pa, opet, Darko kao da je bio opčinjen tom spodobom, ne primećujući oko sebe nijedno drugo žensko stvorenje.
Onda je shvatila da mora da mu priđe na drugi način i postane deo njegovog svakodnevnog okruženja. Za ljubav se treba žrtvovati a njen, Katarinin karakter, nije slab, niti je ona sama nemoćna i mlitava. Prići će mu, osvojiti njegovo srce… Probaće drogu, a zatim je odbaciti od sebe s gađenjem i prezirom, kao što bi to učinila sa bilo kojim otrovom, što uništava lepotu i zagađuje duh. Biće Darkova spasiteljka, milosrdna, zaljubljena duša, osećajnija i nežnija od svoje imenjakinje iz romana jedne od sestara Bronte. Pokazaće Darku da snagom volje može pobediti zavisnost.
Mislila je – samo jedanput. A evo gde je sad: leži u svom šugavom krevetu, u mračnoj sobici, i čeka da joj nadolazeća kriza rastoči kosti, da je svom snagom tresne u lice, polomi joj vilicu, da je preplavi talasima neizdržive hladnoće i paklene vrućine… da joj, kao baba Jaga, oštrim kandžama iščupa srce i smrvi mozak. Nekad bi mogla da je vidi kako sedi u ćošku sobe i kezi joj se, palacajući groznim crnim jezikom. Ponekad bi je vrebala u ormanu i zapljusnula smradom truleži.
Keti je ščepala telefon da pozove Darka. Dugo je zvonilo pre nego što se javio unjkavim, pospanim glasom. Odmah je znala da mu je dobro, da je stondiran, uljuljkan u heroinske snove, lebdi i sada ga ništa neće naterati da napusti udobnost svog stana. On nikada nije imao krize. Uvek je bio dobro snabdeven drogom, a kako je do nje dolazio – Keti nije želela da zna. Ona je bila ta koja je morala da obigrava, da moli i, ponekad, čini „sitne žrtve“ za koje je mislila da nikada neće… „Dođi, dođi, molim te…“, rekla mu je, a on je, bez reči, spustio slušalicu, verovatno ljut što ga prekida u trenucima užitka.
Keti se još više skupila u krevetu. Bilo joj je strašno hladno. Ruke i noge su joj se smrzavale.
Krajičkom oka spazila je Muci – dobru, staru Muci kako leži na fotelji. Ali to nije bilo moguće: Muci je uginula pre nekoliko meseci, konačno potučena u dugoj i iscrpljujućoj bolesti. Sada je, gle, ovde, kao nekad, dok je bila zdrava; mahnula joj je repićem i gledala u nju svojim pametnim, smeđim očima.
Muci je bila mali, beli mešanac kudrave dlake, koga je Katarina dobila od roditelja za svoj dvanaesti rođendan. Bila je nalik na pudlu ili možda, pre, na jagnješce-igračku, kojom se mala deca najradije igraju. Na neki način, pomislila je, pas je bio simbol onoga što se zove „dobra, stara vremena“. Tada su, poslednji put, svi bili na okupu: njen dragi tata (na to „dragi“ je pomislila sa gorčinom) – pre nego što je zbrisao sa sekretaricom koja je bila tek nešto malo starija nego što je ona sada; njena lepa mama, tako plaha i grozničava u nastojanju da je svi vole, nesigurna i preterano blaga; baka – mamina mama, dostojanstvena i spokojna, uvek zauzeta šarenim pletivom i ona, Keti. Bilo je to odavno; kao da je cela večnost prošla od tog rođendana, a opet, skoro da je mogla osetiti kako joj slatki miris marcipanske torte golica nozdrve. Ona je bila bucmasta, nestašna devojčica, koja je poželela psa kao rođendanski poklon.
I tako je dobila Muci. Silno je volela to malo biće, vunaste dlake i krupnih očiju. A Muci je uzvraćala duplo – nije prestajala da joj liže ruke, da se raduje kad Keti dođe iz škole, spavala je u njenom krevetu…
Onda je život počeo da se raspada: tata ih je napustio – izdajnički, sramno, ne pogledavši svoju ćerku više nikad kao pre. Kao da joj je bio samo pozajmio ljubav, pa je uzeo natrag i dao nekom drugom. Posle toga je u njegovom ophođenju osetila usiljenost, ljigavo dodvoravanje. Imao je novu porodicu: novu ženu i novo dete – sina za kojim je oduvek čeznuo. Katarina mu je sad bila samo uspomena, balast iz prošlosti. Bio je dovoljno fin da joj daje džeparac, da je o svom trošku šalje na letovanja i zimovanja ali nikad, više nikad, nije otišao na roditeljski sastanak ili prisustvovao njenoj proslavi rođendana. Njegovi poljupci u obraz bili su mlaki; sastanci i viđenja odlagani, ili obavljeni na brzinu.
A i rođendanske zabave bile su sve ređe; mama je, posle razvoda, bila potpuno slomljena. Njen glas je postepeno prešao u šapat, u kući se kretala nečujno. Keti je nije videla da plače, naprotiv – na licu joj je stalno lebdeo neki osmejak, besmislen, skoro blesav. Kada se baka razbolela, ponekad bi mama iznenada uzela Ketinu ruku i tiho rekla: „Sada smo samo ti i ja… samo nas dve… jedna drugoj oslonac…“ Katarina ju je smatrala delimično krivom što je otac otišao – nije se dovoljno trudila, ili nešto slično, što nikako nije mogla sebi da objasni. Možda je mama trebalo da bude još lepša, zanimljivija, duhovitija, zabavnija… Možda je ocu bila dosadna.
Vremenom je to Katarinino osećanje prešlo u prezir: nije želela više ništa da ima sa tim banalnim svetom slabića, u kome nije bilo istinskog davanja i ljubavi. Njen život – mislila je – bio je predodređen za nešto drugo, više, bolje.
U noćima odrastanja, tih godina, važnu ulogu imala je Muci. Ona je bila nemi svedok, njen nepročitani, nikad napisani dnevnik. Pa i pored umiljatog kučenceta, i nekoliko dobrih drugarica, Katarini se činilo da je sama. Sutrašnjica ju je uvek čekala tu, sumorna, prazna i unapred predodređena, kao da je imala sto, a ne samo nešto više od sedamnaest godina. Kada je upoznala Darka i ušla u njegov svet – sačinjen od svečulnih, vazdušastih drhtaja koji omamljuju blaženošću sna – znala je da više nema povratka.
Sada je Muci opet došla da je uteši u krizi: da je, možda, svojim telom zagreje kad joj bude hladno, da nasloni svoju glavu na njenu ruku, da je razume, opravda i oprosti.
Keti je osećala kako se bolovi šire po celom njenom telu. Morala je da pronalazi odgovarajuće položaje ruku i nogu, kako bi ih istrpela. A bili su strašniji nego ikada ranije… Kada bi Darko hteo, kada bi požurio, kada bi joj doneo malo, mrvicu… Pri pomisli na oštar vrh igle kako joj, pucketajući, prodire kroz kožu, na pulsiranje žednih vena koje srču, na blaženstvo koje će potom doći – kao najslađa nagrada posle dugotrajne kazne, Keti je, nakratko, osetila skoro orgazmičko zadovoljstvo.
Ali nikog nije bilo tu da joj pomogne. Samo duh njene kučke Muci, uginule i do sada istrulele pod komadom zemlje u obližnjem parku. Zašto? Šta je trebalo da joj poruči njeno prisustvo – Keti nije znala.
