VOZ - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

VOZ

Oceni ovaj blog
Osamdeset i neka, snežni januar.
Mlada devojka sedi u punom kupeu noćnog putničkog voza za Skoplje, pritešnjena između jednog Crnotravca i jednog dekice iz Beograda. Crnotravac, krupan i neodređenih godina, upravo je slistio četvrt hleba i salamu iz masnog papira o koji je otro ruke. Izuva cipele, podmeće jaknu pod glavu, meškolji se i zahteva da se ugasi svetlo.
Devojci nije prijatno. Jedino je žensko u društvu nepoznatih muškaraca. A voz se sporo kreće. Prošli put putovala je skoro 10 sati.
Skoplje nije njeno konačno odredište. Odatle nastavlja za Štip, gradić čije su ime vojnici iz tamošnje kasarne protumačili kao skraćenicu od «šuti, trpi i pati». Devojčin momak služi vojsku u toj kasarni i ona svakog meseca proputuje 530 km kako bi ga videla. Susret i rastanak, poljupci, zagrljaji, ushićenje, tuga, smeh kroz suze – sve to stane u manje od dvadeset četiri sata.
U kupeu gase svetlo.
Devojku muči spor protok vremena. Svakog trenutka pita se koliko je sati a mraku je nemoguće videti kazaljke na ručnom satu. Kroz prozor promiču mesec koga su krajevi prljave zavesice isekli u pravougaonik, i mrtvi pejzaži pod snegom.
Hvata je dremka. Uvijena u kožni mantil, pokušava da održi glavu uspravno, kako se ne bi naslonila na masni naslon sedišta. I tada oseti Crnotravčevu ruku na svom kolenu. On se pravi da spava ali ruka mu nezaustavljivo gamiže uz njeno koleno pa naviše.
Devojka se pomera par santimetara udesno, koliko joj tesni prostor dozvoljava.
Pomera se i Crnotravac. Opet ruka.
U mraku kupea ona ne razaznaje oblike; tu joj je prtljag, ali daleko od njenog domašaja. Dve putne torbe; jedna mala u kojoj je rezervna odeća i druga, veća, puna kolača i teglica slatka - neophodnog asortimana za preživljavanje vojnika, nenaviklog na marendu u vidu pašteta s isteklim rokom trajanja.

Devojka ustaje sa sedišta, tetura u mraku preko izukrštanih nogu uspavanih saputnika, grabi svoje torbe i izlazi. Kuca na vrata susednog kupea. Sanjivi ženski glas odgovara joj da su sva mesta zauzeta. Isto se dešava i sa sledećim kupeom ... i sledećim, i sledećim.
U drugom vagonu mesta takođe ni za lek. Devojka je već pomirena s tim da će noć provesti sedeći na svom prtljagu.
«Dobro veče», čuje muški glas iza sebe.
Okreće se i susreće sa nasmešenim licem mladića u uniformi. Vojnik! – pomisli sa olakšanjem. Devojci su svi vojnici bliski, svi podjednako dragi i ulivaju joj poverenje.
«Nemate mesto?», pita vojnik.
Ona odmahuje glavom. Mladić na njenom licu čita uznemirenost i želi da zna šta se dogodilo. «Nije bitno», odgovara mu devojka.
«Pođite sa mnom u kupe vojne pošte», kaže on i uzima njene torbe.
«Zar to nije zabranjeno?»
«Jeste, ali pravila postoje da bi se kršila», odgovara vojnik i šeretski joj namiguje.

Zove se B.B. Iz Zagreba je. Gardista, služi vojsku u Beogradu. Dvadeset dve godine, student. Zgodan momak krupnih zelenih očiju i usta punih krupnih, belih zuba.
U kupeu vojne pošte su vodnik, i još jedan vojnik.
«Ovo je moj pobratim», predstavlja B.B. devojci svog drugara gardistu.
«Pobratim» je njegov vršnjak, Srbin iz Like, M.B. Iste su visine, iste konsitucije, s tom razlikom što je M.B. izrazito crnomanjast.
Cele noći devojka ćaska sa gardistima i njihovim vodnikom. Nude je kafom i sendvičima. Ona, zauzvrat, vadi iz torbe tri kolača. «Ne mogu više, izvinite. Ostalo je za mog dečka.»

Pobratimi govore o istim stvarima, na isti način. Nadovezuju se jedan drugom na rečenice. Slušaju istu vrstu muziku, vole iste filmove. Čak i fizički liče. Da nema razlike u dijalektu, neko bi pomislio da su rođena braća.

U Skoplju se prijateljski rastaju, s kurtoazno izjavljenim nadanjima da će se, možda, jednog dana, ponovo sresti.
Devojka nastavlja za Štip. Još 2,5 sata drndanja po bogazama koje je neki podrugljivac nazvao putem. Susret sa mladićem, zagrljaji, poljupci, priča o tome šta se sve izdešavalo u međuvremenu a što je zaboravljeno da se spomene u pismima. Vrela noć zaljubljenih u pustom hotelu «Astibo», u kome ujutru šef sale, Turčin po imenu Hasan, srdačno pozdravlja devojku na perfektnom srpskom i časti je duplom kafom «u ime kuće». Naime, osoblje već poznaje devojku i, iz nekog njoj nepoznatog razloga, jasno joj pokazuje svoje simpatije. Kada se na recepciji odjavljuje, devojku čekaju sitni pokloni u znak pažnje: 200 gr kafe, sveža kifla, sok, a jedanput čak i posuda puna šumskih jagoda.

Po povratku, devojka se u vozu za Beograd opet sreće sa gardistima i njihovim vodnikom. «Prst sudbine», veselo konstatuju u glas pobratimi. Putovanje je ovog puta bezbedno, opušteno i ona im, u trenu kada voz ulazi na beogradski peron, daje broj svog telefona.
Mesecima nakon toga, B.B. i M.B. su stalni gosti u njenom domu. Dolaze na ručak, na palačinke, proju, kolače, žurke. Devojka u njima vidi Kastora i Poluksa, svoja dva polubrata. «Jednog dana», kaže M.B, «bićete kumovi na mojoj svadbi. Doći ćete u moje mesto, upoznaćete moje roditelje i verenicu. Biće to prijateljstvo za ceo život.»
«Zar nije i sada?» smeje se B.B.
«Jeste, ali tada će biti neraskidivo.»

Vreme prolazi. Devojka primećuje sitne promene u raspoloženju B.B. Sve češće je odsutan duhom, zamišljen, ponekad i tužan. Ne pita ga ništa, ne usuđuje se, jer postoje naznake u njegovom ponašanju koje nagoveštavaju nešto što joj ujedno i laska i uznemiruje.
Bio je strpljiv; rekao joj je tek dva dana pred otpust iz vojske. «Zaljubio sam se u tebe. Nisam hteo a dogodilo se», kaže i sleže ramenima kao krivac. «Znam da je beznadežno, curice, ne moraš mi ništa reć.»
Devojka ga voli, ali ne na onaj način kako bi on to želeo. Nije sigurna da li treba to i da mu objasni; ne želi da ga povredi nijednom rečju ili gestom. Ponekad joj je žao što nema više života, u kome bi ljubavi bile podjednako raspodeljene na mladiće koji su prošli a ostavili trag u njenom srcu.

Ona i M.B. ispraćaju B.B. na voz za Zagreb. Svi troje se grle, ljube u obraze, obećavaju da će se uskoro opet videti. Iako im maše kroz prozor kupea, B.B. ne izgleda srećam što se vraća kući. Rukavom otire suze što mu se kotrljaju niz obraze. Pre nego što postane tačkica u devojčinom vidnom polju, šalje joj poljubac.
M.B. odlazi u svoj zavičaj par nedelja kasnije. Radostan je, jer ga tamo čeka buduća supruga. Jedva čeka da je vidi. Ima krupne planove: da završi Višu školu unutrašnjih poslova, oženi se, dobije čopor dece. I njega devojka prati na voz. «Vidimo se na jesen!», dovikuje on dok vagoni klize niz šine i polako nestaju iz stanice.

Meseci prolaze. Njih troje se čuju telefonom jedanput-dvaput nedeljno. M.B. je rešio da se ne ženi te jeseni zbog obaveza oko ispita; B.B. se zaposlio, planira dolazak u Beograd čim bude dobio prvi godišnji odmor. Telefonski pozivi se proređuju: M.B. ide na neke dodatne obuke pri Višoj školi unutrašnjih poslova i prelazi u Pakrac da tamo živi; B.B. zove istim intenzitetom ali su devojčini i njegovi razgovori sve kraći. «Ovo ionako nema smisla», kaže joj u slušalicu. «Šta nema smisla?» «Pa moji pozivi. Čemu sve to?» «Zar nismo prijatelji?» pita ona. «Muškarci ne prijateljuju sa devojkama, curek», odgovara B.B. pomalo gorko. Pušta joj muziku u slušalicu. «Night in white satin». Posle toga – muk.

Nekoliko godina kasnije, devojka – a sada udata žena – dobija neočekivan telefonski poziv. Početak je devedesetih, nemirno, prokleto vreme.
S druge strane je M.B. Pijan je, govori nepovezano. «Haha, znaš li ti da je onaj go.vnar, ono đubre, smrad ušljivi od mog pobratima u zengama?»
«Polako», odgovara ona, u želji da zametne tragove takvog razgovora. «Stani, prvo mi reci. jesi li se oženio, šta ima kod tebe?»
«Ma q..c sam se oženio», drhti mu glas od besa. Neće da priča o tome. Hoće samo o pobratimu.
Devojka ćuti i sluša njegov polučasovni monolog. B.B. je prodana duša, skot neopevani, seme mu se dabogda zatrlo.«Možda će sve jednog dana biti drugačije; možda nije tako ... možda si pogrešno čuo... možda se nas troje opet nađemo u vozu», kaže mu ona s namerom da ga smiri. «Nikad se mi više nećemo naći u istom vozu, srećo», odgovara M.B, «ne nas troje. Taj voz je miniran a pruge poskidane i razmeštene. Ajd sad zdravo.»

Devojka se nikada više nije čula sa njima i nepoznate su joj njihove sudbine.

Kako god bilo, makar onog voza, na relaciji nekad – sad, još uvek ima. Ponekad tutnji, ponekad mili. Zaškripi pri naglom kočenju i čini se da će stati. Međutim, samo promeni tempo. Ne zaustavlja se.

Pošalji "VOZ" na Facebook Pošalji "VOZ" na Google Pošalji "VOZ" na My Yahoo! Pošalji "VOZ" na Live Pošalji "VOZ" na MySpace Pošalji "VOZ" na Twitter Pošalji "VOZ" na Digg Pošalji "VOZ" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Cicoka (avatar)
    Ko procita ovo i kaze da nije bio u tom vozu i video sve-LAZE.Ja sam videla.Veruj mi.Fantasticno napisano-pravi si romanopisac.
  2. Cicoka (avatar)
    Autobiografski?
  3. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hmm... jeste.

    Priču sam napisala jedne večeri, pre mesec-dva, inspirisana razgovorom u kafani na Filozofiji. Tamo sam je i postavila.
    Malo sam zbrzala, ali nisam naknadno htela da je menjam.
  4. Cicoka (avatar)
    Nikako ne menjaj ovako izvorna je mrak-kad u dahu nesto izadje to je ono pravo.To mu dodje kao kad kupis neki komad namestaja nov i odmah ga prepravljas-to nije vise ono sto si zelela uvek ces pamtiti taj trenutak prepravke a ne onaj kada si ga kupila.Super si ,prava si zver za pisanje,veruj iskreno.
  5. ristob (avatar)
    Baš si zbrzila. Interesantno je. Ali...
  6. Moonster (avatar)
    Slažem se sa ostalima, ne menjaj ništa, ostavi ovako kako jeste, predobro napisano.....
  7. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Hvala, Moonster.
    "Voz" je napisan za petnaestak minuta, i nije moj favorit.
    Kad budeš imao vremena, pročitaj "Međeda".