За све познаваоце историје : "СТАРИ КОЛАШИН и средњи век"

Ово је одломак из једне књиге па ме је аутор замолио да га поставим ради ваших коментара или евентуалних примедби на истакнуте податке.Извињавамо се на евентуалним граматичким грешкама. Хвала на стрпљењу.

Да би се боњље разумела прошлост Старог Колашинa и сва потоња догађања, морају се изложити неке историјске чињенице, због којих је ова регија била од значаја у неким раздобљима развоја Српске државе, од њеног настанка, период ропства под турцима, догањађа у новијој историји и због чега је Колашин био ,,трно у оку свима који су овим крајевима владали.

Трагови настанка воде из праисторије, али поуздани подаци о прошлости Старог Колашина датиурју из раног средњег Века. Богата жупа, смештена у долини горњег тока реке Ибар и каравански пут између Дубреовника – Вучитрна – Софије – Солуна - Цариграда, био је интересантан трговцима, али и средњевековним владарима. Колашин смештен у срцу Старе Србијде, у централној рашкој области, био је неко време средиште летње резиденција српског Краља Стефана Уроша Првог чији остаци краљевских дворова и сада постоје у Радич Пољу и Придворици, по коме тај назив и данас носи то село јер је настало као село при двору краља, a пeчaт културном наслеђу оставила је његова жена Краљица Јелена Анжујска, која је живела у својим краљевским дворима у Брњаку, где је родила и два потоња српска краља, Драгутина и Милутина. Како је потицала из познате династије Анжуја у Француској, желела је да пренесе део те културе и у Србију, па је, на својим дворима, основала интернат за сиромашнију децу, првенствено женску. Бринула се о њиховом одрастању, образовању и касније удаји, или их упућивала на дворе Србије или Дубровника. А када једна генерација одрасте, образује се и оде, примала би нове штићенице и тај циклус се повављао из године у годину, пуних 60 година, колико је била на престолу, што је било од великог значаја за будућа културно образовна кретања у Колашину.

Ovo што је у неколико редова изложено је штуро и недовољно да опише стање и догађаје, али ако се зна да је само Јелена Ажујска у Брњацима боравила око 60. година довољно говори о улози и значају који је овај период оставио на становништзво овог подручја.

Први пут у Срењовековној Србији, створила се могућност да се школују и образују и деца из сиромашних породица, из плебства. Привилегију на образовање, до тада, имала је само властела .

Отварањем првог женског интерната и женске домаћичке школе у Брањаку 1275 године, сматра се зачетком просветитељства обичних људи у Србији, што је оставило трага на све потоње гереације.
Проф.др. Јелена Грковић, у посети Брњаку и остацима краљевских дворова, у књизи:,, СПОМЕН ЈЕЛЕНИ АНЖУЈСКОЈ – КРАЉИЦИ СРПСКОЈ,, истиче: ,,...У овом нашем несрећном времену рата и погибија, метежа, глади, разочарања, очаја, кад нам Европс затвара врата и осуђује без Божјег и људског суда, не може се заборавити да су се пре више од 7.векова европске принцезе удавале за српске владаре, долазиле на српске дворове и рађалe српску децу...,,

Према животопису Архиепископа Данила Другог, биографа Јелене Анжујске, који каже: ,,Краљица мајка,, – како су је од миља Срби звали, удајом за Уроша Стефана Првог, прешла је у православну веру, тe постала проповедник православља и донатор бројних храмова, цркава и манастира, а Манастир Градац је задужбина и гробна црква Јеленина.

Њен биограф бележи да је Краљ Урош Први, наредио да се, пре него будућа краљица дође из француске у Србију, у Долини Ибра, између Рашке и Студенице, околна брда засаде јоргованом, како би будућу краљицу импресионирао лепотом и мирисом. Тај део Ибарске Клисуре и данас се назива ,,Долина јоргована,,

Краљица Јелена умрла је 8.фебруара 1314.године. Архиеписком Данило, који је лично познавао и често посећивао, долазећи из Манастира Светих апостола у Бањској, где је службовао као епископ, између осталог каже: ,,... Ова благочестива и христољубива блажена госпоја Јелена била је од племена францускога, кћи славних родитеља,
би дана од својих родитеља да буде жена и краљица великом српском Краљу Урошу, са којим изроди синове, који касније посташе опет велики краљеви свог времена ...,, и даље наставља:
,,... Ова госпоја Јелена, распињући тело своје толиким радом и љубављу истините вере, не само да се бринула за једну душу своју, но и удовицама и сиротима и ништима и свима који требују, даваше небројено богатство земаљског царства својега, да су се сви око ње дивили врлини и богољубљу њезину...

Колико је краљица Јелена била омиљена, и колико жаљена на дан њене смрти, описао је сликовито њен биограф, који бележи: ,,... ја, смерни Данило, био сам у то време епископ цркве Св. Апостола и архиђакона Стефана у месту званом Бањска. Кад чух за представљеније ове блажене Јелене, брзо, пожуривши се, колико је могуће, нађох се са осталом браћом, епископима, архимандритима и игуманима и сабором отачества њена. Тако сам, ваистину, видео где одасвуд иду славни, тако исто ништи и страни, хроми и слепи, којима бијаше хранитељка, ова блажена гопоја моја. И пошто се сабрао цео Сабор српске земље ка њој у славни двор њен звани Брњаци, а придошли из околнијех села и градова наше свете земље Рашке, отпратисмо је до манастира Градац који она, за живота, одреди као своје гробно место...,,

Као супруга и краљица, на Српском двору се одржала пуних 60.године и надживела мужа, па је једно време управљала краљевином, а била и помиритељ између сина Драгутина и свог мужа Уроша Првог , када му је овај преотео краљевство. Тако je сина приморала да се повуче у области ка приморју, где је краљица-мајка имала задужбине и територије под својом аутономном управом, скоро до Дубровника.

За своје грехе, учињене оцу, краљу Урошу , а на наваљивање краљице мајке, Драгутин се искупио тако што је, на заседању, у Дежеву, недалеко од Колашина, царску круну поклонио млађем брату Милутину.

Тако је ова регија у Горњем току реке Ибар, играла важну улогу у тадашњој, већ великој Српској држави.

Краљ Драгутин на пропутовању ка мору, 1279 годинре, да би посетио ,,земље краљице мајке,, у чијем саставу је био Скадар, Улцињ, Бар, Конавли и Дубровник, а у унутрашњости Брдска нахија: Плав и Гусиње, остао је неко време у дворима у Бењаку, свом родном месту, те са Краљицом-мјком, властелом и дворјанима уредио многа питања управљања Србијом, помажући тако свом брату Краљу Милутину, у време његове отсутности из Србије. Уредио је да се прошири и поправи важна караванска саобраћајница која је повезивала суседне земље са овим крајевима и тако обнови трговину између источних и западних земаља.

И у каснијем периоду, после Краљице Јелене, овај крај је био значајан у много чему. Властела и народ одржавали су краљевске дворе, али и потребне везе и комуникацију са краљевским престоницама у другим деловима Србије, нарочито са престоницом Краља Милутина, сина Јелениног, у Неродимљу, али и ван ње. Значајне везе се одржавају са Дубровником и Српском Далматијом.

Радич Поље, Придворица и Брњак, после Јеленине смрти, посећивала је Краљица Симонида, жена Краља Милутина, кћи византисјског краља Андроника Другог, која се за Краља Милутина удала 1299.године. Свадба Краља Милутина и Краљице Симониде одржана је у новоотвореној царској престоници у Неродимљу, али су често посећивали Брњак и ,,Краљицу мајку,, / мисли се на Јелену, прим.аут./ што ради савета у вођењу послова, што ради надгледања изградње велике Милутинове задужбине, Манастира Бањска, коју су и Краљ и Краљица одредили за своју гробну цркву. У време док је Милутин водио ратове против Византије, Бугара и Татара, Краљица Симонида, и ако веома млада, боравећи у Брњаку, оправљала важне државничке послове и краљевске обавезе, до повратка Милутина. Одатле је надгледала и градњу манастира Грачаница, једну од нај већих задужбина Краља Милутина, коју је посветио Симониди.

Године 1312 Брњак је посетила и Јелена Дечанска, жена Краља Стефана Другог Немањића / Стефана Дечанског/

Овде говоримо о културном, економском и просветитељском значају за становништво ове регије у време владавине Краља Уроша Првог, али историјогеграљфски подаци говоре о улози и значају који је овај крај имао пре доласка Словена, односно у периоду Руимског царства. Ископине, рудна налазишта, остаци насеобина говоре о постојању живота и културе пре доласка Словена на ова подручја, односно на римско доба. Богата котлина, геолошка структура, речни сливови, шумски предели били су од значаја за свакога ко би обим крајевима прилазио, па су и римљани нашли свој интерес и на подручју Рогозне отврили неколико рудника, а у Долини Ибра организовали пољоприврену производњу.

Свој културни и економски успон, Колашин доживљава у 13 и 14.веку, а као лучоноше стајали су манастири Свети Архангели у Црној Рије ци, на западу и Манастир Вавадење Пресвете Богородице у Дубоком Потоку, ослањајући се добрим делом на Манастир Бањска на северу и манастир Девич на југу Колашина. Поред Брњака и Радич Поља, ови манастири су били центри духовног али и државног уређења Србије и центри просветитељства и културног и националног идентитета..

Због таквог значаја и улоге цркава и манастира, колашинцима је место окупљања било у својим светињама, пре свега Дубоком Потоку и Црној Ријеци, али и Бањској и Девичу...........
 

Back
Top