Goca je sedela sa mnom u klupi osam godina, i onda se ubila jer joj nisu dali da upiše medicinsku.
Ceo razred joj je došao na sahranu. Kovčeg otvoren, u njemu ona u crnoj odeći, oko vrata ogrlica koju je useklo uže.
Sećam se jezivog osećaja kako me, ispod sklopljenih kapaka, njene oči živo i radoznalo posmatraju, prodirući mi kroz lice skroz do potiljka.
Sećam se i neobičnog poriva da joj dotaknem bledu i nepomičnu ruku.
Sećam se tako ponečeg, sećanje se, biće, olinjalo s godinama, ali još uvek pamtim da je posle, na mekoj uzvišici iznad kuće, servirano posluženje „za dušu“, i da je odatle sprovod ličio na jezivu stoglavu crnu zmiju koja vijuga kroz dvorište, pa niz put.
„Svaka čast, kao Mopasan“, rekla je nova profanka književnosti kada je pročitala moj sastav u prvom srednje – sastav na čiju je temu odgovoreno opisom Gocine sahrane.
Sastava se ne sećam, niti se sećam u čemu je bila sličnost s pomenutim Mopasanom. Sećam se samo sahrane, mrtve Goce, i svoje potrebe da o tome pišem.
Goca je definitivno bila mrtva, tada već godinu, a sada već trideset.
I prošlog mi se proleća javi na fejsbuku.
Poslala zahtev za prijateljstvo.
U prvi mah nisam prepoznala ime, jer Goca ima sijaset a prezime je novo, muževo.
Sliku, međutim, prepoznam odmah. Pogledam spisak prijatelja – svi iz našeg razreda.
Prošetam po komentarima da vidim nije li reč o kakvoj neslanoj šali. Zastrašujuće, nije bila šala. Pozdravljali su je naši zajednički prijatelji raštrkani po belom svetu, prisećali se osnovnoškolskih dana, smejali se tome kako se žustro posvađala s roditeljima koji su joj branili dalje školovanje, radovali se što je, eto, uspela da istera svoje, a jedna Saliha se čak prisećala njihovih zajedničkih dogodovština iz medicinske.
Bilo je fotki s mužem i decom, fotki s raznoraznih proslava, fotki s radnog mesta.
Goca doktorka, beli mantil i širok osmeh. Gleda me s fotografija živo i radoznalo, prodirući mi pogledom kroz lice sve do potiljka.
Sanjam, pomislim najpre.
Sanjam, ovo ne može biti.
Kliknem da prihvatam prijateljstvo.
Sutra kad se probudim, Goce neće biti među prijateljima. Ne može je biti.
Bila je tu, ipak.
Kako je to moguće?
Bez obzira na moje „kako“, Goca je disala kroz fotke i objave, življa nego ikad.
I, eto, da se moglo ostati samo na tome da je živa, da je sećanje neobično varljivo, lažno, preciznije, i da je uzrokovano mojom bujnom (i morbidnom!) maštom, sve bi bilo u redu. Već se navikoh na Gocino prisustvo na mreži, neki od recepata koje je delila su ispadali zaista dobro a ispostavilo se da nam se i muzički ukusi sada poklapaju, iako je u osnovnoj slušala nekakvu seljanu. Ali onda je, kao za inat, zahtev za prijateljstvo poslala profanka iz srednje.
- Mopasan, pišeš li još? – pitala je.
Ako je sastav bio stvaran, onda je i sahrana bila stvarna. Znam to pouzdano, jer sam svesku s pismenim zadacima odnela na Gocin grob, i tamo je ostavila.
Profankino javljanje ponovo je oživelo osećaj da nešto sa stvarnošću debelo nije u redu.
Mislim o tome od prošlog proleća, i samo mi jedna stvar pada na pamet.
Ako Goca nije mrtva, onda sam mrtva ja.
Ne, čekaj... Ako je Goca živa, a u nekoj drugoj stvarnosti je mrtva, onda u toj drugoj stvarnosti ni ja više ne živim, jer otkud me, inače, evo ovde, u istom svetu u kojem se ona hvali fotkama u belom mantilu?
Prisećam se svih onih situacija u kojima sam mogla umreti, zamalo, ali eto nisam...
Jesam li?
Saplitanje na ivici perona pred dolazak voza, pad na leđa na poledici ispred zgrade, saobraćajka... Da li se, u svakom od tih trenutaka, stvarnost cepala kao zmijski jezik na dve nove stvarnosti, jednu u kojoj nastavljam da postojim i drugu u kojoj crno telo sprovoda vijuga od moje kuće do mog groba? I da li se isto desilo i sa Gocom? Ako jeste, šta je odredilo trenutak rascepa?
Koliko je mogućih kombinacija, stvarnosti u kojima živimo i Goca i ja, stvarnosti s dve naše smrti, stvarnosti samo s Gocom, stvarnosti samo sa mnom...?
Ponekad, kad me pitanja priklješte, kliknem na listu prijatelja nadajući se olakšanju: neće je tamo biti.
Ali ima je.
Uporno je ima.
Pre neki dan je čak išla „lajv“. Duvala je u rođendanske svećice, gledala direkt u kameru, i posmatrala me živo i radoznalo, prodirući mi pogledom kroz lice sve do potiljka.
Ceo razred joj je došao na sahranu. Kovčeg otvoren, u njemu ona u crnoj odeći, oko vrata ogrlica koju je useklo uže.
Sećam se jezivog osećaja kako me, ispod sklopljenih kapaka, njene oči živo i radoznalo posmatraju, prodirući mi kroz lice skroz do potiljka.
Sećam se i neobičnog poriva da joj dotaknem bledu i nepomičnu ruku.
Sećam se tako ponečeg, sećanje se, biće, olinjalo s godinama, ali još uvek pamtim da je posle, na mekoj uzvišici iznad kuće, servirano posluženje „za dušu“, i da je odatle sprovod ličio na jezivu stoglavu crnu zmiju koja vijuga kroz dvorište, pa niz put.
„Svaka čast, kao Mopasan“, rekla je nova profanka književnosti kada je pročitala moj sastav u prvom srednje – sastav na čiju je temu odgovoreno opisom Gocine sahrane.
Sastava se ne sećam, niti se sećam u čemu je bila sličnost s pomenutim Mopasanom. Sećam se samo sahrane, mrtve Goce, i svoje potrebe da o tome pišem.
Goca je definitivno bila mrtva, tada već godinu, a sada već trideset.
I prošlog mi se proleća javi na fejsbuku.
Poslala zahtev za prijateljstvo.
U prvi mah nisam prepoznala ime, jer Goca ima sijaset a prezime je novo, muževo.
Sliku, međutim, prepoznam odmah. Pogledam spisak prijatelja – svi iz našeg razreda.
Prošetam po komentarima da vidim nije li reč o kakvoj neslanoj šali. Zastrašujuće, nije bila šala. Pozdravljali su je naši zajednički prijatelji raštrkani po belom svetu, prisećali se osnovnoškolskih dana, smejali se tome kako se žustro posvađala s roditeljima koji su joj branili dalje školovanje, radovali se što je, eto, uspela da istera svoje, a jedna Saliha se čak prisećala njihovih zajedničkih dogodovština iz medicinske.
Bilo je fotki s mužem i decom, fotki s raznoraznih proslava, fotki s radnog mesta.
Goca doktorka, beli mantil i širok osmeh. Gleda me s fotografija živo i radoznalo, prodirući mi pogledom kroz lice sve do potiljka.
Sanjam, pomislim najpre.
Sanjam, ovo ne može biti.
Kliknem da prihvatam prijateljstvo.
Sutra kad se probudim, Goce neće biti među prijateljima. Ne može je biti.
Bila je tu, ipak.
Kako je to moguće?
Bez obzira na moje „kako“, Goca je disala kroz fotke i objave, življa nego ikad.
I, eto, da se moglo ostati samo na tome da je živa, da je sećanje neobično varljivo, lažno, preciznije, i da je uzrokovano mojom bujnom (i morbidnom!) maštom, sve bi bilo u redu. Već se navikoh na Gocino prisustvo na mreži, neki od recepata koje je delila su ispadali zaista dobro a ispostavilo se da nam se i muzički ukusi sada poklapaju, iako je u osnovnoj slušala nekakvu seljanu. Ali onda je, kao za inat, zahtev za prijateljstvo poslala profanka iz srednje.
- Mopasan, pišeš li još? – pitala je.
Ako je sastav bio stvaran, onda je i sahrana bila stvarna. Znam to pouzdano, jer sam svesku s pismenim zadacima odnela na Gocin grob, i tamo je ostavila.
Profankino javljanje ponovo je oživelo osećaj da nešto sa stvarnošću debelo nije u redu.
Mislim o tome od prošlog proleća, i samo mi jedna stvar pada na pamet.
Ako Goca nije mrtva, onda sam mrtva ja.
Ne, čekaj... Ako je Goca živa, a u nekoj drugoj stvarnosti je mrtva, onda u toj drugoj stvarnosti ni ja više ne živim, jer otkud me, inače, evo ovde, u istom svetu u kojem se ona hvali fotkama u belom mantilu?
Prisećam se svih onih situacija u kojima sam mogla umreti, zamalo, ali eto nisam...
Jesam li?
Saplitanje na ivici perona pred dolazak voza, pad na leđa na poledici ispred zgrade, saobraćajka... Da li se, u svakom od tih trenutaka, stvarnost cepala kao zmijski jezik na dve nove stvarnosti, jednu u kojoj nastavljam da postojim i drugu u kojoj crno telo sprovoda vijuga od moje kuće do mog groba? I da li se isto desilo i sa Gocom? Ako jeste, šta je odredilo trenutak rascepa?
Koliko je mogućih kombinacija, stvarnosti u kojima živimo i Goca i ja, stvarnosti s dve naše smrti, stvarnosti samo s Gocom, stvarnosti samo sa mnom...?
Ponekad, kad me pitanja priklješte, kliknem na listu prijatelja nadajući se olakšanju: neće je tamo biti.
Ali ima je.
Uporno je ima.
Pre neki dan je čak išla „lajv“. Duvala je u rođendanske svećice, gledala direkt u kameru, i posmatrala me živo i radoznalo, prodirući mi pogledom kroz lice sve do potiljka.
