Naše unutrašnje dete i psihologija navijača ! - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

123loncar

Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !

Oceni ovaj blog
"Навијање је друштвена појава у којој највише долази до изражаја наше „унутрашње дете”. Без дечјег поистовећивања и доживљаја припадности, навијање уопште није тако привлачно."


Ne mogu da se složim sa zaključkom, jer dat je psihološki profil navijača - odraslih osoba, čije su ličnosti formirane / izgrađene / vaspitno zaokružene; tako da nema govora da iz njih govori naše "unutrašnje dete"! Pre možemo da govorimo o delanju unutrašnjeg zla, koje je vaspitno programski spolja obrađeno, profilisano , tempirano i terminirano da prepozna određene uslove i vreme svog eksponiranja! Možemo govoriti i o destruktivnom uređivanju podsvesti socijalnih grupacija, a nikako o buđenju i nesvesnom delanju našeg unutrašnjeg deteta! Konačno, deca su u svemu nevina, a navijačke družine , horde i kriminalni gagovi su neformalne svesno organizovane grupe koje dejstvuju po militantnim pravilima , te kao odrsli moraju biti odgovorni za svoja delovanja! Ne treba nevinost, dečiju, poistovećivati sa glupošću pa i pokvarenošću odraslih , kroz takozvani nesvesni nivo! Nije lepo, a pomaže širenju i razmnožavanju zla i neodgovornosti za zlo postupanje !

tekst u celosti :

" Већина утакмица, од спортских до политичких, одвија се пред публиком. Навијање публике за једну страну, а против друге, јесте једна од веома раширених појава у различитим аспектима друштвеног живота. Како је навијање извор различитих интензивних емоција, од веома пријатних до веома непријатних, добро је разумети менталне процесе који у њему учествују.
Основни механизам код навијања јесте поистовећење или идентификација. Током навијања навијач несвесно поставља знак једнакости између себе и онога за кога навија. Ону страну за коју навија навијач доживљава као део себе, као неку врсту „продужетка” његове личности и његовог тела. Због тога некада навијачи праве ненамерне покрете као да се они налазе у такмичарској ситуацији или пред телевизором „довикују” особи или особама за које навијају како је најбоље да поступе.
Последица таквог психолошког односа јесте да је успех играча на терену истовремено и успех особе која навија. Драму на терену, када стране наизменично имају предност, прате навијачева веома интензивна осећања, од среће па до љутње и туге. Циљ сваког навијача јесте да „победи”, да страна са којом се поистоветио буде победник. Захваљујући илузији да су он и страна за коју се навија једно – у зависности од резултата након утакмице појављују се различите емоције. Уколико је особа или тим за који навија победио, навијач осећа понос и задовољство. Та осећања су управо циљ сваког навијања, као и доживљај да смо „ми” бољи од „њих”.
Проблем наступа онда када страна, дакле особа или група људи за коју је навијач навијао – изгуби. Како је тај губитак емотивно доживљен као навијачев губитак, он реагује снажним разочарањем, незадовољством, љутњом, али и срамом и осећањем ниже вредности.
Након губитка навијач за своја непријатна, лоша осећања може да окриви страну за коју је навијао. Док прихвата задовољство и понос који долазе из њених успеха, он након неуспеха одбацује незадовољство, стид, разочарање и осећање ниже вредности. У покушају да се заштити од непријатних осећања, он се дистанцира од стране за коју је навијао, окривљујући је за све. Док је раније важило правило: Твоји успеси су и моји, сада важи правило: Твоји неуспеси су само твоји. Зато су некада разочарани навијачи веома окрутни у коментарима према особи или тиму који су претходно били предмет њиховог дивљења.
Када су организовани у групе и супкултуре, страсни навијачи могу да постану насилни према групи која навија за противничку страну. Тиме показују „онима” да иако је њихов клуб овај пут победио – нису бољи од „нас”.
Навијање је друштвена појава у којој највише долази до изражаја наше „унутрашње дете”. Без дечјег поистовећивања и доживљаја припадности, навијање уопште није тако привлачно. "

http://www.politika.rs/scc/clanak/36...ija-navijanja#

Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na Facebook Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na Google Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na My Yahoo! Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na Live Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na MySpace Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na Twitter Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na Digg Pošalji "Naše unutrašnje dete i psihologija navijača !" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. hakim bej (avatar)
    Navijac i policajac ne smeju imati ni sopstvene misli ni sopstvenu volju.
    Moraju imati vodju.
    Vodja je svemocan i svevideci, i bozanski nepogresiv.
    On govori sta treba misliti, sta raditi, sta voleti i sta mrzeti.

    Postati zombi, predati dusu, misli i volju drugome, je poslednji izbor.
    Posle tog izbora covek prestaje da postoji.
    Ako nekada cujete da je polupan navijac ili policajac, ne brinite, to nisu ljudi.

    Secam se direktnog prenosa pada bliznakinja, ukljucivali su gledaoce u program dok su sa uzasom posmatrali kako ljudi skacu sa trocifrenih spratova birajuci brzu smrt. Neko od gledalaca je tada rekao: ne uznemiravajte se, to nisu ljudi, to su bankari.