Kiša rastače jasnu sliku sveta i, iako ne pada po njoj, otapa toplotu s tela žene koja se jednolično klati napred-nazad, sedeći na maloj autobuskoj stanici. Četiri su sedišta u redu, crvene plastične sedeljke uglavljene na metalne šipke. Tri su prazne. To ne znači da je žena koja se ljulja sama na stanici: tu je još nekolicina njih, pod klobucima kišobrana ili umotani u kabanice, neki se vrzmaju nervozno nestrpljivo iščekujući prevoz, drugi ga očekuju mirno i ćutke, zureći ka strani s koje treba naići, treći stoje tu, pored sedišta. Svi je povremeno zagledaju.
- Narkomanka – šapuće mužu dežmekasta ženica s mrtvom životinjom oko vrata.
“Sve je više mentalnih bolesnika… nije ni čudo, u ovoj jebenoj zemlji”, misli visoki gospodin koji nosi naočare s debelim crnim okvirom.
- Jadna, smrznuće se…
- Ko zna od kad nije jela. Sve je više prosjaka.
- Svima nam to sleduje, draga moja… - na pristojnom odstojanju razgovaraju dve komšinice.
U daljini se pojavljuje žuto truplo autobusa. Ne žuri mu se. Svi se nekako zbijaju uz ivicu trotoara, raspoređujući se prema pretpostavljenom rasporedu vrata u trenutku kad vozilo stane. Dopler zvuka motora narušava kloparanje štikli po mokrom asfaltu: neka devojka pretrčava put nastojeći, očito, da stigne pre autobusa. Gomila se ne razmiče, i ona krivi putanju, skreće ulevo, pa se pomera u red iza njih.
Kako se gvožđurija približava, broj iznad šoferšajbne postaje uočljiviji I nekoliko putnika cokne, frkne kratko progunđa ili tek uzdahne, pa se odmakne nazad. To nije njihov autobus. Nije ni devojčin. Ona se okrene da sedne, a zatim u čudu ugleda ženu koja se klati pored tri prazna sedišta. Pogleda ove koji okolo stoje, pa se i tu začudi. Polako priđe i sedne na jedno od sedišta.
Napred-nazad, napred-nazad, napred-nazad… Tako se klati žena na stanici. Devojka je posmatra, i prizor je zgraba za nešto jako važno iznutra, stisnuo pa ne pušta dok sećanje ne navre pred oči:
Napred-nazad, napred-nazad… sedela je u čekaonici i mlatila nogama, čvrsto oduprta dlanovima o klupu.
Oko nje su se vrzmali službenici i stranke, neki su mrzovoljni odrasli čekali u redu, a ona je mlatila nogama napred-nazad i putovala daleko, do stepenasto raspoređenih pirinčanih polja nepoznatog japanskog sela, zavrtala nogavice i pažljivo gazila kroz vodu između nežnih stabljika dok su iznad nje oblaci visili na nebu poput raščupanih šampita…
- Smiri te noge, to je znak neuroze! – rekla je majka i rečju je teleportovala nazad u čekaonicu.
Napred-nazad, napred-nazad… mlatila je nogama na stolici kod pedijatra, rutinski pregled pred polazak u školu. Doktorka je prislonila slušalicu na njenu plećku, a ona je mlatila nogama i letela u kosmos, na plećku joj je bilo pritisnuto neko značajno crevo kosmonautskog skafandera, plavo bela zemaljska kugla udaljavala se od okruglog prozorčeta brzo, pretvarajući se u kružuć, pa u tačku, pa u ništa, no pojavili su se novi oblici, komete, jata asteroid, prstenovane planete, svetlom rascvetana sunca, a onda je Mlečni put ispunio zvuk prekora:
- Velika si, moraš se ponašati pristojno. Mlaćenje nogama je znak manjka samokontrole.
Napred-nazad, napred-nazad mlatila je nogama za stolom, na večeri s gostima koje roditelji dugo nisu videli. Pričali su mnogo, i glasno, I … pa, dosadno, ali ne mari, ona je mlatila nogama napred-nazad a zatim skakutala po livadi posutoj maslačcima u predelu obasjanom svetlošću koji je sam iz sebe isijavao, I ona je odjednom osećala sve, bila je u svemu i sve je bilo u njoj, i tlo i maslačak i trava i oblak i ptica u uzletu, svet se pretvorio u blisku, svetlosnu pulsirajuću jednotu, a onda je iz nje iščupana glasom nekog od gostiju:
- Jel se ona to šutira ispod stola?
Napred-nazad, napred-nazad… Kiša rastače jasnu sliku sveta oko stanice, i samo tu, ispod pečurke, jasno se ocrtavaju dve žene koje sede. Jedna od njih se klati.
- Ima one slušalice, je li? – pita penzioner s pola vekne hleba u kesi. – Nema više normalne ljudske komunikacije, sad svi ili gledaju u one mobilne ili slušaju te slušalice. – žali se ispijenoj sredovečnoj ženi do sebe koju, najverovatnije, sada vidi prvi put u životu.
Napred-nazad-napred-nazad… Devojka je posmatra, i zatim uranja… i vidi radost zbog prvog osmeha i prvog zuba, merenje majušnog dlana i stopala, čuje uspavanke, tepanja i tetošenja, vidi ruke zaštitnički pružene dok ka njima gaze prvi mali koraci, razabire smenu igračaka u sobičku, prvi bicikl, prve rolere, prvi skejt… i pada u duboku jamu užasa kada podignu čaršaf da bi majka prepoznala udesom unakaženo lice svoga sina. Jauk žene je udara u grudi a zatim se trgne i vrati zbog vlastitog unutrašnjeg jauka.
Iz daljine se čuje motor autobusa, i masa se ponovo tiska uz ivičnjak. Ovaj put je onaj drugi broj. Putnici ulaze gurajući i psujući jedni druge.
Devojka ga nije primetila. Zagledana u ženu koja se ljulja, počela je, nesvesno, da mlati nogama.
Napred-nazad, napred-nazad, ljulja se žena na sedištu, napred.nazad, napred-nazad, naizmenično se klate devojčine noge.
KIša šušti, i briše jasne obrise sveta. Pada svugde, osim nad krugom svetlog , suvog i toplog prostora, s cvetnim tepihom, zelenom foteljom i plavim dečjim krevetićem. Pored kreveca stoji devojka i bez daha posmatra prizor u fotelji. Na fotelji sedi žena, držeći u naručju svog neumrlog, večnog malog sina, pevušeći melodiju bez reči i ljuljajući se u ritmu.
- Narkomanka – šapuće mužu dežmekasta ženica s mrtvom životinjom oko vrata.
“Sve je više mentalnih bolesnika… nije ni čudo, u ovoj jebenoj zemlji”, misli visoki gospodin koji nosi naočare s debelim crnim okvirom.
- Jadna, smrznuće se…
- Ko zna od kad nije jela. Sve je više prosjaka.
- Svima nam to sleduje, draga moja… - na pristojnom odstojanju razgovaraju dve komšinice.
U daljini se pojavljuje žuto truplo autobusa. Ne žuri mu se. Svi se nekako zbijaju uz ivicu trotoara, raspoređujući se prema pretpostavljenom rasporedu vrata u trenutku kad vozilo stane. Dopler zvuka motora narušava kloparanje štikli po mokrom asfaltu: neka devojka pretrčava put nastojeći, očito, da stigne pre autobusa. Gomila se ne razmiče, i ona krivi putanju, skreće ulevo, pa se pomera u red iza njih.
Kako se gvožđurija približava, broj iznad šoferšajbne postaje uočljiviji I nekoliko putnika cokne, frkne kratko progunđa ili tek uzdahne, pa se odmakne nazad. To nije njihov autobus. Nije ni devojčin. Ona se okrene da sedne, a zatim u čudu ugleda ženu koja se klati pored tri prazna sedišta. Pogleda ove koji okolo stoje, pa se i tu začudi. Polako priđe i sedne na jedno od sedišta.
Napred-nazad, napred-nazad, napred-nazad… Tako se klati žena na stanici. Devojka je posmatra, i prizor je zgraba za nešto jako važno iznutra, stisnuo pa ne pušta dok sećanje ne navre pred oči:
Napred-nazad, napred-nazad… sedela je u čekaonici i mlatila nogama, čvrsto oduprta dlanovima o klupu.
Oko nje su se vrzmali službenici i stranke, neki su mrzovoljni odrasli čekali u redu, a ona je mlatila nogama napred-nazad i putovala daleko, do stepenasto raspoređenih pirinčanih polja nepoznatog japanskog sela, zavrtala nogavice i pažljivo gazila kroz vodu između nežnih stabljika dok su iznad nje oblaci visili na nebu poput raščupanih šampita…
- Smiri te noge, to je znak neuroze! – rekla je majka i rečju je teleportovala nazad u čekaonicu.
Napred-nazad, napred-nazad… mlatila je nogama na stolici kod pedijatra, rutinski pregled pred polazak u školu. Doktorka je prislonila slušalicu na njenu plećku, a ona je mlatila nogama i letela u kosmos, na plećku joj je bilo pritisnuto neko značajno crevo kosmonautskog skafandera, plavo bela zemaljska kugla udaljavala se od okruglog prozorčeta brzo, pretvarajući se u kružuć, pa u tačku, pa u ništa, no pojavili su se novi oblici, komete, jata asteroid, prstenovane planete, svetlom rascvetana sunca, a onda je Mlečni put ispunio zvuk prekora:
- Velika si, moraš se ponašati pristojno. Mlaćenje nogama je znak manjka samokontrole.
Napred-nazad, napred-nazad mlatila je nogama za stolom, na večeri s gostima koje roditelji dugo nisu videli. Pričali su mnogo, i glasno, I … pa, dosadno, ali ne mari, ona je mlatila nogama napred-nazad a zatim skakutala po livadi posutoj maslačcima u predelu obasjanom svetlošću koji je sam iz sebe isijavao, I ona je odjednom osećala sve, bila je u svemu i sve je bilo u njoj, i tlo i maslačak i trava i oblak i ptica u uzletu, svet se pretvorio u blisku, svetlosnu pulsirajuću jednotu, a onda je iz nje iščupana glasom nekog od gostiju:
- Jel se ona to šutira ispod stola?
Napred-nazad, napred-nazad… Kiša rastače jasnu sliku sveta oko stanice, i samo tu, ispod pečurke, jasno se ocrtavaju dve žene koje sede. Jedna od njih se klati.
- Ima one slušalice, je li? – pita penzioner s pola vekne hleba u kesi. – Nema više normalne ljudske komunikacije, sad svi ili gledaju u one mobilne ili slušaju te slušalice. – žali se ispijenoj sredovečnoj ženi do sebe koju, najverovatnije, sada vidi prvi put u životu.
Napred-nazad-napred-nazad… Devojka je posmatra, i zatim uranja… i vidi radost zbog prvog osmeha i prvog zuba, merenje majušnog dlana i stopala, čuje uspavanke, tepanja i tetošenja, vidi ruke zaštitnički pružene dok ka njima gaze prvi mali koraci, razabire smenu igračaka u sobičku, prvi bicikl, prve rolere, prvi skejt… i pada u duboku jamu užasa kada podignu čaršaf da bi majka prepoznala udesom unakaženo lice svoga sina. Jauk žene je udara u grudi a zatim se trgne i vrati zbog vlastitog unutrašnjeg jauka.
Iz daljine se čuje motor autobusa, i masa se ponovo tiska uz ivičnjak. Ovaj put je onaj drugi broj. Putnici ulaze gurajući i psujući jedni druge.
Devojka ga nije primetila. Zagledana u ženu koja se ljulja, počela je, nesvesno, da mlati nogama.
Napred-nazad, napred-nazad, ljulja se žena na sedištu, napred.nazad, napred-nazad, naizmenično se klate devojčine noge.
KIša šušti, i briše jasne obrise sveta. Pada svugde, osim nad krugom svetlog , suvog i toplog prostora, s cvetnim tepihom, zelenom foteljom i plavim dečjim krevetićem. Pored kreveca stoji devojka i bez daha posmatra prizor u fotelji. Na fotelji sedi žena, držeći u naručju svog neumrlog, večnog malog sina, pevušeći melodiju bez reči i ljuljajući se u ritmu.
