Riočiro je pravio buku s jedne, a Keniči s druge strane barke. Na dvadesetak metara od njih njihali su se i larmali ostali brodići. Buka je terala delfine na zapad, ka zalivu. Tamo će, sterani u ćorsokak, biti pobijeni ubodima dugih kopalja kroz lobanju.
Hajka je počela u zoru, i trajala je par sati. Obično su leševi iz vode izvlačeni na palube predveče. Po lepom vremenu, sve je moglo biti gotovo i u ranim popodnevnim časovima. Sada se, međutim, nebo mutilo, bura se komešala nad morem čiji su talasi počeli da se propinju pod brodovima lovaca. Sunula je i kiša, gusta i sitna, letela je ukoso i smanjivala vidljivost. Uskoro su se braća našla u srcu nevremena. Bura je urlala svud naokolo a talasi su se dobacivali njihovom lađom kao obesna deca izgustiranom igračkom.
Kada je došao sebi, Riočiro je, natopljen i izmrcvaren, plutao ležeći potrbuške na odvaljenim vratima. Drvo od kojeg su načinjena bilo je dotrajalo i premazano ispucalim slojem masne zelene farbe. Prepoznao je vrata male mornarske kabine. Par metara dalje ugledao je pojas za spasavanje s nazivom svoga broda. Pokušao je da se odigne upirući dlanove o vrata, ali se zaljuljao i zamalo skliznuo u vodu. Onda se čvrsto uhvatio za ivicu ispred sebe i lagano se podigao na laktove. Iskašljao se a zatim počeo da doziva brata. Odziva nije bilo. Sunce je tonulo u vodu.
Probudila ga je fiziologija. Obavio je nuždu u gaće.
Voda je bila mirna.
Skinuo je pantalone, oprao ih, oprao sebe, sve vreme balansirajući na plutajućim vratima.
Žedneo je.
Ponovo je uzaludno dozivao Keničija.
Onda je malo veslao, rukama, nasumično birajući pravac.
Ogladneo je.
Sunce se pelo ka zenitu, a zatim je, odatle, sa zenita, peklo.
Onda je počelo da pada.
Ponovo je tonulo na zapadu, a s njim je tonula i Riočirova nada.
Iščekivao je smrt.
Probudilo ga je čavrljanje delfina. Opkolili su ga, vireći nasmejanim njuškama iz vode.
- Pomoć... pomoć ... - počeo je da ponavlja. Delfini su pištali i klimali glavama. Jedan se izdvojio na stranu pozivajući, pokazujući pravac.
Zaveslao je rukama na tu stranu.
Veslao je sat, dva, možda. Više nije mogao. Delfini su ga bodrili, gurkali vrata na kojima je ležao.
Poslednjim tragovima snage, skinuo je majicu, iscepao je na froncle i uvezao ih u uže. Vezao je jedan kraj za kvaku, a drugi zabacio u more, nadajući se. Delfin predvodnik je prišao, zagrizao zabačen kraj užeta i povukao.
- Hvala... hvala... - mrmljao je, a zatim se onesvestio.
Probudila ga je glad.
Delfini su pištali oko njega. Jedan mu je nutkao ulovljenu ribu. Dohvatio ju je i halapljivo zario zube u sirovo meso. Žvakao je, mljackao, gutao. Prsti su mu bili lepljivi. Slepljeni. Klizavi. Bledi.
Ispustio je dug pisak zahvalnosti svojim drugarima.
Oni klimnuse glavama.
S interesovanjem su posmatrali kako mu s glave opada kosa i kako mu lobanja raste, kako mu se ruke transformišu u peraja, kako mu se usne izdužuju.
Dobacivali su mu ribu, a on je jeo, i sve više postajao jedan od njih.
Sunce je potonulo u more.
U more je, skliznuvši s vrata, uronio i Riočiro.
Večeras nema spavanja.
Večeras pod vodom slavi svoje ponovno rođenje.
A onda... buka.
Harmoniju podvodnih melodija prekinuo je rafal stravičnih tonova.
Njegova nova družina se dade u bekstvo. On - za njima.
Uskoro su, s boka, počeli da pristižu i drugi. Tiskali su se u panici jureći prema zapadu. Kroz svest mu iznenada prolete slika zaliva.
"Ne, ne!" želeo je da kaže, ali sve što se čulo bio je dug i tužan pisak.
Okruživalo ga je more glatkih, blistavih, uskomešanih tela. Progurao se do površine i izvukao glavu iz vode.
Sa pučine su, ka njima, klizile barke u polukrugu.
Svetlost se caklila sa vrha ispruženih kopalja, i bola ga u oči.
Hajka je počela u zoru, i trajala je par sati. Obično su leševi iz vode izvlačeni na palube predveče. Po lepom vremenu, sve je moglo biti gotovo i u ranim popodnevnim časovima. Sada se, međutim, nebo mutilo, bura se komešala nad morem čiji su talasi počeli da se propinju pod brodovima lovaca. Sunula je i kiša, gusta i sitna, letela je ukoso i smanjivala vidljivost. Uskoro su se braća našla u srcu nevremena. Bura je urlala svud naokolo a talasi su se dobacivali njihovom lađom kao obesna deca izgustiranom igračkom.
Kada je došao sebi, Riočiro je, natopljen i izmrcvaren, plutao ležeći potrbuške na odvaljenim vratima. Drvo od kojeg su načinjena bilo je dotrajalo i premazano ispucalim slojem masne zelene farbe. Prepoznao je vrata male mornarske kabine. Par metara dalje ugledao je pojas za spasavanje s nazivom svoga broda. Pokušao je da se odigne upirući dlanove o vrata, ali se zaljuljao i zamalo skliznuo u vodu. Onda se čvrsto uhvatio za ivicu ispred sebe i lagano se podigao na laktove. Iskašljao se a zatim počeo da doziva brata. Odziva nije bilo. Sunce je tonulo u vodu.
Probudila ga je fiziologija. Obavio je nuždu u gaće.
Voda je bila mirna.
Skinuo je pantalone, oprao ih, oprao sebe, sve vreme balansirajući na plutajućim vratima.
Žedneo je.
Ponovo je uzaludno dozivao Keničija.
Onda je malo veslao, rukama, nasumično birajući pravac.
Ogladneo je.
Sunce se pelo ka zenitu, a zatim je, odatle, sa zenita, peklo.
Onda je počelo da pada.
Ponovo je tonulo na zapadu, a s njim je tonula i Riočirova nada.
Iščekivao je smrt.
Probudilo ga je čavrljanje delfina. Opkolili su ga, vireći nasmejanim njuškama iz vode.
- Pomoć... pomoć ... - počeo je da ponavlja. Delfini su pištali i klimali glavama. Jedan se izdvojio na stranu pozivajući, pokazujući pravac.
Zaveslao je rukama na tu stranu.
Veslao je sat, dva, možda. Više nije mogao. Delfini su ga bodrili, gurkali vrata na kojima je ležao.
Poslednjim tragovima snage, skinuo je majicu, iscepao je na froncle i uvezao ih u uže. Vezao je jedan kraj za kvaku, a drugi zabacio u more, nadajući se. Delfin predvodnik je prišao, zagrizao zabačen kraj užeta i povukao.
- Hvala... hvala... - mrmljao je, a zatim se onesvestio.
Probudila ga je glad.
Delfini su pištali oko njega. Jedan mu je nutkao ulovljenu ribu. Dohvatio ju je i halapljivo zario zube u sirovo meso. Žvakao je, mljackao, gutao. Prsti su mu bili lepljivi. Slepljeni. Klizavi. Bledi.
Ispustio je dug pisak zahvalnosti svojim drugarima.
Oni klimnuse glavama.
S interesovanjem su posmatrali kako mu s glave opada kosa i kako mu lobanja raste, kako mu se ruke transformišu u peraja, kako mu se usne izdužuju.
Dobacivali su mu ribu, a on je jeo, i sve više postajao jedan od njih.
Sunce je potonulo u more.
U more je, skliznuvši s vrata, uronio i Riočiro.
Večeras nema spavanja.
Večeras pod vodom slavi svoje ponovno rođenje.
A onda... buka.
Harmoniju podvodnih melodija prekinuo je rafal stravičnih tonova.
Njegova nova družina se dade u bekstvo. On - za njima.
Uskoro su, s boka, počeli da pristižu i drugi. Tiskali su se u panici jureći prema zapadu. Kroz svest mu iznenada prolete slika zaliva.
"Ne, ne!" želeo je da kaže, ali sve što se čulo bio je dug i tužan pisak.
Okruživalo ga je more glatkih, blistavih, uskomešanih tela. Progurao se do površine i izvukao glavu iz vode.
Sa pučine su, ka njima, klizile barke u polukrugu.
Svetlost se caklila sa vrha ispruženih kopalja, i bola ga u oči.
