"- Ono što je pred nama, drugovi, to je kataklizma kapitalizma! - dreknu drug Lenjin zabacivši budak, kojim je maločas smoždio presu nekakvog pro-carskog časopisa, na svoje snažno komunističko rame. Očekivao je ovacije drugova na čijim su se prsima presijavale proleterske značke, međutim, umesto toga, do ušiju mu se vratiše samo sve tanji talasi eha: "... talizma...lizma .. izma... ma...".
Bio je sasvim sam u svečanoj sali broda "3аокеанский", koja je činila sam centar potpalublja.
- Hej! Drugovi! Gde nestadoste? - viknu, hineći nezabrinutost. "Nema mesta mistici u komunistički uređenom društvu", mislio je, "ovo je sigurno racionalno objašnjivo".
Krenuo je prema izlazu iz hale, najpre polako, a onda sve žurnije: onoliko brže koliko mu se više činilo da se vrata transformišu u policu s knjigama. Do sabranih dela ruskih klasika dotrčao je gotovo dahćući, a zatim počeo da prepipava dlanovima grube ili glatke korice, već prema primerku, vadeći knjige sa polica i nastojeći da se uveri da je sve samo nekakav jeftin trik, da su vrata i dalje tu, iza naprasno stvorene biblioteke.
- Tolstoj? - progovori njuška koja mu je sada, umesto onog budaka, bila prebačena preko ramena. - Preferiram Dostojevskog.
Ne usudivši se da pomeri glavu, Vladimir Iljič veoma lagano i veoma oprezno okrenu oči ka izvoru zvuka. Do vr... do kapitalizma! Preko levog ramena ga je, toplim, krupnim crnim očima oivičenim dugim trepuškama, posmatrala zebra.
- Ma dajte, molim Vas, kakav Dostojevski, pa ima li taj drugih tema sem samoubistava i ludila? Tolstoj je pisac duhovan, duševan, čovekoljubiv... - pobunio se nosorog koji je njuškom provirio ispod desnog Lenjinovog pazuha. Vladimir Iljič refleksno podiže ruku uvis.
- A što vama, kao ljubitelju Tolstoja, smetaju samoubistva kao tema? - digla je nos zebra. - Ana Karenjina je, beše, umrla u dubokoj starosti, okružena čoporom prauničića? Hm!
Lenjin vrlo obazrivo poče da se kreće unazad, sve dok se nije našao iza dveju humanozborećih životinja. Znoj ga je oblivao u potocima, a ruke su mu se tresle. Ipak, smogao je snage da iz džepa izvuče baterijsku lampu. Možda je do pomrčine! Možda ga je ophrvala morska bolest, pa halucinira. Ovo su samo prikaze koje će svetlost razvejati u nepostojanje...
Škljoc! - i ništa. Baterija je bila ispražnjena. Setio se izlaza za slučaj nužde. Treba ići tuda! Okrenu se ka mestu sa kojeg je maločas držao svoj veličanstveni govor, ali sada je tu, umesto svečane hale, bila prostrana unutrašnjost prašume. U vazduhu se osećao miris memle i algi.
- Aaaghh... aaaaa... eimmmmjjjj...- počeo je da bulazni konačno potpuno izgubivši razum, a zatim se, poput zombija, oteturao u nepoznato..."
- O, bože, i ovome su oni dali najviše glasova?! - zakoluta očima Agafja Todorovna, nakon što je na ajfonu pročitala pobedničku priču na temu "Horor", raspisanu na podforumu "književnost" ruskog foruma "Kрейсер", čiji je aktivni član bila već godinama.
U tom trenutku oseti snažan bol u celom telu, na oči joj pade mrak, u trenu izgubi svest, a ubrzo potom i život.
- Aj, aj, aj, majčice moja! Mila moja majčice! - kukao je za volanom Pjotr Ivanovič, čupajući se za kosu, i u sebi psujuću nenormalne žene koje po magli prelaze semafor na crveno.
Bio je sasvim sam u svečanoj sali broda "3аокеанский", koja je činila sam centar potpalublja.
- Hej! Drugovi! Gde nestadoste? - viknu, hineći nezabrinutost. "Nema mesta mistici u komunistički uređenom društvu", mislio je, "ovo je sigurno racionalno objašnjivo".
Krenuo je prema izlazu iz hale, najpre polako, a onda sve žurnije: onoliko brže koliko mu se više činilo da se vrata transformišu u policu s knjigama. Do sabranih dela ruskih klasika dotrčao je gotovo dahćući, a zatim počeo da prepipava dlanovima grube ili glatke korice, već prema primerku, vadeći knjige sa polica i nastojeći da se uveri da je sve samo nekakav jeftin trik, da su vrata i dalje tu, iza naprasno stvorene biblioteke.
- Tolstoj? - progovori njuška koja mu je sada, umesto onog budaka, bila prebačena preko ramena. - Preferiram Dostojevskog.
Ne usudivši se da pomeri glavu, Vladimir Iljič veoma lagano i veoma oprezno okrenu oči ka izvoru zvuka. Do vr... do kapitalizma! Preko levog ramena ga je, toplim, krupnim crnim očima oivičenim dugim trepuškama, posmatrala zebra.
- Ma dajte, molim Vas, kakav Dostojevski, pa ima li taj drugih tema sem samoubistava i ludila? Tolstoj je pisac duhovan, duševan, čovekoljubiv... - pobunio se nosorog koji je njuškom provirio ispod desnog Lenjinovog pazuha. Vladimir Iljič refleksno podiže ruku uvis.
- A što vama, kao ljubitelju Tolstoja, smetaju samoubistva kao tema? - digla je nos zebra. - Ana Karenjina je, beše, umrla u dubokoj starosti, okružena čoporom prauničića? Hm!
Lenjin vrlo obazrivo poče da se kreće unazad, sve dok se nije našao iza dveju humanozborećih životinja. Znoj ga je oblivao u potocima, a ruke su mu se tresle. Ipak, smogao je snage da iz džepa izvuče baterijsku lampu. Možda je do pomrčine! Možda ga je ophrvala morska bolest, pa halucinira. Ovo su samo prikaze koje će svetlost razvejati u nepostojanje...
Škljoc! - i ništa. Baterija je bila ispražnjena. Setio se izlaza za slučaj nužde. Treba ići tuda! Okrenu se ka mestu sa kojeg je maločas držao svoj veličanstveni govor, ali sada je tu, umesto svečane hale, bila prostrana unutrašnjost prašume. U vazduhu se osećao miris memle i algi.
- Aaaghh... aaaaa... eimmmmjjjj...- počeo je da bulazni konačno potpuno izgubivši razum, a zatim se, poput zombija, oteturao u nepoznato..."
- O, bože, i ovome su oni dali najviše glasova?! - zakoluta očima Agafja Todorovna, nakon što je na ajfonu pročitala pobedničku priču na temu "Horor", raspisanu na podforumu "književnost" ruskog foruma "Kрейсер", čiji je aktivni član bila već godinama.
U tom trenutku oseti snažan bol u celom telu, na oči joj pade mrak, u trenu izgubi svest, a ubrzo potom i život.
- Aj, aj, aj, majčice moja! Mila moja majčice! - kukao je za volanom Pjotr Ivanovič, čupajući se za kosu, i u sebi psujuću nenormalne žene koje po magli prelaze semafor na crveno.