Bacila se ja tako na poljoprivredu.
Raspitala se po selu nudi li neko parče zemlje, dobijem informaciju da je baba Jovana dobila invalidsku penziju i sad ne sme da radi u bašti jer bi neko od komšija mogao da je vidi i tuži da se folirala za tu invalidsku, pa bi ostala bez love.
I tako sad traži neku ženu koja bi, eto, održavala zemlju.
Hoću.
Odem s Vesnom Carevom, popijemo kafu, pogledam to parče zemlje, šacnem ga temeljno: na sredini neka lepo razgranata trešnja, pred kraj se pretvara u manju uzbrdicu na kojoj su opet ižđikljale razne voćke, u delu uz ogradu iz trave proviruju listovi i vrežice jagoda - sve u svemu, sasvim fino.
Zamislim u glavi leje razmeštene po nekom nepisanom feng-šuiju i po (na)pisanom priručniku za gajenje eko-povrća koji sam dobila na dar, bacim par pogleda k nebu da procenim kud se sunce najčešće šeće i gde bi trebalo da montiram plastenik za paradajz i krastavce i onda se vrnem do baba Jovane i Vesne, te drmnemo još jednu kafu.
Dok tako pijuckamo, planiram da dođem sutradan da izriljam zemlju (pitam Vesnu ima li ašov na zajam), a baba Jovana kaže - nemoj, doći će mi za vikend sin iz Požarevca, sve će ti on to izore sas traktorem.
E, pa, ako će sas traktorem, ondak da se strpim .
I tako sačekam da prođe vikend, kupim na pijaci semena i u ponedeljak posle škole zaputim se kod baba Jovane.
- Eeee! Ti na kafu? - obraduje mi se baba.
- Jok, ja na njivu. Može i kafa, al najpre na njivu.
- Pa štaš' na njivi. Svakako ne možeš ništa da uradiš. Nije poorano. Znaš ti onaj moj sin s onu njegovu Rumunku, pa se nešto bakt'o bakt'o ... i nije sad nešto mog'o. Će dođe tokom nedelje da ti poore.
Hajd.
Popijem kafu.
Baba Jovana mi ispriča tužnu pripovest o tome kako joj j veš mašina temeljno sažvakala patike koje je unuku kupila prošle subote kod Kineza.
Dešava se, yebiga.
Elem, zovem ja posle dva dana - a jok, nije još.
Dobro, Jovano, kažem ja, evo mene sutra da to izriljam ašovom. Pa za ovo moje malo taj mi traktor i ne treba.
- Aaaaa, ne! - odlučno će baba Jovana. - Sutra ti je svetak!
- Ma koji svetak? - pitam ja, a baba će: - Pa ne znam baš koji, ne vidim da pročitam, al umem da vidim crveno slovo u crkveni kalendar .
Zaputim se kući, tužna i nesrećna, bacajući usput tugaljive poglede preko ograda iza kojih su iz leja već provirile zelene peruške.
Javim joj se nakon svetka.
- E! Nemo' da dolaziš! Ovi moj reko će sigurno da dođe za vikend da poore!
Mislim se - hajd, nije to tako daleko, sačekaću.
Dođe vikend - poorana njiva.
Ok, sad će moći da se radi.
Odem ponovo da šacujem.
Isplaniram gde ću šta, lupim kočiće kao podsetnik da ne zaboravim raspored, presaberem se kad sutra imam slobodnog vremena ... hajd.
- E, mama, ja zaboravila da ti kažem, sutra poslepodne imam roditeljski - kaže mi potomak čim sam se pomolila na vratima.
Ništa od njive. Sutradan roditeljski, prekosutra sednica u školi, razvuklo se i jedno i drugo u nedogled.
Čekaj me njivo, doći ću ti ... jednom.
Sreda!
- Baba Jovano ... - javljam joj se snuždeno, hvatajući se za tanku nit nade. - Jel ono danas fokurjal?
- E, jeste, oćeš da dođeš? - pita Jovana.
- Da dođem? Da napravim baštu?
- Ma ne bre, na fokurjal da dođeš. Ne radi se danas bašta. Greh!
Dobro!
U četvrtak nije nikakav praznik!
Naravno, uveče me pozove urednica da me podseti da mi je četvrtak krajnji rok za slanje članaka. Koje ja još nisam ni počela da pišem.
Dođavola! Ceo četvrtak provedoh pišući.
U petak ustanem u pet, opremim se za akciju, navučem na noge pirotske opanke, dohvatim ono moje seme i u pola šest zakucam kod Vesne Careve.
- Čuj, Vesno, ja idem da kopam, da napravim leje i da zasejem šta imam, a ti ideš sa mnom da mi budeš moralna podrška kad baba Jovana krene da mi gunđa zašto radim na Veliki petak.
- Iju! Pa kud ćeš danas, ne valja se! - prekrsti se Vesna.
- Soproštenjem, Vesno, zabole me ono za ono, treba danas da putujem za Beograd. Pa zar da ostavim da to stoji još deset dana?!
- Dobro, dobro - kaže Vesna i već hvata dve motike i dvoje grabulja.
- Pa šta će ti - pitam. - Ne treba mi takva pomoć, treba samo da držiš Jovanu da mi ne prilazi dok čeprkam po zemlji.
- Ne mogu, učiteljko! Nisam ti ja takav čovek! Da pustim da ti propadneš a ja da gledam! Ma ću ti pomognem, da pre završimo, dok ono, što kažu, nije pravo poč'o dan ... možda će manji greh da bude!
- Vesno, Bog sve vidi - kažem ja, razvijajući strategiju u hodu - Pa ako vidi da si zbog mene i ti počela da kopaš, ima duplo da me zavrne!
- A jes, dobro, dobro ... - s razumevanjem će Vesna, ostavljajući uza zid višak alata kako bi sprečila žešću kaznu za moju grešnu dušu.
Prekoračamo nekih desetak koraka preko prašnjavog druma, skrenemo na krivudavu, koprivom obraslu prečicu do njive (povećavanje šansi za to da nas Jovana uopšte ne vidi), prođemo pored kučeta koje laje ali ne ujeda i izbijemo na pooranu i sasvim lepo izdrljanu zemlju.
Razlio mi se osmeh licem ko Mlava koritom na proleće. Moja bašta! Moja rođena! Ima da je napravim da bude ko bombona!
Krenem najpre da vadim i bacam korenje korova koje je provirivalo tu i tamo.
Vesna stoji iza i prestravljeno me gleda.
- Vesno, ajd molim te idi zagovaraj Jovanu. Pijte kafu, pitaj je za zdravlje. Samo da ne dođe dok ne završim.
Ode Vesna.
Ja dohvatim motiku i krenem da kopkam - cap ovamo, cap onamo.
- O! Koja si ti? - pojavi se iznebuha neka baba iza ograde.
- Učiteljica. - odgovaram.
- Aaaaaaa ... pa to ti Jovana dala zemlju, a?
- Dala, da...
- I sad kopaš, a?
- Pa eto, malo ...
- Ostavi tu motiku! - drekne baba najedared. E, j.ebem li ga.
- Pa što, babo? - pravim se naivna, tobož.
- Kako što? Pa crveno slovo u kalendar!
- Putujem danas, moram sad da završim - krenem ja da igram na kartu iskrenosti.
- Veliki petak! - digne baba značajno prst.
O, tempera, o more, što bi rekao moj pokojni deda Dule koji je izreku negde čuo i zapamtio po svom.
Osvrnem se oko sebe, pogledam - zemlja stvarno lepo izdrljana.
- Slušaj babo, ovako ćemo. Ja ću da batalim motiku i samo grabljama da napravim leje. To i nije neki rad, a? Jel' može?
- Ne može! - uporna je baba. - Ćeri, čuvaj se greha!
Ponovo bacim pogled na zemlju.
Majkumu, da krenem da kopam slušajući babu koja mi stoji iznad glave i trtlja o crvenim slovima - nemam živaca za tako nešto.
Osim toga, sujeverna sam po pitanju toga u kakvom stanju treba da budeš kad seješ ono što ćeš da jedeš - ako si miran, opušten i zadovoljan - i ono što nikne će da raste lepo i zdravo.
Ako dok kopaš imaš želju da odalamiš motikom brbljivu babu - jebga, mogla bih da izbaksuziram povrće.
- Znaš šta babo - evo, neću ni grabuljama. Vidi, evo, ovo ... - i uzmem jedan arpadžik i lagano ga zabijem u zemlju. - Ovako ću samo prstom, babo ... ovo nikako ne mož' da bude rad. Ovako ti se kod mene u školi i deca igraju ...
- Greh na dušu! - kuka baba i negodujući klima glavom levo-desno.
E, j.ebem ti bezgrešne babe, mislim se - al neću da se raspravljam, malo mi i žao, znam da sam je sablaznila.
Odjednom - evo ti iza mene Vesne i baba Jovane.
- Učiteljko, nešto mislimo - a kad si čekala do sad, mož da sačekaš još par dana? Pa da dođeš i tokom raspusta na dan-dva pa da onda staviš.
- Dobro - kažem, dižući ruke od posla. - U utorak.
- Ne može u utorak! - dreknu sve tri u glas. - To ti Veliki Utorak! Drugi dan Uskrsa!
- U utorak ću da DOĐEM - naglasim. - Kopaću U SREDU.
- E, tako, to već može! - slažu se žene.
Pokupim s njive par maslačaka koje je traktor izbacio na površinu sve sa korenom, i krenemo.
- A taj korov, šta će ti? - pita Vesna.
- To ti je jedan zdrav korov. Lekovit. Uzela za salatu.
- Aaaaaaa .... - čudi se Vesna. - Ništa ti ja to ne znam.
Izbijemo na onu koprivom obraslu stazu koja vrluda kraj nekog zapuštenog kućerka, i ja nastavim da joj pokazujem.
- Vidiš ovo? I to može kao salata. A ono tamo ti je rusa - mnogo lekovita. Koren za srce, ostalo za kožu.
- Vidiš ti to ... eto, učiteljko, a ovo ti je napušteno, tu možeš da dolaziš kad hoćeš da bereš ... i koprive ima baš dosta. Samo nemoj predveče ili noću .
Pogledam je upitno, u smislu, za koji bi moj brala koprive noću, ali ona to neizgovoreno pitanje protumači drugačije pa mi se zaverenički primakne i izusti najfrekventniju reč u našem selu.
- Švaleracija!
- Jel? - nasmejem se. - Omladina, a?
- Ma ne ..- Vesna se primakne bliže i spusti ton za još dva-tri podeoka:
- Š -v- a -l -e- r- a -c- i- j- a.
- Aaaaaaaaa ...- upali mi se lampica sa zakašnjenjem, pa da, švaleracija podrazumeva ... khm ... jel ...
- Jel znaš ko? - pita Vesna, a ja odgovaram samo sa "ne" bojeći ga prizvukom onog "otkud bi, majketi, i mogla da znam a i zabole me ona stvar "
- Jedan s kraja sela ... Onaj P. znaš ga? Što je oženjen s Rumunku? Eee, ne znaš ga ti ...
- Ne znam. - odgovaram, pokušavajući da dam do znanja da mi cela priča i nije toliko intresantna te da se ne mora truditi da ulazi u detalje.
- E, taj .... i ova baba. Ta baba što je pričala s tobom ...
Ma da, kao da me zani...
Ček malo!
Molim?!
- Jeste, jeste, ta baba! I to svako veče! Eeee, moja učiteljko, mogu unuka da joj budem, a ona svako veče, a ja nizašta! Sedamdeset godina baba ima! A svako veče!
Bem ti ... aktivna neka baba, mislim se.
Tako je to valjda kad se neko strogo kloni greha.
Verovatno ima nekog uticaja na vitalnost organizma.
Raspitala se po selu nudi li neko parče zemlje, dobijem informaciju da je baba Jovana dobila invalidsku penziju i sad ne sme da radi u bašti jer bi neko od komšija mogao da je vidi i tuži da se folirala za tu invalidsku, pa bi ostala bez love.
I tako sad traži neku ženu koja bi, eto, održavala zemlju.
Hoću.
Odem s Vesnom Carevom, popijemo kafu, pogledam to parče zemlje, šacnem ga temeljno: na sredini neka lepo razgranata trešnja, pred kraj se pretvara u manju uzbrdicu na kojoj su opet ižđikljale razne voćke, u delu uz ogradu iz trave proviruju listovi i vrežice jagoda - sve u svemu, sasvim fino.
Zamislim u glavi leje razmeštene po nekom nepisanom feng-šuiju i po (na)pisanom priručniku za gajenje eko-povrća koji sam dobila na dar, bacim par pogleda k nebu da procenim kud se sunce najčešće šeće i gde bi trebalo da montiram plastenik za paradajz i krastavce i onda se vrnem do baba Jovane i Vesne, te drmnemo još jednu kafu.
Dok tako pijuckamo, planiram da dođem sutradan da izriljam zemlju (pitam Vesnu ima li ašov na zajam), a baba Jovana kaže - nemoj, doći će mi za vikend sin iz Požarevca, sve će ti on to izore sas traktorem.
E, pa, ako će sas traktorem, ondak da se strpim .
I tako sačekam da prođe vikend, kupim na pijaci semena i u ponedeljak posle škole zaputim se kod baba Jovane.
- Eeee! Ti na kafu? - obraduje mi se baba.
- Jok, ja na njivu. Može i kafa, al najpre na njivu.
- Pa štaš' na njivi. Svakako ne možeš ništa da uradiš. Nije poorano. Znaš ti onaj moj sin s onu njegovu Rumunku, pa se nešto bakt'o bakt'o ... i nije sad nešto mog'o. Će dođe tokom nedelje da ti poore.
Hajd.
Popijem kafu.
Baba Jovana mi ispriča tužnu pripovest o tome kako joj j veš mašina temeljno sažvakala patike koje je unuku kupila prošle subote kod Kineza.
Dešava se, yebiga.
Elem, zovem ja posle dva dana - a jok, nije još.
Dobro, Jovano, kažem ja, evo mene sutra da to izriljam ašovom. Pa za ovo moje malo taj mi traktor i ne treba.
- Aaaaa, ne! - odlučno će baba Jovana. - Sutra ti je svetak!
- Ma koji svetak? - pitam ja, a baba će: - Pa ne znam baš koji, ne vidim da pročitam, al umem da vidim crveno slovo u crkveni kalendar .
Zaputim se kući, tužna i nesrećna, bacajući usput tugaljive poglede preko ograda iza kojih su iz leja već provirile zelene peruške.
Javim joj se nakon svetka.
- E! Nemo' da dolaziš! Ovi moj reko će sigurno da dođe za vikend da poore!
Mislim se - hajd, nije to tako daleko, sačekaću.
Dođe vikend - poorana njiva.
Ok, sad će moći da se radi.
Odem ponovo da šacujem.
Isplaniram gde ću šta, lupim kočiće kao podsetnik da ne zaboravim raspored, presaberem se kad sutra imam slobodnog vremena ... hajd.
- E, mama, ja zaboravila da ti kažem, sutra poslepodne imam roditeljski - kaže mi potomak čim sam se pomolila na vratima.
Ništa od njive. Sutradan roditeljski, prekosutra sednica u školi, razvuklo se i jedno i drugo u nedogled.
Čekaj me njivo, doći ću ti ... jednom.
Sreda!
- Baba Jovano ... - javljam joj se snuždeno, hvatajući se za tanku nit nade. - Jel ono danas fokurjal?
- E, jeste, oćeš da dođeš? - pita Jovana.
- Da dođem? Da napravim baštu?
- Ma ne bre, na fokurjal da dođeš. Ne radi se danas bašta. Greh!
Dobro!
U četvrtak nije nikakav praznik!
Naravno, uveče me pozove urednica da me podseti da mi je četvrtak krajnji rok za slanje članaka. Koje ja još nisam ni počela da pišem.
Dođavola! Ceo četvrtak provedoh pišući.
U petak ustanem u pet, opremim se za akciju, navučem na noge pirotske opanke, dohvatim ono moje seme i u pola šest zakucam kod Vesne Careve.
- Čuj, Vesno, ja idem da kopam, da napravim leje i da zasejem šta imam, a ti ideš sa mnom da mi budeš moralna podrška kad baba Jovana krene da mi gunđa zašto radim na Veliki petak.
- Iju! Pa kud ćeš danas, ne valja se! - prekrsti se Vesna.
- Soproštenjem, Vesno, zabole me ono za ono, treba danas da putujem za Beograd. Pa zar da ostavim da to stoji još deset dana?!
- Dobro, dobro - kaže Vesna i već hvata dve motike i dvoje grabulja.
- Pa šta će ti - pitam. - Ne treba mi takva pomoć, treba samo da držiš Jovanu da mi ne prilazi dok čeprkam po zemlji.
- Ne mogu, učiteljko! Nisam ti ja takav čovek! Da pustim da ti propadneš a ja da gledam! Ma ću ti pomognem, da pre završimo, dok ono, što kažu, nije pravo poč'o dan ... možda će manji greh da bude!
- Vesno, Bog sve vidi - kažem ja, razvijajući strategiju u hodu - Pa ako vidi da si zbog mene i ti počela da kopaš, ima duplo da me zavrne!
- A jes, dobro, dobro ... - s razumevanjem će Vesna, ostavljajući uza zid višak alata kako bi sprečila žešću kaznu za moju grešnu dušu.
Prekoračamo nekih desetak koraka preko prašnjavog druma, skrenemo na krivudavu, koprivom obraslu prečicu do njive (povećavanje šansi za to da nas Jovana uopšte ne vidi), prođemo pored kučeta koje laje ali ne ujeda i izbijemo na pooranu i sasvim lepo izdrljanu zemlju.
Razlio mi se osmeh licem ko Mlava koritom na proleće. Moja bašta! Moja rođena! Ima da je napravim da bude ko bombona!
Krenem najpre da vadim i bacam korenje korova koje je provirivalo tu i tamo.
Vesna stoji iza i prestravljeno me gleda.
- Vesno, ajd molim te idi zagovaraj Jovanu. Pijte kafu, pitaj je za zdravlje. Samo da ne dođe dok ne završim.
Ode Vesna.
Ja dohvatim motiku i krenem da kopkam - cap ovamo, cap onamo.
- O! Koja si ti? - pojavi se iznebuha neka baba iza ograde.
- Učiteljica. - odgovaram.
- Aaaaaaa ... pa to ti Jovana dala zemlju, a?
- Dala, da...
- I sad kopaš, a?
- Pa eto, malo ...
- Ostavi tu motiku! - drekne baba najedared. E, j.ebem li ga.
- Pa što, babo? - pravim se naivna, tobož.
- Kako što? Pa crveno slovo u kalendar!
- Putujem danas, moram sad da završim - krenem ja da igram na kartu iskrenosti.
- Veliki petak! - digne baba značajno prst.
O, tempera, o more, što bi rekao moj pokojni deda Dule koji je izreku negde čuo i zapamtio po svom.
Osvrnem se oko sebe, pogledam - zemlja stvarno lepo izdrljana.
- Slušaj babo, ovako ćemo. Ja ću da batalim motiku i samo grabljama da napravim leje. To i nije neki rad, a? Jel' može?
- Ne može! - uporna je baba. - Ćeri, čuvaj se greha!
Ponovo bacim pogled na zemlju.
Majkumu, da krenem da kopam slušajući babu koja mi stoji iznad glave i trtlja o crvenim slovima - nemam živaca za tako nešto.
Osim toga, sujeverna sam po pitanju toga u kakvom stanju treba da budeš kad seješ ono što ćeš da jedeš - ako si miran, opušten i zadovoljan - i ono što nikne će da raste lepo i zdravo.
Ako dok kopaš imaš želju da odalamiš motikom brbljivu babu - jebga, mogla bih da izbaksuziram povrće.
- Znaš šta babo - evo, neću ni grabuljama. Vidi, evo, ovo ... - i uzmem jedan arpadžik i lagano ga zabijem u zemlju. - Ovako ću samo prstom, babo ... ovo nikako ne mož' da bude rad. Ovako ti se kod mene u školi i deca igraju ...
- Greh na dušu! - kuka baba i negodujući klima glavom levo-desno.
E, j.ebem ti bezgrešne babe, mislim se - al neću da se raspravljam, malo mi i žao, znam da sam je sablaznila.
Odjednom - evo ti iza mene Vesne i baba Jovane.
- Učiteljko, nešto mislimo - a kad si čekala do sad, mož da sačekaš još par dana? Pa da dođeš i tokom raspusta na dan-dva pa da onda staviš.
- Dobro - kažem, dižući ruke od posla. - U utorak.
- Ne može u utorak! - dreknu sve tri u glas. - To ti Veliki Utorak! Drugi dan Uskrsa!
- U utorak ću da DOĐEM - naglasim. - Kopaću U SREDU.
- E, tako, to već može! - slažu se žene.
Pokupim s njive par maslačaka koje je traktor izbacio na površinu sve sa korenom, i krenemo.
- A taj korov, šta će ti? - pita Vesna.
- To ti je jedan zdrav korov. Lekovit. Uzela za salatu.
- Aaaaaaa .... - čudi se Vesna. - Ništa ti ja to ne znam.
Izbijemo na onu koprivom obraslu stazu koja vrluda kraj nekog zapuštenog kućerka, i ja nastavim da joj pokazujem.
- Vidiš ovo? I to može kao salata. A ono tamo ti je rusa - mnogo lekovita. Koren za srce, ostalo za kožu.
- Vidiš ti to ... eto, učiteljko, a ovo ti je napušteno, tu možeš da dolaziš kad hoćeš da bereš ... i koprive ima baš dosta. Samo nemoj predveče ili noću .
Pogledam je upitno, u smislu, za koji bi moj brala koprive noću, ali ona to neizgovoreno pitanje protumači drugačije pa mi se zaverenički primakne i izusti najfrekventniju reč u našem selu.
- Švaleracija!
- Jel? - nasmejem se. - Omladina, a?
- Ma ne ..- Vesna se primakne bliže i spusti ton za još dva-tri podeoka:
- Š -v- a -l -e- r- a -c- i- j- a.
- Aaaaaaaaa ...- upali mi se lampica sa zakašnjenjem, pa da, švaleracija podrazumeva ... khm ... jel ...
- Jel znaš ko? - pita Vesna, a ja odgovaram samo sa "ne" bojeći ga prizvukom onog "otkud bi, majketi, i mogla da znam a i zabole me ona stvar "
- Jedan s kraja sela ... Onaj P. znaš ga? Što je oženjen s Rumunku? Eee, ne znaš ga ti ...
- Ne znam. - odgovaram, pokušavajući da dam do znanja da mi cela priča i nije toliko intresantna te da se ne mora truditi da ulazi u detalje.
- E, taj .... i ova baba. Ta baba što je pričala s tobom ...
Ma da, kao da me zani...
Ček malo!
Molim?!
- Jeste, jeste, ta baba! I to svako veče! Eeee, moja učiteljko, mogu unuka da joj budem, a ona svako veče, a ja nizašta! Sedamdeset godina baba ima! A svako veče!
Bem ti ... aktivna neka baba, mislim se.
Tako je to valjda kad se neko strogo kloni greha.
Verovatno ima nekog uticaja na vitalnost organizma.
