na zadatu temu o brushalteru
Bio jednom jedan đačić- grudnjačić koji se zvao B70. Visio je na ofingeru velike robne kuće – sasvim običan, takoreći neprimetan. Avaj, dok su njegovi drugari odlazili u tople i nežne jaslice, umiljato se trljajući o ružičaste bradavice, na B70 se skupljala prašina. Hteo je da iskoči u svet; hteo je da bude sasvim, sasvim drugačiji … crn sa čipkom, sa fišbajnom i – naravno – veliki kao njegovi drugari. Kompleks manje vrednosti u njemu je pobudio samoubilačke nagone.
Jednog dana, videvši ga kako se tužno ljulja na vešalici, obratio mu se raskošni ružičasti satenski kolega po imenu F100: “Već godinu dana gledam kako tuguješ. Eto, i mene muči ista muka … Niko me neće, a tako bih voleo da se prilepim uz bujne ženske grudi!”
“Zašto tebe niko neće kad si tako veliki?”, pitao je B70.
“Prvo – skup sam. Drugo – danas postoje usavršeni modeli, prema kojima sam ja ništa! Grudnjaci koji povećavaju grudi, oni koji smanjuju … i niko me ne želi ovako iskrenog. Iskrenost više nije na ceni. Pa sam hteo da ti predložim da pobegnemo i krenemo u potragu za srećom, tojest za grudima kojima ćemo odgovarati. Mora negde postojati naš soulmejt.”
B70 se ovo učinilo kao dobra ideja.
Umrsiše bretele i, čim je u radnju uleteo dašak vetra, pohrliše kroz prozor. Leteli su, leteli, kao balon-lastavica, preleteli pola sveta, i na kraju se – umorni – prevališe preko žice za sušenje veša.
I gle čuda, ujutru ih pokupiše dve žene: manjeg je uzela jedna koja bi mogla I bez brushaltera, većeg druga, kojoj je već dosadilo da grudi vezuje oko vrata.
Bio jednom jedan đačić- grudnjačić koji se zvao B70. Visio je na ofingeru velike robne kuće – sasvim običan, takoreći neprimetan. Avaj, dok su njegovi drugari odlazili u tople i nežne jaslice, umiljato se trljajući o ružičaste bradavice, na B70 se skupljala prašina. Hteo je da iskoči u svet; hteo je da bude sasvim, sasvim drugačiji … crn sa čipkom, sa fišbajnom i – naravno – veliki kao njegovi drugari. Kompleks manje vrednosti u njemu je pobudio samoubilačke nagone.
Jednog dana, videvši ga kako se tužno ljulja na vešalici, obratio mu se raskošni ružičasti satenski kolega po imenu F100: “Već godinu dana gledam kako tuguješ. Eto, i mene muči ista muka … Niko me neće, a tako bih voleo da se prilepim uz bujne ženske grudi!”
“Zašto tebe niko neće kad si tako veliki?”, pitao je B70.
“Prvo – skup sam. Drugo – danas postoje usavršeni modeli, prema kojima sam ja ništa! Grudnjaci koji povećavaju grudi, oni koji smanjuju … i niko me ne želi ovako iskrenog. Iskrenost više nije na ceni. Pa sam hteo da ti predložim da pobegnemo i krenemo u potragu za srećom, tojest za grudima kojima ćemo odgovarati. Mora negde postojati naš soulmejt.”
B70 se ovo učinilo kao dobra ideja.
Umrsiše bretele i, čim je u radnju uleteo dašak vetra, pohrliše kroz prozor. Leteli su, leteli, kao balon-lastavica, preleteli pola sveta, i na kraju se – umorni – prevališe preko žice za sušenje veša.
I gle čuda, ujutru ih pokupiše dve žene: manjeg je uzela jedna koja bi mogla I bez brushaltera, većeg druga, kojoj je već dosadilo da grudi vezuje oko vrata.
...
