(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ISPOD STARE ŠLJIVE - ZVEZDE
Lenjo se vuče avgustovski dan. Nekako težak dodje....nikako da prodje. Sve oduglovači, snebiva se. Onako vreo i lelujav jedva se vuče po prašnjavom seoskom putu što zavija izmedju kuća pa se onda deli na sokake obrasle u šljivake. I tako dan, ceo dan odi...po šljivaci, po sokaci, po komšilaci, po džadu dok mu vreme ne iscuri.
Već dan poče da malaksava terajući seljake iz polja. Deda Pera se umoran vraća gurajući kolica. Nakrivio šeširče, ili se ono samo nakrivilo od odenje po rupljiv poljski put a točak zatandrče ponekad kad na kamen naidje. Umoran je....danas je nekako težak dan...tih...sve kao da čeka da se oporavi od vrelinju. Priroda samo ćuti...ptice ćutu....stoka se ne čuje...ne troši se snaga badava. Ugleda staru šljivu i nasmešiše se bore pri pomisli da će sesti u njen hlad okružen dečijim okicama. Mislio je šta da im priča. Nije lako bogme, svaki dan tražu novu priču....detinja posla koja on voli. Sinoć im reče da kažu majkama da će ostati večeras duže sa njim, da ne brinu....treba mu noć...i nebo...porasli su, vide i što nije za njihove oči...
Sede uz uzdah, izvadi balonče s vodu koju je zavatio u bašči dok je navadjuvao papriku....a ona ladna još....pokrio gu s travu što je načupao za svinje i kokoške, otpi par gutljaja pa ušuška balonče opet pod travu. Skinu šešir...sklopi oči...opusti se lice...vetar predje preko vedja i orošenog čela...“još se ne čuju“ pomisli i zapa u dremež.
„Deda Pero, deda Pero“ drmusajući ga za rame skoro šapatom govori Bisa. „Otvori očiiii.....ajde otvori“ Deda Pera se prenu, otvori oči i ugleda zabrinuto malo lice.
„Zadremao sam Biso sine“.
Stigoše i ostali dižući oblak prašine i pozdravljajući dedu. Posedaše malo musava zajapurena lica u prijatan hlad šljive.
„Oćete da vam pričam o zvezdama?“
Odobravajuća larma polete u vreo vazduh, deda podiže ruku sa dlanom okrenutim ka dečijim licima i.....larma pobeže.
„Nekad davno, mlogo davno, postojaše samo nebo i zemlja i ljudi. Nebo beše el crno el belo. Crno beše po noć a po dan belo. Ne beše noću zvezda po njem, ne beše danju oblaka po njem...nebo si beše klot. Tamo daleko, visoko na vr one najvisočije čuke, što se nekad od oblak ne vidi, živeše jedna devojka i imaše dobru, veselu narav. U selo, podalje odatlen živeše momak. Mlogo je voleo da skita po društvo, po kafane, da ide po sela, mesto ga držalo nije. Tako i zaluta do njene kuće te se upoznaše, zavoleše i uzeše. Radovala se gora s njuma pa sve ječi od rados....kažu ljudi, rados se do neba čula. Ispočetka je bio dobar, nežan, radiše zajedno na imanje a ona mu sva sretna ugadjala kako to samo ume žena koja istinski voli i poštuje svog čoeka. Eee, žensko ume da voli do neba...ume bogami“....ućuta se deda Pera ...ode daleko....visoko...do neba...
„Dedaaaa Perooo.....šta bi dalje?“ načičkaše se dečiji glasovi kao mali beli oblaci na njegovom nebu.
E, pa dalje bi što bi.....Njemu ubrzo sve to dosadi. Izgustirao mir i ljubav. Nastavi da skita, a ona....pa volela ga je i ostade da sedi sama doma čekajući ga. On dodje, nasladi se, najede, pa čim se namiri počne da viče po nju, sve mu smeta...ona trpi, šta će....tako beše t’g....žene su trpele svašta od muških. Kad je vidi da je mlooogo tužna, on joj priča, ubedjuje je da tako treba da se skita, da on ne može drugačije, tera ga duša na skitnju, pa da ga ona ne razume jer nikad nije skitala, duša gu domaćinska, ženska i ne razume ga, ali da je on voli gde god da ode i da stalno misli na njuma, brine od kuću, o njoj kako je sama ...ona pa nastavi da ga dočekuje, ispraća, trpi svia njegovi besovi. Sredjuje u kuću, namešta je onako sirotinjski, sas cveće kiti, pa oko kuću, pa njive da budu sve navreme uradjene...da mu kad dodje sve na ugodu bude...duša gu i srce sve okitili dokle oko njenog čoeka mož da dodje...Idoše dani....
Kaže mu jedared da se kuća i imanje raspadaju, da mora da se radi, da joj je dosta samoj da čeka, a on onda ljut izvredja gu, pa onaj bes predje u ruke pa po njuma. Ostavi je da leži na zemljani pod i otide si ....nema ga danima. Ona, koe će radi drugo? Nastavi da radi sama, ćuti sama, svaku noć ga čeka doma .....trpeljiva gu narav jer ga voli. Što ljubav mož da istrpi to ništa drugo ne može...baš tako. On dodje, besan od koe zna čega, il pijan, il izudaran u neku tuču...sve gori i gori... a ona blaga, umilna trudi se da mu ugodi i ćuti...i trpi ruke što ubiše joj dušu i ljubav. Plakala gora, kažu ljudi, s njuma.....plakala...do neba se čulo.
Jedan dan, ona opet progovori o svoju tugu....ruka krenu.....vrata od zemljani kućerak se zatresoše kad je odlazio da gora zadrhta a onia lonci s cvećke popadaše s prozora. Ona ustade i podje više kuće u goru, na onaj vr. Noć već pala....nebo crno.....šuma gusta, gusta ko čekinja. Ništa ne vidi pred sebe....“Vodi me šumo sestro...mnogo rana za malo dana imam....poleči me za vek“ progovori tiho.....i šuma je povede. Stabla se savijaju pod ruku da joj dodju...stablo po stablo pod rukom kroz tamninu... stiže na čuku. Pogleda u nebo ko ugalj crno a ono se ne razaznava od šumu, od zemlju.....sve isto crnilo.
„Bože, zašto nemaš neku žarulju gore da se bar put vidi....čovek da mi lakše nadje put do kuće?“
Ustade si i pruži ruku više glave u crnilo.....Zasja zvezda na nebu, obasja krošnje. Od tad deco, kude god da podjete i odakle god da pogledate, noću, kad je vedar noć, vidite uvek zvezdu tačno na vr čuke...kao da je zakačena za njuma. Uvek je tu. Kad na nebo nema zvezda, ona je opet tu, samo je mi ne vidimo jer se sakrila da odtuguje tiho ...tad ona plače za kućom i nekad.....nekad i neka suza njojzina kane na nas. Mi mislimo da je kiša...a nije...“
„A šta je bilo sa njim?“ pita Bisa pre svih. Ostali sede poluotvorenih usta ....šljiva šušori...tiho....
„Kada se vratio kući nije ženu zatekao doma. Čudno mu beše, uvek je tu....računao je da je tuna, da ga čeka sve spremno. A kuća i šuma više nju osvetljene....pogleda u nebo i vide zvezdu na vr čuku kako sija „Vidi ovo, sad je lakše vratiti se“ zadovoljno pomisli i krenu u seosku kafanu da se raspita otkud sad pa to na nebu...i za ženu da pita. Rekoše mu da gu nesu videli od onaj dan kad je on bio kući poslednji put. Nešto ga vuklo da podje u goru, u brdo...kuj znae koe ga vuklo, al ga vuklo. I on si podje. Išao, penjao se...sve se lepo vidi....Dodje i lik njen u zvezdi ugleda....smeši mu se. Pruži ruku ka zvezdi da je dovati...ne može....on opet....ne može....on se zatrča pa kad je bio ispod zvezde skoči u vis koliko god je mogao....al ruke prazne ostadoše. Probao više put, al ne uspe...poče ga vata tuga jer shvati da je ona otišla....duša mu poče gorko da plače....jecala šuma tu noć, kažu ljudi. Vrati se doma....pustara...stoji prevrnut astal na sred kuću kako je i ostavio kad je ono zadnji put tepao od svoj bes, cveće pocrkalo, kokoške i svinje isto....bašča pored kuću sas zemlju se sravnila.....sve u muku ćuti... vide koe je napravio i duša tede da mu presvisne. Podje si pred mrak opet na čuku....ona sjaji...smeši se....put mu pokazuje....skoči si visoko, najviše koe je mogao, al samo pored njuma prodje rukom...
„Bože, kako želim samo da je dodirnem još jednom“ pomisli i skoči opet....i posta mala zvezda padalica.
I sad, kad nekad vidite da pored onu zvezdu što je čuku okitila proleti na tren zvezda pa nestane.....e, to njegova duša, osudjena da večno luta, poželi na čas da svoju zvezdu zagrli pa skače u vis...samo tren mu dade Bog jer on to i jeste....tren, a njoj dade da traje, jer ona to i jeste....trajnost...svakom prema zasluzi. Ljudi mogu i da oproste, ali nebo nikad ne prašta.
Ljudi su vam deco taki i danas....zato ima mnogo zvezda na nebu i muških i ženskih. Neki traju cea vek i mogu u svom dvorištu čuda da izvedu, na svojim njivama, vinogradima...imaju si ljubav , duh i dušu za svi i sve zbog tog mogu da istrpe i opet da sijaju za svi.... a neki....ne svrćuju se doma...duše skitare samo skitnju i dobiju, tren....prema zasluzi, jer nebo ne prašta....nikad“
Zaćuta deda Pera....tišina ispod stare šljive i širom otvorene oke gledaju u nebo....
„Eno je, povikaše uglas i upreše prste u pravcu gore...svetli deda Perooo....vidiš je?“
„Vidim, vidim...to je ona.
Noć je već odvela dan na spavanje….. ”Vreme je da podjemo kući deco, okasnismo večeras….ajde, će ve traže roditelji….će vam brinu majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć.
“Ajde deda Pero, mi ćemo kolica voziti”
“Neka….idite si vi….ja ću da odsedim još malko ovdena…”
Kada su glasovi otišli od njega…pogleda u nebo prepuno zvezda. Šljiva ćuti…zna….otvori svoju krošnju da sačuva njegov uzdah....
PS Nemam kad da pišem, a nemam ni snage, mada ima toliko toga što samo zapišem kao crtice, da ne zaboravim. Zato evo jedne davne priče. Laka vam noć i nek vam dolazeći danu budu baš onakvi kakvi vam pasuju 
