Построји погрешна представа да је живот нешто што имаш и то је то. Жив си и тачка.
Међутим није тако; живот је нешто за чим ми имамо потребу; ко што имамо потребу за ваздухом па дишемо, имамо потребу за јелом и једемо, иамо потребу за водом па пијемо. Као што удишемо ваздух, тако треба да „удишемо“ живот. У ту долазимо до кључног питања; Шта је то живот и како да га „пијемо“, како да се „хранимо“ њиме? Погледајмо то овако: Када смо сити немамо никакво посебно осећање, једноставно смо сити и то је то. Имамо осећај глади када нисмо сити и то је знак да треба да једемо. Када смо напити и тада немамо осећај већ осећај жеђи имамо тек када нам недостаје вода. Исто тако је и са Животом, када га имамо тада не примећујемо да га имамо али када га нема онда имамо разна осећања. Дакле када нам фали храна и вода онда имамо осећајe а када нам недостаје живот онда имамо осећања. Гнев, бес, љутња, мржња, жеља за осветом, недостатак самопоуздања, безнадежност; све су то осећања која нам говоре да нам недостаје живот. Што ће рећи да када немамо лоша осећања то је знак да смо сити и напити живота. Људи често гладни и жедни живота одлазе на погрешно место да се напију и наједу живота. Наиме и ђаво има шта да понуди, он сем лоших осећања која су знак недостатка живота има и осећања којима покушава да надомести недостатак живота. То су еуфорична осећања. Рецимо кад купимо нова кола па нас прожме онај осећај еуфорије, среће. Или кад добијемо на спортској прогнози, или купимо нов модеран телефон, Или онај осећај заљубљености кад освојимо девојку која нам се допада.
Шта примећујемо; осећања имамо увек када нам недостаје живота, Кад мо сити и напити онда немамо осећања, једноставно све нам је потаман. Када имамо потребу за забавом, за проводом, то је сигуран знак да смо глани и жедни живота и онда нас ђаво мами у своју замку нудећи нам брза задовољства и тако нам надомешта нашу потребу за животом. Сутра кад се устанемо ми ћемо још више бити гладни живота, јер га кроз то шта нам ђаво нуди нисмо ни добили.
Када се човек не храни животом он онда иде полако у смрт, он умире а да и не зна да му се то дешава, болести су само симптоми недостатка живота и нашег умирања.
Описујући Исуса Христа, Реч Божију, Јован Богослов каже:
У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч.Она беше у почетку у Бога.Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.У њој беше живот, и живот беше видело људима. Јев. По Јовану 1.1-4
Видимо да је у Речи Божјој живот. А онда на другом месту каже:
Ово је хлеб који силази с неба: да који од Њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света. А Јевреји се препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан: Јер је тијело моје право јело и крв моја право пиће. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе мене и он ће живети мене ради. Ово је хлеб који сиђе с неба: не као што ваши очеви једоше ману, и помреше; који једе хлеб овај живеће вавек. Јев. По Јовану 6.50-58
За тело Христово знамо шта је то; то је Реч Божија, Свето Писмо. И ко не чита Свето Писмом не храни се духовно, нема живот у себи. Али шта је крв Божија? Јер Он Каже да је крв Божија, његова крв, право пиће у коме је живот? Љубав према ближњима. Она, Љубав према Богу и према ближњима, је духовно вино које ко не пије нема живот у себи. То осећање љубави према ближњима није као осећања која доносе наше себичне љубави, осећање заљубљености које је веома бурно. Осећање праве љубави је као да га нема. Као сит човек што нема никакав осећај него му је једноставно добро. Тако се ни права љубав у којој је живот не да осетити, него само нам изгледа да је све баш како треба да буде. Кад се налазимо у неком друштву где нам је све онако потаман, рекли би пријатно се осећамо; е тада се ми хранимо љубављу. А тамо где је љутња, завист, охолост, презир, страх , недостатак самопоуздања и сва еуфорична осећања; ту онда нема љубави и ми умиремо мислећи да живимо. Животна радост која долази од љубави према ближњима је живот за нас и када је у нама нема, нема ни живота. Као што је Крв за наше тело тако је и животна радост за нас као духовно Биће, за нашу душу. Када имамо проблема са крвотоком и срцем то је сигуран знак да нам недостаје животне радости и да су наше мисли пуне страхова, брига, осуђивања других, љутње и свакаквих других лоших осећања која говоре да смо гладни и жедни живота, и да у нама нема животне радости. Наше жеље и очекивања су главни кривац што у нама нема животне радости. Јер очекујући нешто ми пропуштамо да се радујемо свему што нам је живот већ дао. Бринемо хоће ли доћи оно што очекујемо, страхујемо да се то неће десити, љутимо се на друге и кривимо их што нам се не дешавају наша очекивања и пропуштамо да се радујемо свему што нас окружује. Ако би се мало осврнули око себе ми бисмо нашли много ствари којима би могли да се обрадујемо, птице, цвеће, снег, сунце, и свашта друго. Али не, ми ћемо туговати за пропуштеним приликама да испунимо своје жеље, страховати над оним жељама које се нису још испуниле, живот ће нам постати мука јер не схватамо да умиремо уместо да живимо. Болести које су узроковане стресним животом ће неминовно доћи и убрзати наше умирање.
Шта је онда грех? Свака мисао која чини да имамо лоша осећања или еуфорична осећања је од ђавола( читај: од интелекта) и води у смрт је грешна мисао. Ми грешимо Богу кад се хранимо таквим мислима, јер се ми као умови хранимо кроз пажњу коју посвећујемо својим мислима или стварима и дешавањима око нас. Грех је када своју пажњу посвећујемо погрешним мислима које чине да остајемо гладни живота.
Међутим није тако; живот је нешто за чим ми имамо потребу; ко што имамо потребу за ваздухом па дишемо, имамо потребу за јелом и једемо, иамо потребу за водом па пијемо. Као што удишемо ваздух, тако треба да „удишемо“ живот. У ту долазимо до кључног питања; Шта је то живот и како да га „пијемо“, како да се „хранимо“ њиме? Погледајмо то овако: Када смо сити немамо никакво посебно осећање, једноставно смо сити и то је то. Имамо осећај глади када нисмо сити и то је знак да треба да једемо. Када смо напити и тада немамо осећај већ осећај жеђи имамо тек када нам недостаје вода. Исто тако је и са Животом, када га имамо тада не примећујемо да га имамо али када га нема онда имамо разна осећања. Дакле када нам фали храна и вода онда имамо осећајe а када нам недостаје живот онда имамо осећања. Гнев, бес, љутња, мржња, жеља за осветом, недостатак самопоуздања, безнадежност; све су то осећања која нам говоре да нам недостаје живот. Што ће рећи да када немамо лоша осећања то је знак да смо сити и напити живота. Људи често гладни и жедни живота одлазе на погрешно место да се напију и наједу живота. Наиме и ђаво има шта да понуди, он сем лоших осећања која су знак недостатка живота има и осећања којима покушава да надомести недостатак живота. То су еуфорична осећања. Рецимо кад купимо нова кола па нас прожме онај осећај еуфорије, среће. Или кад добијемо на спортској прогнози, или купимо нов модеран телефон, Или онај осећај заљубљености кад освојимо девојку која нам се допада.
Шта примећујемо; осећања имамо увек када нам недостаје живота, Кад мо сити и напити онда немамо осећања, једноставно све нам је потаман. Када имамо потребу за забавом, за проводом, то је сигуран знак да смо глани и жедни живота и онда нас ђаво мами у своју замку нудећи нам брза задовољства и тако нам надомешта нашу потребу за животом. Сутра кад се устанемо ми ћемо још више бити гладни живота, јер га кроз то шта нам ђаво нуди нисмо ни добили.
Када се човек не храни животом он онда иде полако у смрт, он умире а да и не зна да му се то дешава, болести су само симптоми недостатка живота и нашег умирања.
Описујући Исуса Христа, Реч Божију, Јован Богослов каже:
У почетку беше реч, и реч беше у Бога, и Бог беше реч.Она беше у почетку у Бога.Све је кроз њу постало, и без ње ништа није постало што је постало.У њој беше живот, и живот беше видело људима. Јев. По Јовану 1.1-4
Видимо да је у Речи Божјој живот. А онда на другом месту каже:
Ово је хлеб који силази с неба: да који од Њега једе не умре. Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; који једе од овог хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу дати за живот света. А Јевреји се препираху међу собом говорећи: Како може овај дати нама тело своје да једемо?А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина човечијег и не пијете крв Његову, нећете имати живот у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни, и ја ћу га васкрснути у последњи дан: Јер је тијело моје право јело и крв моја право пиће. Који једе моје тело и пије моју крв стоји у мени и ја у њему. Као што ме посла живи Отац, и ја живим Оца ради; и који једе мене и он ће живети мене ради. Ово је хлеб који сиђе с неба: не као што ваши очеви једоше ману, и помреше; који једе хлеб овај живеће вавек. Јев. По Јовану 6.50-58
За тело Христово знамо шта је то; то је Реч Божија, Свето Писмо. И ко не чита Свето Писмом не храни се духовно, нема живот у себи. Али шта је крв Божија? Јер Он Каже да је крв Божија, његова крв, право пиће у коме је живот? Љубав према ближњима. Она, Љубав према Богу и према ближњима, је духовно вино које ко не пије нема живот у себи. То осећање љубави према ближњима није као осећања која доносе наше себичне љубави, осећање заљубљености које је веома бурно. Осећање праве љубави је као да га нема. Као сит човек што нема никакав осећај него му је једноставно добро. Тако се ни права љубав у којој је живот не да осетити, него само нам изгледа да је све баш како треба да буде. Кад се налазимо у неком друштву где нам је све онако потаман, рекли би пријатно се осећамо; е тада се ми хранимо љубављу. А тамо где је љутња, завист, охолост, презир, страх , недостатак самопоуздања и сва еуфорична осећања; ту онда нема љубави и ми умиремо мислећи да живимо. Животна радост која долази од љубави према ближњима је живот за нас и када је у нама нема, нема ни живота. Као што је Крв за наше тело тако је и животна радост за нас као духовно Биће, за нашу душу. Када имамо проблема са крвотоком и срцем то је сигуран знак да нам недостаје животне радости и да су наше мисли пуне страхова, брига, осуђивања других, љутње и свакаквих других лоших осећања која говоре да смо гладни и жедни живота, и да у нама нема животне радости. Наше жеље и очекивања су главни кривац што у нама нема животне радости. Јер очекујући нешто ми пропуштамо да се радујемо свему што нам је живот већ дао. Бринемо хоће ли доћи оно што очекујемо, страхујемо да се то неће десити, љутимо се на друге и кривимо их што нам се не дешавају наша очекивања и пропуштамо да се радујемо свему што нас окружује. Ако би се мало осврнули око себе ми бисмо нашли много ствари којима би могли да се обрадујемо, птице, цвеће, снег, сунце, и свашта друго. Али не, ми ћемо туговати за пропуштеним приликама да испунимо своје жеље, страховати над оним жељама које се нису још испуниле, живот ће нам постати мука јер не схватамо да умиремо уместо да живимо. Болести које су узроковане стресним животом ће неминовно доћи и убрзати наше умирање.
Шта је онда грех? Свака мисао која чини да имамо лоша осећања или еуфорична осећања је од ђавола( читај: од интелекта) и води у смрт је грешна мисао. Ми грешимо Богу кад се хранимо таквим мислима, јер се ми као умови хранимо кроз пажњу коју посвећујемо својим мислима или стварима и дешавањима око нас. Грех је када своју пажњу посвећујемо погрешним мислима које чине да остајемо гладни живота.