MALENA 2 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

MALENA 2

Oceni ovaj blog
„Ima lepe oči“, govori moj muž i mazi Malenu po glavi. Pita jesam li je nahranila i posula praškom protiv buva. Predlaže da keruša kod nas prenoći – samo do sutra – pošto napolju lije kao iz kabla. Nije humano izbaciti je po nevremenu. A ujutru ćemo već smisliti nešto.
Uveče Šiva spava u našoj sobi, Malena u trpezariji. Prevrćem se po krevetu, ne mogu da zaspim, pitam se: zašto je život tako nepravedan, zašto neki imaju sve, a neki ništa? Padaju mi na pamet ljudi bez doma, bez porodice, bez imena i prezimena. Oni, što se od njih sa gnušanjem okrećemo u stranu. Vonjaju na memljive podrume, gade nam se. Ne želimo da gledamo bedi u lice. Šta jedu kad se isprazne kontejneri, kuda idu na počinak kada stegne mraz? Kako se osećaju? Konačno – gde umiru?

U mojoj glavi, mora biti, stvari su naopako postavljene. Poistovećujem beskućnike sa psima lutalicama. Nisu psi isto što i ljudi – čovekova nesreća je utoliko strašnija jer on, za razliku od životinje, ima svest. Barem su me tako učili.

Ujutru se budim sa vrtoglavicom: loše mi je, skočio mi pritisak. Moj muž je zabrinut, kaže da odem kod lekara; ipak sam ja u drugom stanju. Malo da smanjim doživljaj. Moj sin plače, neće u obdanište; hoće da bude kod kuće, pored mame. Ali, to je svakodnevna rutina – dete se još uvek privikava i rečeno nam je da budemo istrajni, koliko god mi padali u iskušenje da popustimo.
Malena skače oko nas, hoće da mi se popne u krilo, srećna je. Ja nisam: trpezarija je zapišana, rukohvat na fotelji oglodan. Klečim i ribam smrdljivi tepih, jedva izdržavam da se na njega ne ispovraćam. Prskam prostoriju mirišljavim osveživačem vazduha, od čega mi je još mučnije. Muž i sin odlaze, a meni ostaje težak problem: šta učiniti sa Malenom?
Šivu jedva obuzdavam da ne izleti iz sobe. Ona oseća da je uljez još tu, obeležio je njenu teritoriju, baškari se u njenom prostoru. Zovem svoju mamu telefonom i pitam mogu li da dođem kod nje, ne znam šta bih radila kod kuće, sputavaju me i dave četiri zida.

Napolju je lepo vreme za ovo doba godine. Taman onoliko osunčano, koliko da me ne grize savest ako Malenu ostavim na ulici. A možda će neko od prolaznika biti privučen njenim šarmom, njenim srnećim očima… Možda će me neko moliti da je povede svojoj kući.
Izlazim sa Šivom na povodniku i Malenom koja ide pored nas. Kružim po kalemegdanskim stazama, čekam hoće li se odvojiti, otisnuti u svoj svet. Ali ona se ne udaljava, kao da sam je uz sebe privezala. Zatim krećem Knez Mihailovom, preko Terazija, sve do Bulevara, gde stanuje moja majka. Jedan čiča mi u prolazu dobacuje – treba da se stidim, dva kera hranim, a on od svoje penzije nema ni za hleb.
Malena vrši nuždu na trotoaru, tačno ispred velike, poslovne zgrade. Pravim se da je ne poznajem, to je samo neki pas koji je krenuo za mnom. Sramota me je od ljudi.
U Bezistanu je gužva – snima se reklama. Guram se, plašim se gomile zbog svog stanja, brinem da će mi neko nagnječiti stomak. Jedva uspevam da se provučem kroz masu i izađem na svetlost trga. Šiva je napeta. Dlaka na leđima joj je nakostrešena, uši budno načuljene. Oseća moju paniku, brine da me neko ne povredi.

Malene više nema pored nas. Okrećem se levo-desno, ali nigde je ne vidim. Verovatno se izgubila u gužvi, a možda se prilepila za nekog drugog. Čini mi se da odnekud čujem cviljenje ali, nisam sigurna, može biti i neki drugi zvuk. Oko mene tutnje automobili, zavijaju sirene, zaglušuje me žamor prolaznika. – Dobro je – mislim – dobro je… Otarasila sam je se… Ne boli mnogo. Nisam očekivala da će biti tako lako…

Osećam olakšanje, ali i neki nemir u srcu. Nije mi svejedno. Muči me pitanje sopstvene odgovornosti, humanosti… Svesna sam neetičnosti svog postupka. Jesam li ja jedna od onih što vremenom oguglaju na tuđu patnju, zaborave da pruže ruku i utehu, postanu sebični kada se dovoljno uljuljkaju u udobnost svog života? U isto vreme tešim sebe samu: a šta je trebalo da uradim – da hranim još jedna usta od naše crkavice, šetam još jedno kuče, za njim čistim i spremam, lišim se ono malo časova dokolice zarad psa koga sam, samo na jednu noć, primila u kuću? Svom detetu, i ovom i onom budućem, da uskratim svu pažnju zbog obaveza prema životinji? Ima, valjda, u ovom gradu, nekog, kome je Malena suđena.
Dok čekam na semaforu, odjednom čujem njeno zavijanje. Tužno, otegnuto, skoro kao ljudski vrisak. Nigde je ne vidim, ali prepoznajem njeno očajničko dozivanje. Para mi i uši i srce. Nešto me vuče da se vratim; dođavola i razum, ne mogu da je ostavim samu. Ali Šiva grabi napred, kao da hoće da me odgovori, da mi olakša odluku. Pretrčavamo ulicu, brzo – zajedno bežimo što dalje od Maleninog krika.
Kod Skupštine počinjem da plačem. Gledam u nebo, ne bih li od prolaznika sakrila svoje suze. Ali, ne vredi, od pogleda u vis vrti mi se u glavi; izgleda mi da oblaci jure za suncem u krugovima, sve manjim i manjim, baš kao da me nebo pritiska i da će se svi ti oblaci survati na mene. Nalet vrtoglavice je toliko jak i mislim da ću se onesvestiti. Nakratko sedam na klupu u parkiću. Zadihana sam i oznojena od brzog hoda. Guši me šal, koji mi se obmotao oko vrata kao šareni udav. Smeta mi i debela jakna. Raskopčala bih se, no, znam da to nije pametno. Pertla mi se odvezala, ali me stomak pritiska i tišti me bol u krstima, pa ne mogu da se sagnem. Osećam se nemoćnom, kao da to nisam ja u svom telu. Ipak, sopstvenu težinu lakše podnosim nego breme na duši. Ne mogu da se obuzdam, čini mi se da me prekorno prate one krupne, srneće oči. Kriva sam… Kriva sam što sam je napustila. Učinila sam gnusnu stvar, grozim se svog postupka. Pogazila sam svoje principe, potrla svu svoju saosećajnost i ljubav prema bližnjem, bio on čovek ili životinja.

Zvonim na vrata, uplakana i očajna. Bacam se u mamin zagrljaj, isprekidano pričam šta sam učinila. Ona me smiruje, kaže: mnogo sam emotivna, nije dobro u životu biti toliko osećajan… Čoveku se – govori mi majka – često o glavu olupa sopstvena ranjivost. A možda su u pitanju samo hormoni, koji nas, trudnice, pretvaraju u kenjkave, plačljive devojčice. Baš zato se, veli ona, i kaže da smo mi, buduće mame, u „drugom stanju“, jer nam se tada izoštre čula, izmeni svest… Osim iznenadnih poriva za kiselim krastavcima i jagodama usred zime, bolećivost prema tuđoj nesreći – bilo ljudskoj ili psećoj – uobičajena je pojava. Mora biti kako baš sad moja amigdala, ta sićušna žlezda u mozgu, zadužena za emocije, radi punom parom.

Slušam majku i razmišljam: nema to veze sa mojim trenutnim stanjem, ja sam oduvek ovakva. Zna i ona, ali pokušava da me uteši.

Dve nedelje kasnije, dok u Sremskoj biram svetlucave ukrase za novogodišnju jelku, jedan pas privlači moju pažnju. Šćućurio se uz nogu žene, koja na haubi prodaje jeftine čarape. Nisam sasvim sigurna, ali pas mi liči na Malenu, samo što je ugojeniji. Prilazim, ko bajagi nešto da kupim, a, u stvari, da osmotrim. Izbliza mi izgleda da jeste – ona je, keruša za čiju sam se sudbinu brinula. Evo je, to crno-belo klupko krupnih očiju, sa crvenom ogrlicom oko vrata kao obeležjem pripadanja. Gleda me netremice. Sigurna sam da je i ona mene prepoznala. Lagano zamahuje repićem. Pitam ženu smem li da pomazim psa, a ona mi sa osmehom odgovara da mogu jer, kuca je dobra, pitoma, mazna… pravi melem za dušu u ovim teškim vremenima. Još dodaje kako je pas, po imenu Lesi, nekada bio lutalica-beskućnik, a od pre nekoliko dana je njena usvojenica.

Zadovoljna, mislim kako ova priča ima srećan kraj: Malena sada poseduje vlasnika, ogrlicu i ime, doduše, loše odabrano i pomalo groteskno. Jer, Lesi je ime za prefinjene škotske ovčare, po ugledu na istoimenu junakinju iz starih filmova. Ova keruša nema nikakve fizičke sličnosti sa psećom holivudskom divom, za kojom je, u nekoj od tih patetičnih filmskih priča, plakala – koliko se sećam – jedna devojčica. Za ovim psom niko nije plakao, osim mene. Ovaj pas nikada neće biti ni lep, ni slavan.

Pružam ruku da je pomilujem, a Malena mi, tiho cvileći, okreće leđa. Dozivam je, u nadi da će mi prepoznati glas, ali, ona je oborila uši, duri se i pravi se kako me ne čuje.
Teško je mojoj, ljudskoj sujeti, da podnese ravnodušnost uvređenog psa. Nikada mi se to do tada nije dogodilo. Navikla sam da me životinje vole, a ovu sam ljubav izgubila. Ali, onda zaključujem: pa, to je sada sasvim nevažno. Nije važno što ne želi ni da me pogleda, nije važno ni to što nije lepa, nije bitno ni njeno novo ime. Dokle god postoji nečija ljubav, koja će grejati Malenu i vraćati se, poput nežnog bumeranga onome ko je daje – dotle će biti ljubavi uopšte.

Pošalji "MALENA 2" na Facebook Pošalji "MALENA 2" na Google Pošalji "MALENA 2" na My Yahoo! Pošalji "MALENA 2" na Live Pošalji "MALENA 2" na MySpace Pošalji "MALENA 2" na Twitter Pošalji "MALENA 2" na Digg Pošalji "MALENA 2" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Priču naknadno posvećujem i poklanjam jednom mom forumskom prijatelju, koji će se sam prepoznati.
  2. Cicoka (avatar)
    E to je to.Bas sve te tako tuzne situacije su me naucile-ne vise ne.Sada nemam nijednog ljubimca.Imala sam i civavu Kikija i dva pekinezera Lunju i Mazu,i macka Acima. i neeeeeeeeeee.vise neeeee.
    Mnogo sam se vezivala,cak nisam imala meru.I veruj mi da sam te jako dobro razumela.Tvoja trudnoca je samo jos vise pojacala emocije.
  3. Borac za prava zivotinja (avatar)
    Ja se i inače previše vezujem - i za ljude i za životinje.
    Ne valja to, ali ne umem drugačije.
  4. MaCKO06 (avatar)
    ,,Ja se inace previse vezujem-i za ljude i za zivotinje.....Ne valja to,ali ne umem drugacije,.....,, Kao da su ovo moje napisane reci,zaista imamo slicnosti,pogotovo kad su u pitanju zivotinje,...Posedujem ih...Blog je bozanstven i pisanost reci izrecena iskrenoscu ,...oseca se to dok se cita, tera me da dobro razmislim ko sam JA,TI,SVI? Super,lepo. Poz. Brankica
  5. Navodni Heroj (avatar)
    Suštinska a ne deklarativna ljubav rešava problem odnosa prema svetu oko nas