MALENA 1 - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Borac za prava zivotinja

MALENA 1

Oceni ovaj blog
Jutro u ranu zimu devedeset četvrte, maglovito, hladno.

Dugo se rasanjujem uz kafu. Teško mi je da se pomerim. Dan izgleda negostoljubivo, čini mi se da bih se radije vratila u krevet. Ali moja keruša Šiva gleda u mene, puna očekivanja; već je uzela povodac u zube i tiho cvili, nakreće glavu levo-desno. Razmažena je, htela bi uvek biti u centru moje pažnje. Proganja me do kupatila, upliće mi se o noge, nestrpljiva da izađe.
Još uvek imam jutarnje mučnine, mada sam u šestom mesecu. Uverena sam da Šiva, od prvog trenutka, zna za moju trudnoću. Postala je, nekako, zaštitnički nastrojena: ne dozvoljava nepoznatima da mi priđu, stalno je pored mene. Naslanja mi svoju glavu na stomak, kao da osluškuje život unutra.

Moja kuja je rasna, lepa, pametna, dresirana. Prija mi kad na ulici ili u parku čujem kako joj se dive; takvog ljubimca sam oduvek želela, još od detinjstva. Po naravi malo ličimo – obe smo tvrdoglave. Na neki način, Šiva je moja najbolja drugarica, moj pseći alter ego. Prijatelji mi kažu da preterujem – to je ipak životinja, a ne čovek, i ne treba zastranjivati. Ali oni ne znaju koliko se moj život pored nje promenio, još ne shvataju da je, kad jednom osetiš pseću ljubav, nemoguće bez nje živeti.

Sad se na brzinu oblačim jer, Šivi se žuri napolje.
Pada dosadna kišica, nad park se spustila siva magla beogradskog smoga. Usput srećemo poznanike, svakodnevne šetače i vlasnike kućnih ljubimaca, čija imena ne znam, iako ih godinama srećem na istoj trasi: Kosančićev Venac – Kalemegdan.
Zaobilazim ih u širokom luku jer moja keruša ima lošu reputaciju među drugim psima: što je starija, to je namćorastija. Laje, reži, rado se i potuče. Pored mene ide gordo uzdignute glave, visoko držeći svoj rep, kao da svima poručuje: ovo je samo moj park, samo moja staza… Mučno mi je da je kontrolišem – stomak mi je narastao, njegova težina me usporava, a ona me vuče napred, na klizavu ledinu ispod Tvrđave.

Na par koraka ispred nas, sklupčao se crno-beli pas lutalica. Dremucka na kiši. Nije ni potražio neki zaklon, kao da mu kiša ne smeta. Plašim se da će mi se Šiva istrgnuti iz ruke, ljuta je na uljeza. A uljez je neugledna ženka, bar dvaput sitnija od nje.
Kujica nam prilazi, prijateljski maše repom, kevće radosno, kao da je ugledala sebi najbliže. Na njoj nema skoro ničeg lepog: duguljasto, mršavo telo; uši klempave, na krajevima iskrzane od ujeda buva. Jedino što pleni su krupne, smeđe, tople oći. Liče na košutine.
Šiva laje, prvo žestoko, potom sve kraće i tiše – odustavši od namere da tuđinki održi lekciju. Gleda u nju sa psećim prezirom; dopušta joj da se sasvim približi i onjuši je. Čudim se: to ne liči na moju ratobornu kerušu koja voli svima da pokaže svoju dominaciju. Gladim je po leđima, tepam joj kako je ‘dobar pas’. „Bravo“ – kažem joj – „tako treba da se ponašaš prema manjim i slabijim od sebe.“
Ženkica se umiljava, čas Šivi, čas meni. Razigrala se, kotrlja šišarku, pa onda trči u krug, kao zvrk, za svojim repom. Zaključujem da je mlada: ima, možda, svega desetak meseci. Negde sam čula da se jedna godina psećeg života računa koliko sedam ljudskih; dakle, Malena je tek devojčica, željna društva, radoznala.
Sklanjam se od kiše ispod drveta i posmatram kako moj pas juri za Malenom. Iznenađena sam kako je odjednom postala tako srdačna i druželjubiva prema nepoznatom psu: u igri joj dozvoljava i previše; strepim da će ona iznenada promeniti raspoloženje i pokazati svoju pravu ćud. Ali se ništa od toga ne događa. Mogu da se opustim.

Stojim tako pola sata, vidim: Šiva se već umorila, dosta joj je. Ide joj se kući, da se odmori na svojoj toploj, ušuškanoj prostirci. Stavljam joj povodac i polako krećemo natrag. Slutim šta će se desiti: Malena će poći za nama, pratiće nas neko vreme, a onda će se okrenuti i vratiti u svoje utočište. Verovatno u neki tajni prolaz, pukotinu u zidinama Tvrđave, pod klupu ili na neko drugo skrovito mesto.
Na izlazu iz parka okrećem se da je vidim: trči brzo iza nas, da slučajno ne zaostane. Samo što ne vikne da je sačekamo. Osvrće se i Šiva, već pomalo nervozna, na ivici strpljenja. Za nju je druženje završeno. Ali kujica je uporna – sad već ide u korak sa nama, prelazi ulicu disciplinovano, poput psa na nevidljivom povodniku.
Spuštamo se ulicom Kralja Petra, a ona nam je i dalje za petama. Ne zaustavlja se ni pored dece koja je zovu, rado bi je pomazili, nude joj kokice i užinu. Malena grabi za nama kao da je dobila krila.

Na uglu kod Saborne crkve uspevamo da joj izmaknemo. Više nije u našem vidokrugu. Driblujem okolo-naokolo, a zatim utrčavam u zgradu, bez daha i s osećanjem sigurnosti. Situacija liči na onu, kada sam godinu dana ranije, bežala od manijaka.

Unutra je toplo, a napolju počinje ledena kiša.
Moj pas se udobno zavalio na svoj ležaj, a ja sedim za stolom, seckam luk i razmišljam o Malenoj. Suze mi naviru, ne toliko zbog ljutine luka već zato što me grize savest jer sam je ostavila. Žao mi je pasa izbačenih na ulicu. Još uvek plačem kad gledam „Mazu i Lunju“.
Znam da ne mogu da je zadržim: imam porodicu, Šivu, živim u stanu, uskoro ću imati još jedno dete. Ali, možda bih mogla da je udomim? Možda neko ne bi bio gadljiv na psa bez pedigrea, ružnjikavog, verovatno punog buva i ko zna čega još… Ja bih je zadržala, samo da mogu. Nemam rasne predrasude.

U rano popodne odlazim u obdanište po svog sina. Opet nije jeo; kaže kako je ručak bio „bljak“. Vaspitačica mi u poverenju šapuće da kubure sa namirnicama pa dva puta nedeljno imaju prazan kupus, a ostalim danima – „skromne“ obroke. Drugim rečima: splačine. „Šta ćete, teška su vremena“, kaže, „valjda će i tome doći kraj. Gore nam ne može biti…“
Usput menjam deset maraka, kako bih sinu priuštila picu. Znam da to baš i nije idealna hrana za jednog četvorogodišnjaka, ali bolje da pojede išta, nego ništa. Zabrinuta sam, jer krckam poslednje devize, koje su nas održale u ovih par godina. Da li zaista ne može biti gore?
Kod kuće, moj sinčić, opijen hladnim vazduhom, čvrsto spava, dok ja pokušavam da se opustim čitajući knjigu. Ali, nikako da zaboravim kučence: gde li je sad, šta radi na ovoj hladnoći? Postoji li negde neka pseća majka, koja će je prigrliti i o njoj brinuti?

Iz hodnika zgrade dopire cviljenje: Šiva je načuljila uši, uznemirila se. Ja znam ko je. Otvaram vrata, a Malena uleće u predsoblje, kevće od zadovoljstva, liže mi ruke, valja se po podu. Ispod sebe ostavlja baricu mokraće, koja ubrzo nestaje u crvenom tepihu; iz te tople, ružne fleke širi se kiselkasti zadah. Razmišljam: daću keruši da jede, pustiću je da predahne kod nas, ugostiću je dok ledena kiša ne prestane… A posle, posle ću videti šta ću s njom.
Moj pas je ljubomoran. Ne trpi kad milujem bilo koje drugo kuče. Ljuta je, jer ne voli kad neki stranci uzurpiraju njenu teritoriju. Moram da je odvedem u drugu prostoriju. Zaključavam je u sobu, kako ne bi Malenoj skočila za vrat.
Nudim keruši gotovu pseću hranu – vitaminiziranu, visokokvalitetnu, hranljivu, izbalansiranu… Neće da jede. Bacam pred nju ostatke svog doručka: parizer, komad kačkavalja… Ništa od toga je ne interesuje, jede samo hleb. Polako ga žvaće, kao da uopšte nije gladna… a rebra joj se vide.
Penje se, blatnjava, na moju fotelju. Na plišanoj presvlaci ostaje prljav trag. Ne znam šta da radim – neće da siđe, ne razume moje komande. Šiva gromoglasno laje iz sobe, od njenog laveža vibrira ceo stan, ori se zgrada, a vreme je odmora. Zabrinuto razmišljam: namćorasti komšija sa sprata mogao bi nas opet prijaviti za remećenje kućnog reda, kao i uvek, kada se iz našeg stana čuje malo galame.
Keruša prati svaki moj korak, zamahuje repićem čim pogledam u njenom pravcu.

Telefoniram svojim prijateljima. Pitam: želi li neko psa nepoznatog porekla, ružnu, mladu kuju, ali ljupku, sa očima kao u srne? Moja najbolja drugarica odgovara da su već kaparisali štene iz jednog prestižnog legla, mladić iz naše ulice bi rado usvojio psa-lutalicu ali, nikako ženku; drugi tvrdi da mu je dosta obaveza i oko njegovog kučeta, a kamoli da sebi na vrat natovari još jedno… Shvatam da je niko neće… ne treba im.
Razmišljam: sama sam kriva – zašto sam, uopšte, išla na Kalemegdan kada sam mogla u obližnji parkić? Ko me je terao da nepoznatom, ostavljenom psu, pružam nadu? Nije trebalo ni da je pomilujem, niti da je pustim u kuću… Sad sam napravila problem koji ne umem da rešim. Nemam više žive rodbine na selu, pa da je uzmu kao psa čuvara; nemam ni vikendicu… Imam samo dobru volju, sažaljenje, ljubav prema životinjama.

Popodne moj muž dolazi sa posla. Umoran je, imao je težak dan. Nije pogodan momenat za iznenađenja u vidu nepoznatog i prljavog psa na njegovoj fotelji. Nervira se: kako sam mogla da budem tako neoprezna, da nas uvalim u neprilike… Ne želi da učestvuje u rešavanju tog problema, kaže – kad sam već sama zapržila čorbu, moram i da je pokusam.
Znam da mu je žao Malene. I njemu je, kao i meni, uvek bilo teško da, na ulici, prođe pored mačića koje je neko izbacio. Osetljiv je na tuđu nesreću - ljudsku ili kereću, bolećiv prema svemu što živi.
Ali, fleka na tepihu je bitna, kao i uprljana fotelja; svojski smo radili da bismo zaradili nov tepih i komad nameštaja.
Sedamo da ručamo. On glumi kako ga pas ne interesuje. Znam šta je u pitanju: neće ni da je pogleda, kako se za nju ne bi vezao. Ali Malena dotrčava do stola i leže mu na noge. Raduje mu se, pozdravlja ga – kao da je pronašla nekog davno izgubljenog.

Pošalji "MALENA 1" na Facebook Pošalji "MALENA 1" na Google Pošalji "MALENA 1" na My Yahoo! Pošalji "MALENA 1" na Live Pošalji "MALENA 1" na MySpace Pošalji "MALENA 1" na Twitter Pošalji "MALENA 1" na Digg Pošalji "MALENA 1" na del.icio.us

Kategorije
Nekategorizovano

Komentari

  1. Cicoka (avatar)
    Bas si se svojski potrudila da me dirnes do suza .podsetila si me na jedan trenutak mog zivota.Sve sto nije imalo kud ja sam dovlacila kuci ,vezivala se i posle sticajem okolnosti dobro odbolovala.