(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
ZLATO
Seo je pod staru šljivu, kao i inače što radi svaki put kada se vrće iz polje. Kolica parkirao u lad. Izborano lice traži odmor al oči bistre, nesu još umorne. Pogled luta po ravnici i onom vencu brda koji rodnu zemlju čuva. Prebira po mislima koe da priča deci...sg će da naidju. Osmehnu se oko starca, pa osmeh uzjaha lagani vetar što tud prodje i niz put u polje ode. Njegovo polje...njegov život...i njen. Talasa se pčenica, ko zlatna gospodja.....paprika ko stidna mlada devojka....kukuruzi ko seoski mladići, mladi, jaki, isprsili se od snagu
Oblak prašine umotan u larmu dotrča do deda Pere.
„Zdravo živo deda“ govore svi u glas i sedaju unaokolo onako zajapureni al sve blizu dedi da dobro čuju.
„Zdravo živo deco“
Sačeka da se žagor smiri pa poče...
Davno to beše deco.....mlogo davno. U ono brdo tam daleko, što mu se samo vr vidi, e, tamo kazuju ljudi da beše imalo zlata. Pročulo se toj nadaleko. Ideš kroz šumu i samo skupljaš zlatni grumenčiki. Tako pričali ljudi. Kažu, vile se tu noću igrale, pa im iz kosu sve ukosnice zlatne ispadale po šumu.
U selo tad živeše Stana i Stanimir. Mladi bejoše, a njuma su zvali Lepa Stana. Mlogo ubava bila. Mladi, vredni, pošteni i siroti. Sirotinja je tad bila svud. Al’ i u sirotinju imaš dobrog i lošeg čoveka. Ovi bejoše s dobre duše, blagorodne. Stanimir pomagaše na svi koji iskaše jer namajstoričav si beše, išle mu od ruku svakakve majstorije, a od siroti ne naplaćuvaše. Sirotinja i bolesan se pomagaju od dušu, od nji se ne bogati s pare no duša postaje sve bogatija. Sevap je dati od dušu, a toj ne može svako, mada svako tvrdi da si dušu ima....ima, al kakvu? A ženče mu s lep reč blažila boli na bolesni, decu smiruvala kad plaču.....vrišti dete po cea noć, ne znaju koe više da mu radu.... a li ga Stana uzne u ruke, ono si prestane da plače...smiri se, zaspi i nikad više tako strašno ne zaplače. Čudnovate su blagorodne duše, ko da nisu s ovaj svet, tako se na mnozinu čini. Zato beoše cenjeni u selo oboje. Zato i vikaše po selo „Stanimir je jedared čoek, pa si i takvu Stanu nadje...čak im se i imena slažu“. U to vreme, kuj je imao kravu el bika, eeeeee, taj je bio gazda. Ovo dvoje ne imadoše ništa osim urušenog kućerka što Stanimiru ostade od dede. Središe tuj kućicu. Stanimir ispopravljao koje se moglo, zakovao tarabe, okrečiše s kreč iznutra i spolja, zabele se kućica ko pucka. Izriljali malko pozadi kuću, pa posejali bašticu da si imaju za jedenje. Poneka kokoška i pevac i jedno prasence da si utove. Prase im dade gazda Milutin za nadničenje, a baba Julka je Stani svaki put kad je kod nje radila od ranog jutra do mraka, po jednu kokošku davala i jednom jednog pevca što se kao mlad kočoperio u jato pa ga stari petal sve u glavu tepao. E, sad si je dobio svoje jato, pa da viš petalske radosti. Stana izatkala krpare, počistila, zasadila cvećke. Vazda je imala po džepovi nekakve semenke a i iskala je rasad od starije žene po selo el pelcer od neku cvećku što gu nema.....sirota kućica al’ si ima dušu, pa dodje onako lepo...bogato ....a to je najvažnije..najvažnija je duša....najvažnija....sve tiše govoraše starina, dok mu glas strminama duše ne sidje do tišine....
Tajac......svi ćutu....samo vetar ne.....na njemu sad leti deda Perina duša...psssssst.....
Bejoše sretni iako su nadničili oboje. Kućili se pa uzimaše često umesto para pčenicu, kukuruz. Voleše se i poštuvaše. Čuše medju prvima priče o zlatnom brdu, i šta će, kud će, decu si još ne imadoše da ih kude kuću svrćuju, rešiše da si otidnu i probaju da nadju zlato. Ostaviše na komšilak da si brine o kokoške i ono prase, i o kuću. Rekoše da si idu u gosti kod Staninu familiju. Jedan noć, uprtiše si motike, ašovi, kofe, pijuk, konopci, dve velike krpare, Staninu pogaču, pokupiše svu ranu iz kuće i krenuše.
Šuma gi tišinom mraka dočeka.
Idoše nekakvom stazom i naidjoše na grumenče. Malecno, al sijase u mrklinu. Mesec ga obasjao ...samo to mesto obasjao. Stanimir ga brzo podiže i Stani dade „Turi ga u džepče Stano“. Ona to učini. Zanoćiše umorni i sretni. Ne veruvaše da su tako brzo našli zlato.
Sutradan krenuše dalje, ali ništa ne nadjoše. Tek kad je mrak pao, sedoše da odmore i zanoće opet. Stana čučnu pored tkane torbe da izvadi nešto za pojesti i pogled joj pobeže pod lišće od neki džbun. Razgrnu liske i ukaza gu se zlatno kamenče. Kako su sretni bili deco. Prevrtaše onia dva grumena na rapavim dlanovima, prsti ogrubeli od rad gi miluvaše, a oni sjaju. Sedeše tako mladi i radosni pored vatru, pa sve pričau koe će da kupu, kako će se skuću da ne budu više gola sirotinja, kako će da gazduju al’ će budu dobri prema nadničarima jer znaju kolko je teško kad se nema a i nema od kud da se stekne....pa kako gi Bog pogledaa baš iz taj razlog da gi dadne da si imaju al’ i da daju dalje. Njemu, želja bila da si ima konja...crnog kao noć. Sve mu se oko cakli kad o tome priča Stani.
Turi Stana oba grumenčeta u džepče. A toj džepče beše skriveno, ušiveno s unutrašnju stranu suknju, do snagu. Imalo i poklopče i malečko dugmence da se zakopča da iz njega nešto ne ispane. Zaspaše zagrljeni znaući da samo noću mogu da nadju zlatne kamenčiće. Danju gi nema ni za lek.
„Kako gi nema danju?“ piskavim glasom pituje Momir, za svojih sedam godina preozbiljan mališan.
„Tako što su se vile samo noću igrale i tad gubile zlatne ukosnice“ odgovara Bisa, devojčica čiji je um ko bistar brz potok.
„Tako je Biso sine“ osmehnu se deda Pera i pogladi je po kosici. „Ovo će bude opasno detište....vidi i koe mnogi drugi ne vidu“
Svako veče pronalaziše po jedan grumen. Imadoše, kod Stanu u džepče, već 5 komata.
Šesti dan ču Stanimir neki muški glasovi baš blizu. Čuo ih je on još i pre neki dan, al beoše daleko...sg, baš blizu. Čula ih je i Stana sg, al ćuti.
„Stano, ostani si ovdena i čekaj me“ idem si ja malo kroz šumu da vidim koe sve ima. Znao je „Dakle, pročulo se za zlato. Ljudi dolazu odasvud....kuj znae koji su i kakvi su“ Hteo je da im podje u susret, hteo je da ti muški ne vide njegovu Stanu, hteo je da je zaštiti.
„Dobro“ reče Stana mirno a sve u njojzi igra, al neće da ga brine.
Sedela je i čekala.....čekala...sva ustreptala, nekakav stra u nju ušao. Noć poče da se spušta, da zavija drveće u crnilo, kad, leleknu šuma, udari vetar jak medj granjke, zarekla bi se da je čula „Ostaniii Stanooo“....preseče gu stra po sred grudi......a onda.....tišina...
Čekala je....čekala....a znala je da Stanimir doći neće. Znala je da ga utepaše zli ljudi. Čekala je i dalje da mu se pridruži.
„A što ga utepaše?“ opet pituje Momir
„Misleli su da je zlato kud njega...a bre, slušaš li ti koe deda Pera priča?“ odgovara Bisa već nervoznim glasom
Da, mislili su da je našao zlato, pa kad videše da ga nema, ubiše ga da gi ne oda. Nisu sve duše dobre, ima gi razni.
Na tom mestu, kuj sme da otidne tamo u šumu na Zlatnom brdu, kažu ljudi, da je iznikao veliki džbun nevena od one semke iz Stanino džepče. Danju je običan, kao i mi što si po avlije imamo, a noću...e, noću, se liske zlatu, vile se oko njega igraju, prave društvo Stani i Stanimiru a sve gi čuva divan pastuv, zift crn...u mrklinu se i ne vidi da mu nesu onia oči i u grivu upletena pet grumenčeta zlata.
Vile gi sačuvale.Nikad niko nije došao sas grumenče zlata otud. Dobre duše se uvek čuvau, a vile to znaju.Znaju da zlatna duša samo zlato pravi od kog se čoek ne bogati, al duša sve bogatija postada, i da ne valja da se svakom prikazuje, jer neje dobra duša za svačije oko i uvo....ima ljudi koji gu isprljaju.
Neje važno što čoek sam za sebe misli da je dobar deco, da mu je duša dobra, jer svak za sebe misli da je baš kako treba čoek...a neje tako....drugi cene dušu po ono što iza čoeka ostane, a ostaju samo dela...dela Duše. Zato, kad naidjete na neku dobru dušu, dobrog čoeka, čuvajte ga, baš kao i vile, jer Duša je najvažnija.....suvo zlato. Ne znae svako to, zato vi i pričam, da si znaete i da se setite kad na takvu Dušu naidjete....da ste bogati jer ste na zlato naišli.
Ajde, sad, noć već vata dan za ruku da ga odvede na spavanje….će ve traže roditelji….će vam brinu majke…nećemo to, je’l da?”
“Nećemo deda Pero” dečiji glasovi zagrliše krošnju stare šljive za laku noć.
U tišini, pod starom šljivom, osmehnu se oko starca, pa osmeh uzjaha lagani vetar što tud prodje i niz put u polje ode...da pola svoje Duše sretne i zagrli...pssssssst....
Za jednu divnu Dušu.....utočište od reči
PS Nek vam naredna godina ima ukus kolača koji vam je baš uspeo i miris ispunjenih najvećih želja. Nek vam ostane i neki san neispunjen, neka željica, jer šta je čovek bez sna.....kao školjka bez bisera
Srećna Nova Ljiljka 
pa bre ovo je moj maternji jezik. Na njemu pričam od kako se ispile, a umem i drugačije, poubavo i pokulturnije da zborim. Zaključak, poliglota sam 
i mnogo, mnogo minuta radosti po Andriću
