ŠTA MI JE DONELA 2015. GODINA
Legli smo noćas oko ponoći, a san nikako da me obali. Odoše mi misli na Novu godinu, sutra treba da kupim papke za pihtije; zatim mi misli odlutaše na proteklu godinu: šta nas je sve snašlo: lepo i ružno - ovog drugog ima više; te pred sam san dođe mi pomisao da sve stavim na papir - matori smo, zaboravićemo, biće šteta ...
Evo me sad, odmoran i čio, kupio papke i razmišljam: dal' da počnem od početka godine, dal' od kraja. Mislim, bolje od početka, pola ću događaja zaboraviti dok ovo pisanije ne dovršim.
Godina je počela bez nekih posebnih događaja, svaki dan isti, čim sunce izađe, žena i ja šetamo Lakija, moramo kucovu da omogućimo travu i drveta za kakanje i zapišavanje. Lepo vaspitano neko kuče, u stanu će trpeti do bola, al' nužde nema. Najviše voli da zapišava trnovite žbunove, sve mislim, ostaće mu jednog dana jajca na trnju! Predveče ga sin vodi u šetnju, ništa mu ne fali, i onako besposlen ladi ono što Lakiju može da ostane na trnju. Lakija imamo već četvrtu godinu, smeh u kuću nam je uneo svojim "psinama". Kao malog, žena ga nije htela ni blizu, a sad žali da je propustila toliko lepih trenutaka da joj je bio blizu. Ko joj je kriv, lepo sam joj govorio da od kučeta i muža nema privrženijeg stvora. Upoznali smo do sada toliko novih osoba, koje, takođe imaju kuče, neki nas pitaju šta nas je ponukalo da ga uzmemo - ja im kažem: nismo ga uzeli, dalo nam ga socijalno, da nas šeta, inače bi pustili korenje ispred računara ili TV-a.
Sin uporno šalje CV-jeve, od posla ništa - stavili smo vas u bazu, javićemo, poslaćemo e-mail, SMS, telegram, kurira, goluba i ostale dostavljače! Po neko, reda radi pita: jel' imate bar godinu prakse? - nemate, šteta, baš nam odgovara vaš CV. Već smo umorni gledajući ga kako, besposlen, gubi vreme.
Na kontroli pejsmejkera doktor je počeo da smanjuje period između kontrola - kaže: posle 11 godina baterija je oslabila, trebaće je uskoro menjati i, konačno, treba da 6. maja budem na kardiologiji ... U aprilu smo lepo sredili baštu i deo za ženino cveće, divota jedna. Posle desetak dana, gledamo, lepo sve niklo, mislim, nek' me mrze komšije, jer mi je bašta i cveće najlepše u ataru.
Par godina već maštamo da u vikendici uvedemo struju, i to solarnu. Ja sam bio za 3 ploče, žena predloži 7, gledam je i mislim: da nije, nedaj Bože, odlepila - nikad nije bila rastrošna, koji joj je sad vrag? Posle mi se razjasnilo, Bik u horoskopu, koji voli da skuplja materijalno. Ja, naravno, nisam pao s kruške da ne prihvatim. Ponekad treba i ženu poslušati! Na kraju, sklopismo mi neku finansijsku konstrukciju - da dignemo kredit, sestra će mi nešto pozajmiti - stariji sam joj brat, valjda neće tražiti da joj vratim. Odem u Poštansku štedionicu - jel može kredit? - može - koliko? - ovoliko - u krasni, ni za dve ploče! Odustasmo od solara!
U maju - šok! Sin sam naš'o posao bez veze - mislim, nije posao bez veze, nego je bez veze dobio posao; u struci, plata pristojna, kolektiv mali, direktor fini čova, 65-tica ga dovozi, takoreći, ispred vrata firme - ne možemo da verujemo, da ga je, u 31. godini, najzad, sreća pomilovala krilom!. Diša traži da se radi u teget odelu; trk u Merkator, kupuj na PIKU odelo, cipele, bele košulje, nema veze koliko košta, samo da je na 12 rata, za plaćanje ćemo se već nekako snaći, ko sad da i o tome vodi brigu. Počinje da radi 1. juna. Mi matori, sretni k'o jazavci na jugovini, ej bre, dete nam, konačno, radi! Da neko ne pomisli da ga puno hvalim, ali, skoro dva fakulteta ima, četiri jezika govori, ej bre, dete nam radi! Mada je ugovor na mesec dana, bolje išta nego ništa!
U toj frci zaboravisno baštu, udari trava, za njom suša! Da li znate onaj vic, kad je klinac došao u kasapnicu da nešto kupi, red do vrata, kasapin nervozan, samo što ne krene satarom u onaj narod, svi ga nerviraju, svi nešto izvoljevaju: te neko hoće s kostima, neko mleveno - al' dva puta, umesto da, ko ljudi, svi uzmu po pola kile od buta, a mesar da tresne meso na vagu i pita: "Komšinice, jel' može 50 grama više", a u stvari ima bar 100 grama manje. Dođe i klinac na red, i onako mali, jedva se vidi iza pulta, u ruci drži pet stoja, pita: "Ciko, molim vas pola tile talame". Mesar, videvši u klincu priliku da izbaci nagomilani jed, kaže mu, onako, podrugljivo: "Idi mali kući i nauči da govoriš!. Klinac, možda ima govornu manu, vrag bi ga znao, iz pika mu odbrusi: "Ajte vi ciko u krasan tulac", našta mesar načisto poludi i počne da viče, a klinac mu dovrši: "Znate šta je tulac, a ne znate šta je pola tile talame!" Sad da se vratim na našu baštu, ode sve u tulac, tri paradajza nismo ubrali. Al' zato, rodili orasi, k'o ludi! Gleda žena te silne orahe, uzdahnu, i tiho promrlja: "Još da ima pčela!". Ne znam šta joj pčele znače i zašto žali za njima! Možda je hvata reuma, zna se da pčelari nemaju reumu.
Dođe i Đurđevdan zeleni, primiše me u bolnicu, šest dana su me ispitivali, propitivali, snimali, bockali, a meni, k'o za inat, neke tanke vene, nikako da ih pogode, tako da su mi ruke bile prekrivene flasterima, koje sam, povremeno, skidao da napravim mesta za druge. Doktori ozbiljni, pregledaju, ni pod policijskim batinama ti ne bi rekli nalaz laboratorije ili dijagnozu, sestre mlade i lepe, merkam ih ispod oka, procenjujući, koja bi bila prikladna prilika za onog, našeg, cipova. Kasnije, u razgovoru ih pitam, kao u šali, imaju li dečka, kad one, bre, sve udate, sa po dvoje dece, a kad sam čuo da im je plata 30 hiljada i 200 dinara nadoknada za noćni rad, došlo mi je da, k'o lopov pobegnem kući.
Stiže i dan D, odvezoše me u podrume duboke, mislim, nije mi jasno, zašto su operacione sale uvek u podrumima, valjda je blizu ulaz u Had, pretpostavljam!? Kao od majke rođenog, sestre me postaviše na neku dasku za peglanje, ono malo sirotinje što imam, posta još manje, živ me sram izede! U neko doba, vidi sestra da sam poplaveo od hladnoće, pa me pokri nekim zelenim čaršavom, hvala joj do Boga, sigurno mi je time spasla život!
Dođe i doktor, maskiran, al' šta mu vredi, prepoznao sam ga po šakama, svaka k'o lopata za sneg. Počne da me secira, mislim, secka, u neko doba zamoli sestru da mi pokrije mršave noge, dekoncentrišu ga, na kraju me je ufircao, i za nekoliko dana odoh kući. Sledećeg dana, Lakija na povodac i pravac plac.
Ako me pitate kako je bilo dalje, nemam pojma, k'o u nekom košmaru, bunilu, ne možemo još da shvatimo da nam se dete zaposlilo, a kad mu je, kasnije ugovor produžen za četiri meseca, a još kasnije za godinu dana, mi hodamo k'o zombiji, al' sretni do neba!
Udariše one letnje vrućine, koji ćemo vrag na placu da se kuvamo, u bašti ništa, te odlučimo da ostanemo u Beogradu, uključimo ventilatore i gledamo serije na kompjuteru ili TV-u. Zagleda žena svaki dan onaj moj novi pejsmejker, vrti glavom, ne sviđa joj se nešto. Krenem i ja da zagledam, kad ono, k'o u horor filmovima, nešto hoće napolje, ispod šava se vidi pejsmejker, samo mu još zubi nisu izrasli.
E onda je krenuo cirkus. Puče šav, ja u Hitnu, iz Hitne pravo na kardiologiju, ponovo operacija, posle mesec dana, opet pejsmejker hoće napolje, izvadiše ga, staviše privremeni u preponu. Pet dana sam preživljavao sa pomoćnim pejsom, nepomičan u krevetu, bez ustajanja - kad tad nisam kekn'o, mogu da živim još 100 godina. Posle tih pet dana, novi, treći pejsmejker, ugradiše ga na drugoj strani grudi. Posle mesec dana, proviriše žice od starog pejsmekera, opet operacija - uglavnom, svega pet! Ako me pitate šta mi je bilo najteže - falio mi je Laki dok sam bio u bolnici. Verovatno sam i ja njemu nedostajao, jer je znao, satima, da sedi u mojoj fotelji miran k'o bubica. Uf, sav sam se preznojio dok napisah ovaj pasus!
Krajem avgusta, u jednoj pauzi između operacija, pade meni jedna genijalna ideja na pamet kako da, ipak, dođemo do solara. Molim čitatelja da ovo ne priča nikom, ko zna, možda sam nešto protupropisno uradio. A sad čitajte dalje! Im'o ja neki kredit - još tri rate - primim penziju - na računu pređoh u plus - odem u PŠ: da li mogu da otplatim te tri rate? - može - jel' može novi kredit? - može - koliko? - ovoliko - uzmem novi kredit - s tim parama odemo u ženinu banku, i isplatismo njen kredit - odemo u drugu banku, koja daje kredit i matorim penzionerima - jel' može kredit? - može - koliko? - ovoliko - digne žena novi kredit i tako dobismo pare za 7 solarnih ploča na krovu! Ha! Genije - k'o Pera Kojot!
I na kraju, jesam li u 2015. godini izvukao neku pouku? Jesam! To vam je ovo: ako upadate u neku svađu, gledajte da je suprotna strana pametnija od vas, jer ćete sigurno nešto novo i korisno iz toga naučiti. Ni po koju cenu se ne hvatajte u koštac sa glupim i sujetnim osobama, i još ako imaju i minornu vlast, jer će vas brzo svesti na svoj nivo, a tu ste inferiorni.
E pa drage moje i dragi moji, ima još malo do 2016. godine, pa svima želim mnogo sreće, ZDRAVLJA i ljubavi u životu.
odmoriste mi ovaj dug dan (u 21 došla s posla...msm, od ranog jutra to traje 
)
Prekršio sam svoj životni moto: kad me uhvati napad vrednoće, ja onda lepo legnem i čekam da me napad prođe! Ko bog su me operatori džagnuli u neki spisateljski živac, pa to sad iskijavam!
skoro svaki dan, skoro celu godinu. Možda sad malo popušta, ali, evo, svaki dan, bar dva puta, Ljerka mi gleda operisana mesta, prvo pod sijalicom, pa na dnevnom svetlu, stalno upoređujući da li ima neke promene.
