Učiteljica
Sedela je u ćošku skučene sobe.
Zidovi krečeni u belo, kotao u uglu, sto na sredini, omanji, već klimav, crvotočan ali uredan, nepomican s mesta dugo pa se nogari već ukopali u zemljani pod.
Težak drven krevet u suprotnom uglu, spremljen, preko jasuka stavljeno izvezeno platno, isto koje na prozorima služi mesto zavesa. Ako je već siroto, može biti lepo. Može biti čisto.
Jedna vrata, vode u sobu gde je baba spavala sa decom. Ostali su tamo, ovo nije za njih.
Mala sedi na tronošcu do kotla, toplo je, vatra pucketa i uspeva da joj tako odagna strah, da joj skrene pažnju s nesreće koja visi u vazduhu i nadima se poput nekakvog nevidljivog oblaka i ispunjava celu sobu i ne da joj disati. Oko stola troje odraslih, dvoje, ako se računa prisutnost duhom, ako se računa želja da se tu bude. Ne, što se tiče želje ipak samo jedno, ovo drugo je ipak tu da se želji suprotstavi, da je saseče u korenu, da joj ne da da izraste u nešto strašno i čudovišno, nezamislivo a - ostvareno.
- Ne dam. - kaže otac, visok, suv, mrk i brkat, golemih žuljevitih dlanova položenih na sto, a ženi bez marame, obučenoj po građanski, suknja do ispod kolena bela bluza sako preko i uglačane cipele sa štiklom, toj ženi, dakle, počinje da drhti donja usna, mala je gleda i moli se da ne zaplače, suze su pred ocem znak predaje, znak da se protiv njegove volje ne može.
Druga žena, ona koje kao da i nema u toj priči, u lanenoj haljini s dugim pletenim prslukom preko, kose uvezane maramom po seljački, samo malo više pogne glavu, pustivši je, naizgled, da potone među ramena, ne želi ništa, ne misli ništa, ništa ne zna i ništa ne izgovara, samo prebira prstima po pletivu, sitno i nervozno.
- Šteta je. -, progovori ona nepripadajuća, smirivši usnu i i disanje. - Šteta je, mala je sjajna. To je dobro dete, pametno, ona bi mogla dalje ...
- Dalje u škole, je li? -, grmne otac, - Dalje, pa u grad, da lenčari, na tuđoj muci da živi, da se prokurva na kraju gospođa da bude, je li? - tutnji sve više, ne diže se s mesta, ne pomiče se, ali mala se trese u uglu i ima utisak da cela soba od tog glasa podrhtava.
- Šta pričate, ako Boga znate, kakav kurvanjluk, zar je iko od knjige i od znanja bede dopao? Pa tom vas knjigom mala upravo bede može spasiti ...
- Vi se, gospodična, za naš spas ne trebate brinuti. Radom se mi spašavamo.
- Zar možete od nadnice...?
- Jes', od nadnice. Ima se koliko se zaradi, jede se koliko se ima. Fala Bogu, dovoljno je. Izdržavamo.
Učiteljica zausti da kaže još nešto, ali po mrkim veđama već čita odgovor, uzaludno je.
Ustaje. ćuteći, i stoji neko vreme. Kratko, tren možda, ali oteglo se u tišini do neizdrža.
Mala čeka da joj okrene lice, da joj u očima vidi da još nije gotovo, da joj u pogledu ugleda, kako do škole, kao do izvora na brdu nad kućom, vodi nekoliko puteva, i kako smo, eto, pokušali jednim, pa ne ide, ali, možda ... ko zna šta će se u pogledu videti, učiteljica je tako volšebno uvek na sva pitanja umela odgovoriti.
Učiteljica stoji, ćuti, gleda nekud preko očevog ramena.
"Zašto me ne pogleda?", misli mala, a učiteljica uporno, ćuteći, kao omađijana ili okamenjena zuri u jednu tačku.
Ona, učiteljica, stoji tako osećajući devojčicin pogled na sebi. Oseća očekivanje koje se zgusnulo u neku nevidljivu ruku kojom je hvata za bradu i lice bi da joj okrene k sebi.
Stoji, i zuri u jednu tačku, tek za tren, taman toliko dok joj se suza nije skotrljala niz obraz, a to se činilo kao večnost. Onda korakne ka vratima, jednom, pa dvaput, zastane opet, na kratko, kao da se premišlja, okrene glavu preko ramena ka ženi pod maramom i izusti tiho "doviđenja". Žena potone još malo, odćutavši pozdrav.
Otvori škripava vrata i iskorači napolje, nestane je u nevremenu koje nailazi.
Niko ne ustaje da zatvori za njom. Otac i majka za stolom, nepomični, kao slika.
Vetar dune i zalupi ulazna vrata.
Mala gleda u vrata i uzdahne jenom, dugo.
Nije, eto, otac zalupio vrata.
Sama su se zatvorila.
Ostane tako sedeći još ko zna koliko, bez suza i bez misli, slušajući samo vatru koja pucketa.
Sedela je u ćošku skučene sobe.
Zidovi krečeni u belo, kotao u uglu, sto na sredini, omanji, već klimav, crvotočan ali uredan, nepomican s mesta dugo pa se nogari već ukopali u zemljani pod.
Težak drven krevet u suprotnom uglu, spremljen, preko jasuka stavljeno izvezeno platno, isto koje na prozorima služi mesto zavesa. Ako je već siroto, može biti lepo. Može biti čisto.
Jedna vrata, vode u sobu gde je baba spavala sa decom. Ostali su tamo, ovo nije za njih.
Mala sedi na tronošcu do kotla, toplo je, vatra pucketa i uspeva da joj tako odagna strah, da joj skrene pažnju s nesreće koja visi u vazduhu i nadima se poput nekakvog nevidljivog oblaka i ispunjava celu sobu i ne da joj disati. Oko stola troje odraslih, dvoje, ako se računa prisutnost duhom, ako se računa želja da se tu bude. Ne, što se tiče želje ipak samo jedno, ovo drugo je ipak tu da se želji suprotstavi, da je saseče u korenu, da joj ne da da izraste u nešto strašno i čudovišno, nezamislivo a - ostvareno.
- Ne dam. - kaže otac, visok, suv, mrk i brkat, golemih žuljevitih dlanova položenih na sto, a ženi bez marame, obučenoj po građanski, suknja do ispod kolena bela bluza sako preko i uglačane cipele sa štiklom, toj ženi, dakle, počinje da drhti donja usna, mala je gleda i moli se da ne zaplače, suze su pred ocem znak predaje, znak da se protiv njegove volje ne može.
Druga žena, ona koje kao da i nema u toj priči, u lanenoj haljini s dugim pletenim prslukom preko, kose uvezane maramom po seljački, samo malo više pogne glavu, pustivši je, naizgled, da potone među ramena, ne želi ništa, ne misli ništa, ništa ne zna i ništa ne izgovara, samo prebira prstima po pletivu, sitno i nervozno.
- Šteta je. -, progovori ona nepripadajuća, smirivši usnu i i disanje. - Šteta je, mala je sjajna. To je dobro dete, pametno, ona bi mogla dalje ...
- Dalje u škole, je li? -, grmne otac, - Dalje, pa u grad, da lenčari, na tuđoj muci da živi, da se prokurva na kraju gospođa da bude, je li? - tutnji sve više, ne diže se s mesta, ne pomiče se, ali mala se trese u uglu i ima utisak da cela soba od tog glasa podrhtava.
- Šta pričate, ako Boga znate, kakav kurvanjluk, zar je iko od knjige i od znanja bede dopao? Pa tom vas knjigom mala upravo bede može spasiti ...
- Vi se, gospodična, za naš spas ne trebate brinuti. Radom se mi spašavamo.
- Zar možete od nadnice...?
- Jes', od nadnice. Ima se koliko se zaradi, jede se koliko se ima. Fala Bogu, dovoljno je. Izdržavamo.
Učiteljica zausti da kaže još nešto, ali po mrkim veđama već čita odgovor, uzaludno je.
Ustaje. ćuteći, i stoji neko vreme. Kratko, tren možda, ali oteglo se u tišini do neizdrža.
Mala čeka da joj okrene lice, da joj u očima vidi da još nije gotovo, da joj u pogledu ugleda, kako do škole, kao do izvora na brdu nad kućom, vodi nekoliko puteva, i kako smo, eto, pokušali jednim, pa ne ide, ali, možda ... ko zna šta će se u pogledu videti, učiteljica je tako volšebno uvek na sva pitanja umela odgovoriti.
Učiteljica stoji, ćuti, gleda nekud preko očevog ramena.
"Zašto me ne pogleda?", misli mala, a učiteljica uporno, ćuteći, kao omađijana ili okamenjena zuri u jednu tačku.
Ona, učiteljica, stoji tako osećajući devojčicin pogled na sebi. Oseća očekivanje koje se zgusnulo u neku nevidljivu ruku kojom je hvata za bradu i lice bi da joj okrene k sebi.
Stoji, i zuri u jednu tačku, tek za tren, taman toliko dok joj se suza nije skotrljala niz obraz, a to se činilo kao večnost. Onda korakne ka vratima, jednom, pa dvaput, zastane opet, na kratko, kao da se premišlja, okrene glavu preko ramena ka ženi pod maramom i izusti tiho "doviđenja". Žena potone još malo, odćutavši pozdrav.
Otvori škripava vrata i iskorači napolje, nestane je u nevremenu koje nailazi.
Niko ne ustaje da zatvori za njom. Otac i majka za stolom, nepomični, kao slika.
Vetar dune i zalupi ulazna vrata.
Mala gleda u vrata i uzdahne jenom, dugo.
Nije, eto, otac zalupio vrata.
Sama su se zatvorila.
Ostane tako sedeći još ko zna koliko, bez suza i bez misli, slušajući samo vatru koja pucketa.