Otišla je sa prvim naznakama proleća. Tiho. Bilo je pomalo prazno bez nje. Smestila se u ćošku gde su je prelistavali zalutali zapadni vetrovi. Ili su samo tako izgledali. Kiše su je zalivale, ptice posećivale a ona... Ona je prestala. Nije više kao nekada pored mene. Nekako je ostarela. Počele su da joj se urezuju bore, kopnela je i... Na polovini leta, vratila se. Tugovala je tugu započetu u onom ćošku dok nije shvatila da sam opet tu pored nje i da svakog dana vežbam da ne zaboravim na nju, pojeći je i hraneći da bi, tu skoro ona opet... Kao nekada. Ali ne onoliko. Manje, ali jeste. Stidljivo okrenuta od mene da ne primetim koliko joj je drago da se vratila. Počela je da pruža ruku prema meni. Svakog dana po malo, ali je klonula. Daleko sam a njena ruka je od sporosti i od tajstva otežala i spustila se. I tako nas dvoje...
Jutros opazim dok sam je pojio da se osmelila i isturila osmeh od cvetova prema mestu gde sedim i ovo pišem...
Jutros opazim dok sam je pojio da se osmelila i isturila osmeh od cvetova prema mestu gde sedim i ovo pišem...
