Amaniti su od zaljubljenosti rasle vitice iz ušiju. Vijugave, bledo zelene, poput vitica vinove loze samo sa jednostavnijim, jajolikim listićima nežne ružičaste nervature.
Uvijale su se spiralno a zatim bežale naviše pa u stranu, poput jelenskih rogova.
“Kakav blam!”, mislila je Amanita, ukočena na svojoj neudobnoj stolici u drugoj klupi do prozora. Ne mičući glavu, lagano je pomerala oči udesno, onoliko koliko je mogla. Izgleda da niko nije obraćao pažnju na nju. Svi su bili udubljeni u rešavanje kontrolnog iz hemije, a profesorka je zaneseno zurila u udaljenu tačku na vratima.
“Kakvu to šumu imam u glavi, kad mi iz ušiju rastu vitice?”, pomislila je Amanita, ali je već u sledećem trenu okom uhvatila Nemanju, koji je počeo da češka svoj lepi crni zatiljak olovkom, što je značilo da će uskoro skrenuti pogled ka njoj. Samo da je ne vidi ovakvu! Naglo je ustala i prosto se preturila kroz prozor.
- Hej! - čula je kako je viknuo, ali nije imala vremena da sluša; vitice iz njenih ušiju naizmence su se hvatale za grane platana koji je rastao uz školsku zgradu, svaki put za nižu, i tako je bezbedno prizemljile. Nije se osvrtala, nije čekala da se okupe na prozoru i počnu da je dozivaju, potrčala je koliko je noge nose ka školskoj kapiji, a zatim dalje, do kraja grada, i dalje, srce joj je lupalo snažno, udaralo u prsnu kost, dah je zapinjao pri udisajima mišići nogu boleli do pucanja, ali morala je dalje, dalje, sve do reke, pa preko mosta, i dalje, uskim puteljkom kraj prvih bukvi na obodu pravo ka srcu šume. Put se završio iznenada, gustim i visokim žbunovima divlje ruže. Neće uspeti da zakoči na vreme, shvatila je. Treba zaokrenuti, naglo. Vitice su joj pritekle u pomoć, pružile su se nalevo, opet uhvatile za grane, potegnule je za sobom; pripila je ruke uz telo dok je proletala kraj trnoružnih grančica, zaustavila je dah, no ipak oseti mali, majušni bol na desnoj potkolenici. Doskočila je nekoliko metara dalje uprevši u meku šumsku stelju i rukama i stopalima. Kleknu na levu nogu a desnu ispruži, kako bi osmotrila ranicu. Neduboka, duga tri-četiri centimetra možda. Kap krvi kliznu niz nogu.
“Pššššš”, zavrča nakratko mesto na koje je kanula. Tačka na stelji se pušila, a zatim je ispod dima počela da pupi crvena kuglica. Najpre velika kao mali nokat, pa onda veća, kao trešnja, pa kao jagoda... Sad se, evo, ispod nje pomalja bledi trbuščić, lep, obao, izdužuje se, a iznad njega se nekadašnja kuglica razvija u elegantan izbočen šeširić na kome počinju da pupe beli pupoljci. Druga kap klizne i dešava se isto, “pššš”, pa kuglica, pa nonšalantno izlvačenje nove pečurkice u postojanje.
“Potpuno sam odlepila!”, misli Amanita.
- Amanita! -, začuje se Nemanjin glas izdaleka.
“Ne!”, proguta vrisak, pokupi brže bolje vitice rukama zajedno s kosom, obuhvati ih jednom rukom, drugu gurne u džep suknje, izvadi gumicu, uveže rep; a zatim šmugne dublje u šumu, kroz šiblje, ne znajući tačno kuda, samo dalje od glasa, od blama... Krv je kapala za njom i ostavljala na tlu tragove novoizniklih pečurki.
- Amanita! - dozivao je Nemanja, trčeći istim onim puteljkom, stigavši do prostranog grma divljih ruža.
- Amanita!
Stajao je i osluškivao. Uzalud zove, neće se javiti, to je tvrdoglavo za medalju. Ljutio se. I plašio. Nastojao da umiri disanje. Gde je mogla da ode?
Onda je u grmu ugledao nešto sasvim neobično: crvenoglavu pečurkicu, sasvim sitnu, veličine čiode, kako raste na trnu. Dole, na tlu, bila je još jedna, nešto veća. Dalje, nalevo pa uzbrdo, nizale su se vijugavom linijom ka šibljaku. Tuda!
Protrčao je kroz šibljak, prateći čudnovat trag, sve dok nije stigao do divovske breze koja je vrhom cepala oblake. Poslednja crvena tufnasta pečurka virila je iz mahovine na mestu gde je koren belog drveta uranjao u tlo.
- Amanita!
Nije se odazvala. Pogledao je naviše. Oblaci oblih zelenih listića su se gusto rojili iznad njega, trepereći i sakrivajući od pogleda sve iznad treće grane.
Slegnuo je ramenima i seo na brežuljak mahovine, odmah tu, pored poslednje pečurke u nizu.
Posmatrao ju je. Imala je pet belih plikova, neobično raspoređenih: dva polumesečasta, kao dve obrvice iznad dva druga, koji su podsećali na oči, caknasta po ivicama i jedan duguljast i ispupčeniji pri dnu, kao nosić. Ispod nosa je bila pukotina, lučna poput Mona Lizinog osmeha. Pokrenula se i progovorila:
- Pojedi me!
Užasnut, Nemanja je netremice posmatrao kako mu se ruka, sama od sebe pokreće i otkida komadić rumenog šešira, taman koliko je obraz pečurkinog neobičnog lica. Ista ta ruka je zalogaj prinela ustima, zubi su ga jednako bez ikakve njegove namere gricnuli.
Zaustavljenog daha, Amanita je iz krošnje posmatrala kako iz Nemanjinih ušiju počinju da se izvijaju vitice, ali ne nežne i zelene, kao njene, nego plamene vitice s oblacima crnog dima, njena se prva ljubav tresla divlje, kao u napadu epilepsije, koža mu je postajala sve crvenija, do usijanja, a zatim je očvrsnula, ispucala poput ohlađene lave, komadi su počeli da se otkidaju, padaju na tlo i pretvaraju u pepeo, počela je da vrišti “Tu sam! Tu sam! Nemoj, tu sam!”, ali dockan, na mestu gde je domalopre sedeo bila je sad samo gomilica crnog praha. I još nešto.
Spustila se niz stablo lagano, tiho jecajući, prislanjajući na belu koru svoju ranjenu potkolenicu, pa je trag spuštanja ubrzo bio obeležen malim amanitama muscariama. Klekla je pred gomilicom, lagano je razgrnula prstima, i otkrila malog, crnog, šćućurenog zmaja. Uzela ga je na dlan. Na koži je osetila malo zmajsko disanje. Male zmajske otkucaje srca. Malu zmajsku čežnju. Prislonila je obraz na njegovu malu zmajsku glavu, i prošaputala:
“Nemanja je ime od starina, i označava zmaja. Neman – ja”.
Zmajić ju je pogledao očima crnim poput zrna bibera, a zatim joj, žedan, popio nekoliko suzica sa lica. Zatim se uzverao uz vrat, do uha, osmehnuo se, i zadovoljno ušao u svoju pećinu. Vitice su se spustile naniže, uvile, i sakrile pogled na ulaz.
Amanita se izu, promrda nožne prste, a zatim ih zari u zemlju, da riju i rastu, ukorenjuju se, puštaju nove žilice i traže vodu i minerale i skrivaju mravlja jajašca. A onda se uspravi i poče da raste, visoko, visoko, gurajući glavom do iznad oblaka, do iza Sunca.
Uvijale su se spiralno a zatim bežale naviše pa u stranu, poput jelenskih rogova.
“Kakav blam!”, mislila je Amanita, ukočena na svojoj neudobnoj stolici u drugoj klupi do prozora. Ne mičući glavu, lagano je pomerala oči udesno, onoliko koliko je mogla. Izgleda da niko nije obraćao pažnju na nju. Svi su bili udubljeni u rešavanje kontrolnog iz hemije, a profesorka je zaneseno zurila u udaljenu tačku na vratima.
“Kakvu to šumu imam u glavi, kad mi iz ušiju rastu vitice?”, pomislila je Amanita, ali je već u sledećem trenu okom uhvatila Nemanju, koji je počeo da češka svoj lepi crni zatiljak olovkom, što je značilo da će uskoro skrenuti pogled ka njoj. Samo da je ne vidi ovakvu! Naglo je ustala i prosto se preturila kroz prozor.
- Hej! - čula je kako je viknuo, ali nije imala vremena da sluša; vitice iz njenih ušiju naizmence su se hvatale za grane platana koji je rastao uz školsku zgradu, svaki put za nižu, i tako je bezbedno prizemljile. Nije se osvrtala, nije čekala da se okupe na prozoru i počnu da je dozivaju, potrčala je koliko je noge nose ka školskoj kapiji, a zatim dalje, do kraja grada, i dalje, srce joj je lupalo snažno, udaralo u prsnu kost, dah je zapinjao pri udisajima mišići nogu boleli do pucanja, ali morala je dalje, dalje, sve do reke, pa preko mosta, i dalje, uskim puteljkom kraj prvih bukvi na obodu pravo ka srcu šume. Put se završio iznenada, gustim i visokim žbunovima divlje ruže. Neće uspeti da zakoči na vreme, shvatila je. Treba zaokrenuti, naglo. Vitice su joj pritekle u pomoć, pružile su se nalevo, opet uhvatile za grane, potegnule je za sobom; pripila je ruke uz telo dok je proletala kraj trnoružnih grančica, zaustavila je dah, no ipak oseti mali, majušni bol na desnoj potkolenici. Doskočila je nekoliko metara dalje uprevši u meku šumsku stelju i rukama i stopalima. Kleknu na levu nogu a desnu ispruži, kako bi osmotrila ranicu. Neduboka, duga tri-četiri centimetra možda. Kap krvi kliznu niz nogu.
“Pššššš”, zavrča nakratko mesto na koje je kanula. Tačka na stelji se pušila, a zatim je ispod dima počela da pupi crvena kuglica. Najpre velika kao mali nokat, pa onda veća, kao trešnja, pa kao jagoda... Sad se, evo, ispod nje pomalja bledi trbuščić, lep, obao, izdužuje se, a iznad njega se nekadašnja kuglica razvija u elegantan izbočen šeširić na kome počinju da pupe beli pupoljci. Druga kap klizne i dešava se isto, “pššš”, pa kuglica, pa nonšalantno izlvačenje nove pečurkice u postojanje.
“Potpuno sam odlepila!”, misli Amanita.
- Amanita! -, začuje se Nemanjin glas izdaleka.
“Ne!”, proguta vrisak, pokupi brže bolje vitice rukama zajedno s kosom, obuhvati ih jednom rukom, drugu gurne u džep suknje, izvadi gumicu, uveže rep; a zatim šmugne dublje u šumu, kroz šiblje, ne znajući tačno kuda, samo dalje od glasa, od blama... Krv je kapala za njom i ostavljala na tlu tragove novoizniklih pečurki.
- Amanita! - dozivao je Nemanja, trčeći istim onim puteljkom, stigavši do prostranog grma divljih ruža.
- Amanita!
Stajao je i osluškivao. Uzalud zove, neće se javiti, to je tvrdoglavo za medalju. Ljutio se. I plašio. Nastojao da umiri disanje. Gde je mogla da ode?
Onda je u grmu ugledao nešto sasvim neobično: crvenoglavu pečurkicu, sasvim sitnu, veličine čiode, kako raste na trnu. Dole, na tlu, bila je još jedna, nešto veća. Dalje, nalevo pa uzbrdo, nizale su se vijugavom linijom ka šibljaku. Tuda!
Protrčao je kroz šibljak, prateći čudnovat trag, sve dok nije stigao do divovske breze koja je vrhom cepala oblake. Poslednja crvena tufnasta pečurka virila je iz mahovine na mestu gde je koren belog drveta uranjao u tlo.
- Amanita!
Nije se odazvala. Pogledao je naviše. Oblaci oblih zelenih listića su se gusto rojili iznad njega, trepereći i sakrivajući od pogleda sve iznad treće grane.
Slegnuo je ramenima i seo na brežuljak mahovine, odmah tu, pored poslednje pečurke u nizu.
Posmatrao ju je. Imala je pet belih plikova, neobično raspoređenih: dva polumesečasta, kao dve obrvice iznad dva druga, koji su podsećali na oči, caknasta po ivicama i jedan duguljast i ispupčeniji pri dnu, kao nosić. Ispod nosa je bila pukotina, lučna poput Mona Lizinog osmeha. Pokrenula se i progovorila:
- Pojedi me!
Užasnut, Nemanja je netremice posmatrao kako mu se ruka, sama od sebe pokreće i otkida komadić rumenog šešira, taman koliko je obraz pečurkinog neobičnog lica. Ista ta ruka je zalogaj prinela ustima, zubi su ga jednako bez ikakve njegove namere gricnuli.
Zaustavljenog daha, Amanita je iz krošnje posmatrala kako iz Nemanjinih ušiju počinju da se izvijaju vitice, ali ne nežne i zelene, kao njene, nego plamene vitice s oblacima crnog dima, njena se prva ljubav tresla divlje, kao u napadu epilepsije, koža mu je postajala sve crvenija, do usijanja, a zatim je očvrsnula, ispucala poput ohlađene lave, komadi su počeli da se otkidaju, padaju na tlo i pretvaraju u pepeo, počela je da vrišti “Tu sam! Tu sam! Nemoj, tu sam!”, ali dockan, na mestu gde je domalopre sedeo bila je sad samo gomilica crnog praha. I još nešto.
Spustila se niz stablo lagano, tiho jecajući, prislanjajući na belu koru svoju ranjenu potkolenicu, pa je trag spuštanja ubrzo bio obeležen malim amanitama muscariama. Klekla je pred gomilicom, lagano je razgrnula prstima, i otkrila malog, crnog, šćućurenog zmaja. Uzela ga je na dlan. Na koži je osetila malo zmajsko disanje. Male zmajske otkucaje srca. Malu zmajsku čežnju. Prislonila je obraz na njegovu malu zmajsku glavu, i prošaputala:
“Nemanja je ime od starina, i označava zmaja. Neman – ja”.
Zmajić ju je pogledao očima crnim poput zrna bibera, a zatim joj, žedan, popio nekoliko suzica sa lica. Zatim se uzverao uz vrat, do uha, osmehnuo se, i zadovoljno ušao u svoju pećinu. Vitice su se spustile naniže, uvile, i sakrile pogled na ulaz.
Amanita se izu, promrda nožne prste, a zatim ih zari u zemlju, da riju i rastu, ukorenjuju se, puštaju nove žilice i traže vodu i minerale i skrivaju mravlja jajašca. A onda se uspravi i poče da raste, visoko, visoko, gurajući glavom do iznad oblaka, do iza Sunca.
