(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)
Svim pisačima i čitačima, sa nikom i bez njega (ovih drugih je zaista mnogo za sve ove godine), samo da dobacim srce i zahvalnost.
Kako god okrenete pisanje i čitanje idu ruku pod ruku, i oba su lekovita, kao i lepota, ljubav, smeh, razgovor i kao takvo, preporučljivo je.Pisanjem slažete sebe, rasterećujete, postavljate pitanja, pronalazite odgovore tim sređivanjem, ili jednostavno, prepisujete od života. Delite svoju radost sa drugima, zagrlite nečiju tugu i ona pobegne, pa kad se vrati slabija je, jer zna da tužna osoba više nije sama. Reči su čudo. Naravno, da je ljubav prema pisanju uvek prisutna, kao i ljubav prema čitanju.Neko je talentovan za pisanje i voli svoj talenat, te to naziva ljubavlju prema pisanju, kao što i slikar voli slikanje, vajar vajanje. Zašto? Zato što se tu pronalaze. Pisanje i čitanje su umeća. Zato se ponekad, pisači i čitači prepoznaju. To se istovetni osećaju sretnu.Jedni drugima pomažu. Reči su lekovite, daju emociju, neku ličnu pamet, zbližavaju ljude, leče usamljenosti i izolovanosti, vesele, daju snagu kad se posustane, ali samo kada su date sa namerom da ne povrede. To naravno zavisi od govornika (pisača) i cilja koji želi postići, kao i u reali. U svakom slučaju,
Reč je delo,
i delo je reč
I na jedan i na drugi način
može se mnogo toga reć.
Čak je i ćutanja reč.
Oooo, kako mnogo govori ta reč.
Ovde, na netu, samo reči imamo da njima slikamo svoja platna onim bojama koje žive u nama.
SVA MOJA PLATNA
MIHOLJSKO LETO NA KALEMEGDANU…početak knjigice, odavno napisan ovde
Divan jesenji dan u bojama zlata,u crvenoj ,braon i zelenoj boji. Sav taj šareniš šušti pod nogama mnoštva dece. Trvi se i migolji kao živ ispod malih stopala koja po njemu radosno jure.Zlatno-crvene gomilice lišća nestaju u toj dečijoj graji i opet se zahvaljujući istom dečijem veselju stvaraju na drugom mestu. Kroz grane promiče sunce, milujući dečije rumene obraze. Ptice pevaju sakrivene u još bujnim krošnjama starog drveća. Odrasli sede,šetaju,nadgledaju veselu dečicu.Poneko šeta psa, majke razgovaraju i budno prate svaki pokret svojih mališana.
Miholjsko leto na Kalemegdanu. Divan prizor, tako isti a ipak drugačiji svake godine. I ringišpil, i autići, i panorama, i streljana i zoološki vrt. Za male duše šta ćeš više.Raj.
Miholjsko leto pre mnogo godina, isto ovakvo, ludo,lepo,toplo samo što sam ja bila dete i žao mi je što sam porasla i odrasla, ali šta ćeš. Mama je mog, godinu i po, mladjeg brata i mene izvela u šetnju na Kalemegdan. Kod ringišpila ugledsamo starijeg čoveka kako na velikim kolicima gura takodje veliki kavez u kome su bile dve veverice. Moja majka, Javorka, obožavala je životinje. I brat i ja smo povukli na nju. Prišla je kavezu, gledali smo veverice koje su jurcale po njemu, čovek je uveravao mamu da su pitome, mi smo vriskali i molili da nam kupi, i sirota žena nam je KUPILA VEVERICE. Čovek je rekao da će ih doterati u stan. Mama je dala adresu i sutradan su stigle CUCIKA I MUCIKA. Bože radosti. To se ne može opisati (bar ja ne mogu) već se mora doživeti. Do tada sam u stan dovlačila na lečenja mačiće i poneko štene, pa čak i ptice ali smo ih oporavljene puštali, ali ovo, samo naše veverice koje niko drugi nema, tako različite od ostalih kućnih ljubimaca.
Dečiji raj, eto na šta je meni moj život tada ličio.
Miholjsko leto, ludo doba godine, kada i najludji snovi dok trepneš mogu postati java.
Mnogo godina kasnije shvatiš da kada kockice počnu da se slažu i ukaže se šansa moraš odreagovati inače šansa ode.Shvatiš da se šanse ne čekaju, one se grabe. Da nismo brat i ja bili tako uporni mama nam ne bi kupila veverice i ja se možda ne bih kroz dalji život tako vezivala za životinje, te bi zbog toga moj život bio mnogo siromašniji a takodje i životi mojih ukućana. I da moja majka nije bila luda za životinjama takodje ne bih ni ja. I tako su zbog pravilno iskorišćene šanse i majčine ljubavi u naš život ušle Cucika i Mucika i učinile ga savršenim.Hvala mama.
ISPIŠI SVOJ ŽIVOT (napisano davno, naravno, ovde)
Ponekad mi se čini, da nam je rodjenjem, majka stavila u ruke prazan papir i olovku uz reči „Ispiši svoj život dete“.
I svi počinjemo da pišemo. Neko je pismeniji od drugog, neko je slabo pismen ali uči i postaje sve bolji, neko mirno živi u svojoj nepismenosti Zato smo različiti, zato imamo različite živote, stremljenja, interesovanja.
I tako pišući naidje (ili nikada ne naidje) momenat kada na tudjem papiru pročitaš iste reči, isti smisao. Treba da bude sretan svako ko taj momenat prepozna i ima dovoljno pameti da zadrži onog drugog, a ne da produži dalje da piše sam.I još ako se pogodi da I onaj drugi, gvirkajući u papir prvog, pomisli, zbog identičnosti smisla, da je ovaj prvi prepisivao od njega, eto dve srodne duše. I tako, sada su tu dve knjižice. Oboje mogu da počnu da pišu zajedničku knjigu. Mnogo stranica ispisaće skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše...a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi brzo doturi čamac da rečenice spasava. Uvije onog davljenika u topli zagrljaj, osuši i one mokre rečenice, i nastave da plove u čamcu identičnosti i prepoznavanja dok se suzne vode ne povuku.I tako, naizmenično spasavajući jedno drugo, množe stranice. A na njima, film režira najveći svetski režiser...život. Od zvonkog smeha, preko sreće, detinjeg plača, razbijenih kolena, malih boginja, kuca, maca i krilatih prijatelja, momaka i devojaka, ogromnih telefonskih računa, izleta, zidanja, bolesti, izgubljenih prijatelja, prvih samostalnih letovanja, škola, roditeljskih sastanaka odakle samo želiš da pobegneš, fakulteta, zaposlenja...ma kao torta, red ovoga, red onoga, pa red pelina...ali je važno da zajedno i slatko i gorko podele.
Dešava se da drugi ne misli kao i prvi, što je česta pojava, iz prostog razloga što su im pisanija pre susreta jako različita, a samo ta stranica iz njihovih knjiga je slična, te je prvi u žurbi pomislio da su i cele knjige slične. E, onda drugi odbija da nastavi zajedničko pisanje sa prvim, i prvi ostaje ucveljen (malo ili mnogo već zavisno od situacije). U tom slučaju, prvi treba da bude zahvalan što drugi odlazi...jer, bar jedno je shvatilo veličinu različitosti. Oboje ostaju sami, samo što prvi doživljava tu svoju samoću strašnije (jer je povredjen zbog ostavljanja), dok se drugi oseća slobodnim....ali je ipak sam. Potraga se nastavlja dalje, potraga za nekim sa sličnim rečima.
Dešava se takodje, da prvi i drugi imaju dosta stranica istovetnih. Sretni, što se prepoznaše i nadjoše, nastavljaju dalje da pišu skupa. Izmedju reči poljupci, izmedju redova uzdasi, po koja suza i svadja odmaraće medju stranama. Na marginama, crtaće naizmenično, prvi pa drugi, osmehe, cvetiće, čiča Gliše...a bogami, biće i čitavih strana bez osmeha, sa čemerom filovanih reči. Onda jedan napiše rečenice što se dave u suzama a drugi...ne vidi i ne dovuče čamac. I taj uplakani, nekako uspe sam da dopliva do obale, ali razočaran, ucveljen i jako umoran. Onaj drugi, što su mu reči suve, i dalje ne haje, ili ne razume. Podrazumeva tužan pogled, lice bez osmeha, oko bez sjaja, jer je ruka koja je davno, sa velikim elanom, započela pisanje sa njim, njegova.......uvek njegova, i ničija više. Jedne za drugima, uplakane i suve rečenice se smenjuju, svaka za sebe, nepovezane, neshvaćene i sve više je praznog prostora medju njima. Kao dva sveta, dva nebeska tela koja se samo gledaju, ali se nikada ne susreću. Veselih reči više nema u knjizi, čak tu ne stanuju ni ljutite reči..samo prazne strane se roje...tužno.
Ne znam, samo pretpostavljam, da je ovakvo pisanje najteže.
09.2015.
U vreme kada dan očekuje da noć dođe i poljubi je za miran san, rađaju se krovovi sa granama i svakakva druga čudesa. Mir tada hoda zemljom. Vazduh je druge boje i mirisa, nekako rozikast i slatkast. Neba su šarena, kao da je neko nasumice povlačio četkicom. malo bele, malo roze na svom tom plavom platnu i malkice žućkasto-crvene što je za sobom sunce ostavlja odlazeći da umor odmori. Volim da to vreme smiraja uhvatim kada mi dan dozvoli. Volim i da u rana, baš rana jutra kada još sve spava, čekam i posmatram buđenje dana. Volim i kada duboka noć priča sa danom ili jednostavo ode na neki svoj put za nigde. O da, volim svoje samoće što nikako ne znači da sam usamljena. Naprotiv.
