DANIČINA LJUBAV - Deo drugi - Blogovi - Forum Krstarice
Prikaži RSS

Stipanov Dućan

DANIČINA LJUBAV - Deo drugi

Oceni ovaj blog
.
.
I zaista, Dušomor joj je obećavao iz noći u noć da će je povesti sa sobom. Iako nije znala kako bi kameni kip mogao doći po nju, želela je da veruje i htela je da voli. A kad je najzad shvatila, bilo je prekasno.
Dani su postali zaista hladni i te se večeri Danica umotala u tri ćebeta čekajući svog ljubavnika. Onda je začula nekakvo krckanje i struganje, pa pogleda ka vratima. Istog se trenutka sledila, jer najednom se nekakvo vijugavo krupno obličje stade uzdizati pred krevetom i Danica stade da razaznaje golemo telo što se neprestano uvija uspravljajući se sve više i više, sve dok se trouglasta glava nije stala ritmično klatiti nadomak samog plafona. Najzad Danica raspozna sluzavu zmiju kolosalnih razmera i vrisnu, no koliko god užasnuta bila, nije nikako uspevala odvojiti pogled od gmazovih žućkastih očiju što su je neprestano fiksirale. Ledeni su je trnci podilazili, ali nije uspevala ni da se pomakne prikovana pridošličinim magnetičnim pokretima. U glavi joj se mutilo i nije bila sigurna da li zaista čuje Dušomorov glas, ili joj se to pričinjava.
- Želim te, želim te, želim te...
Sav Daničin svet se pretvorio u otrovno žute zenice koje su joj se zarivale u mozak. Poče da se uspravlja u postelji prateći nagle impulse što su je prožimali. Telo gmaza se neprestano uvijalo sve dok obrisi onoga što se nalazilo u sobi nisu počeli da postaju nejasni i magloviti. Kao da je pred Danicom igrao dim. Strah koji ju je u prvom trenutku prožeo topio se poput putera na vrelom tiganju i otpora je malo pomalo nestajalo. Silueta koju je tvorila izmaglica Danici se učini poznatom, a onda se nejasni obrisi naočigled stadoše zgušnjavati i dobijati stamene oblike, sve dok se pred njom ne pojavi pravi Dušomor, onaj o kome je sanjala, onaj koga je sve ovo vreme čekala. Ne Dušomor od kamena što podupire terasu na susednoj zgradi, nego pravi čovek, od krvi i mesa. Najlepši muškarac koga je Danica u životu videla. Uzbuđenje joj ovlaži međunožje i oseti neodoljivu potrebu da strgne spavaćicu sa sebe, a Dušomorove reči najednom stadoše poput odjeka izvirati iz nje same:
- Želim te, želim te, želim te...
- Sve, sve, sve... Skini sve... Hoću samo telo, hoću ga za sebe, hoću te potpuno. - nastavi da šapuće posetilac. Danica smače i gaćice, pa ustade ponesena nesnosnom željom.
- Dođi, dođi, dođi. Vodim te svome domu. Da me greješ, da me hraniš, da te volim... -
Dušomor više ni najmanje nije nalikovao zmiji. Osmehnuo joj se, pa okrenuo i njegovi su se odmereni koraci usmerili ka vratima. Danica se uzvrpoljila, nošena žestokim osećajem gubitka, a onda je skočila na noge i onako naga krenula za njim. Posmatrala je njegova snažna leđa i bujnu kosu prateći ga dok je izlazio na ulicu. Pratila ga je ukorak, uživajući u njegovom divnom glasu koji ju je pozivao:
- Ne boj se dušo, ne boj se. Živećeš do proleća, potrebna si mojoj deci. Grejaćemo se tvojim telom, gostićemo se toplom krvlju. Pomalo, nežno, lagano. Volećeš nas. Bićemo pažljive. Pazićemo da te ne ubijemo dok se sunce ne vrati. Skupile smo mnogo semenja da te hranimo. Potok se spušta niz našu pećinu, pa nećeš biti žedna. Moraš preživeti ledene dane da podeliš s nama toplotu i daruješ nam hranu. A kad se leto vrati i žuta kugla stane ponovo bacati toplotu na kamen, oslobodićemo te patnji. Zauvek, zauvek, zauvek.- sve je Danica razumevala, ali se nije plašila. Bila je spremna da učini sve, samo da više nikad ne bude sama.
Iako je sve vreme čula pesmu, tek kad su odmakli niz ulicu, postade svesna da su s obe strane puta načičkani gotovo svi stanovnici naselja, svečano odeveni, i da upravo oni tiho zapevaju. Za trenutak joj postade neprijatno što gola paradira pred toliko posmatrača, ali nije mogla da se otrgne Dušomorovim zanosnim pokretima. Nastavila je da korača pred komšijama iz čijih se grla izvijala mistična melodija.
Tresak je došao iznenada i najednom joj se um razbistrio. Pratila je grdnu zmijurinu, a ne ljubavnika, gola kao od majke rođena pred gomilom ljudi. Stid, strah, nerazumevanje, užas... Sve se to sklopilo u jedan jedini nenadani grč misli i Danica vrisnu. Postala je svesna svega, ali pesmu posmatrača sad je zamenilo uspaničeno urlanje. Kad je uspela da skrene pogled sa užasnog gmizavca, videla je da narod počinje da beži u strahu. Od čega?
Tren potom pred zmijom se pojavi kameno obličje, potpuno živo i pokretno. Po svemu sudeći i veoma ljutito. Danica zatrepta shvatajući da je to Dušomor, ili onaj koga je tako zvala. Naime, više nije bila sigurna čiji je to glas mesecima slušala.
Reptil je reagovao munjevito i vijugavo obličje stade da obmotava mramorno telo napadača. Glava krenu u napad, ali došljak nije bio ništa sporiji i moćna šaka dograbi grlo gmizavca, nemilosrdno stežući. Danica je zinula posmatrajući sukob titana i shvati da se telo zmije grči neviđenom žestinom, nanoseći povrede napadaču. Kamen poče da puca i tanane naprsline su postajale sve vidljivije. Kao odgovor podiže se pesnica kamenog diva i silovito odalami zmiju u glavu, jednom, dvaput, tri puta. No gmaz je i dalje stezao i kamen se drobio, ali istovremeno se ni udarci nisu zaustavljali, bivajući sve jači i nemilosrdniji.
Borba se završila isto onako nenadano kao što je i počela. Telo gmaza iznenada omlitavi i ostade da visi u jezivom stisku moćne šake. Div je ispusti pa nagazi glavu drobeći je. Tek što je to obavio, naprsline u kamenu stadoše da se šire, pa čitavi komadi počeše da otpadaju s njegovog tela. Tren potom, kolos stade da gubi ravnotežu, pa se lagano skljokao na tlo stenjući.
Kad se Danica najzad oslobodila ukočenosti, pritrča ranjenom džinu.
- Ljubavi moja, ljubavi moja...- obrati mu se plačući.
- Ljubav... Ljubav...- odvrati on dubokim glasom, ni nalik onome što je Danica noćima slušala. - Samo me je ljubav mogla probuditi. - svaka njegova reč uzrokovala je nove pukotine i otpadanje delova tela. Lice mu se izvi u osmeh - Izgleda da me je ljubav i ubila.
- Spasao si me! Nikad ti to neću zaboraviti!- plačući će Danica.
- Mrzeo sam Dušomora. On i ja smo nastali istovremeno, baš kada su stranci sa zvezda došli. Uradili su nešto s nama... - mrmljao je kameni div - Obojica smo izvitoperenje ljubavi.
- Nisi! Nisi izvitoperen! Ja te volim! - vrisnu Danica. - Ostani sa mnom, molim te! Trebaš mi!
- Ne, draga, gotovo je sa mnom, ali lepšeg kraja ni zamisliti mogao nisam.- odgovori joj umirući div. Poslednje reči uzrokovaše strašne rascepe u kamenu i raspadanje se ubrzalo. Bilo je očito da pokušava još nešto da kaže, ali glasa više nije bilo. Najzad, čitav kolos se pretvorio u bezobličnu gomilu kamena.
Danica je još neko vreme plakala, a onda se osvrnu oko sebe. Njenih komšija više nije bilo, samo lešina one zmijurine i gomila kamena pred njom. Onda je ustala i obrisala je lice.

Kad je krenula kući srce joj je nalikovalo kamenu što je ostavljala za sobom.



Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na Facebook Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na Google Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na My Yahoo! Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na Live Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na MySpace Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na Twitter Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na Digg Pošalji "DANIČINA LJUBAV - Deo drugi" na del.icio.us

Kategorije
Priča

Komentari

  1. 123loncar (avatar)
  2. Stipan Severnjak (avatar)
    Hvala Lončar.