VREME ZA NEVREME - "JA I SAD" REČE ALCHAJMER

(sve reči do sad ispisane, pa i ove, samo su zapisi spisateljkine duše i života....prelepog života....da mogu, kada se prozori sećanja isprljaju po malo da ih obrišem i gvirnem kroz njih, kada me život slomi da se podsetim gde spava snaga. Ovo je knjiga koju ostavljam u amanet onima koji hode za nama koračajući tragovima našim.....našoj deci)​

“Gde si do sad? Znaš li koliko je sati?Zašto se ne javljaš na mobilni? Prošla je ponoć” pita Maja.Ranijih godina bi legla, ne čekajući ga.Sada, ne može.Već neko vreme je problematičan više nego inače.Promene to govore.
“Šta ti je bre, ti nisi normalna.Izašao sam malo” sav euforičan, govori sitan,izuzetno mršav starac, oslanjajući se na štap.
“Dobro je, može da me prati. Bistra mu je pamet. J. koliko je sati?”
“Kakve veze ima koliko je sati,šta si zapela?
“J..da li je noć sada?
“Šta ima veze i ako je noć?Svejedno je ako ja hoću da izađem”
“Tata, da li je sad dan?
“Naravno da je dan”. Pobedonosan osmeh pokrenu mrežu bora.
“Nemam ništa protiv da izađeš, jer si celog veka u izlasku, samo svraćaš na adresu koja ti je u ličnoj karti, ali neki red mora da se zna”
“Ama slavili smo i eto, ostalo se. Ovaj moj fudbalski klub iz Peći.Došli su po mene da idemo na utakmicu, pobedili smo i slavili”
“J, ne postoji nikakav fudbalski klub u tvom životu već 15-20 godina, posebno ne iz Peći gde nisi bio više od 50 godina. Drugo, niko nije došao po tebe jer sam kući i videla bih”
“Ma šta ti znaš, to su sve igrači iz Peći. Nisam dete”
“Nisi, imaš 84 godine i postaješ opasan po okolinu i sebe. Daj mi ključeve od kapije.”
“Nemoj Ćiro, sunce tatino, biću dobar, časna reč” u sekundi njegov glas postaje plačan.
“J. sedi da razgovaramo. Starac skrušeno seda na svoj krevet. Oči brzo lete sa jedne na drugu stranu. Iskoristila je ovaj njegov kasni dolazak za “razgovor”. Ona mnogo radi i njega ne može nikako da nahvata jer on ima svoj ritam. Oduvek ga ima i oduvek je samo njegov ritam bitan. Mora da ga odvede kod lekara, ali za sve joj treba njegov pristanak. On, ni za živu glavu neće kod doktora sve dok ne dotera cara do duvara.
“Slušaj. Prvo, ne jedeš dobro. Svaki dan ima skuvano u frižideru, ali ti to ne jedeš, već kupuješ ove sardine i tamaniš crni luk kao nezdrav. I mleko I jogurt. Nije normalno da piješ 2 litra dnevno I još ga sakrivaš tu u sobi umesto u frižideru da stoji. Nije ni čudo da imaš problema sa stomakom. Čiraš si i to što jedeš ne bi smeo da jedeš.
“Čekaj da ti kažem. Jedan moj dobar prijatelj mi je rekao da je riba zdrava i crni luk. Ja to sve lepo naseckam, postavim i jedem. A mleko ne pijem…samo ono drugo.”
“Jeste riba zdrava i jeste zdrav luk, ali ne samo to da se jede. Zašto ne jedeš skuvano?
“Pa nema.
“Nema? Ustani, idemo do frižidera”.Maja otvara fižider u kome stoje dve šerpe, pored svega ostalog upakovanog u činije. Vadi ih i otvara poklopce.
“Šta je ovo J.?
“Ne znam”
“To je supa tata. Domaća pileća supa koju ti voliš.
A šta je u ovoj šerpi? pita skidajući poklopac sa vatrostalnog đuveča
“Pa nešto”
“To je đuveč J. I ti ga voliš.Zašto to ne jedeš?
“Pa ne znam da ima”
“Tata, hrana stoji u frižideru i treba da ga otvoriš, sipaš u šerpicu i podgreješ sebi kao što si do sada radio.”
“Dobro, radiću tako”
“Kako, pokaži mi”
“Nisam dete bre…evo…otvorim …kvrgavi prsti uhvatiše po sred vrata I povukoše..uzmem ovo I idem za šporet da podgrejem…eto, je’l si zadovoljna?”
“Dobro, sutra kad dođem s posla hoću da vidim da si ovo jeo. Drugo, ti si star čovek, i ne možeš ići noću okolo. Znaš kako te je onaj udario kad si u mraku iskočio iza kontejnera, sagnute glave ne gledajući ni levo ni desno, isto ovako kasno?
“***** mu materina. Toliko sam se oporavljao od toga a ti mi nisi dala da ga tužim. Pare smo mogli da mu uzmemo.”
“J. ne nerviraj me. Kasno je, jako sam umorna, čekam te da dođeš jer ne mogu da zaspim od brige. Znaš da moram biti mirna da bih zaspala.
“Ti mene Ćiro ipak voliš” šeretski se smeje svojoj igrariji
“Naravno da te volim, pa biološki otac si mi. To je činjenica. Tata, čovek je vozio ženu u trudovima u bolnicu kad si ti istrčao jer si žurio da stigneš na drugo poluvreme.Dovoljno je što ovog čoveka zakon tereti, i takve pare mi ne trebaju. Dete je rođeno, tvoja noga se oporavila i to je to.
“Trebao sam da ga tužim” ljutito govori
“Ajde more, trebala sam ja tebe da tužim. Godinu dana i više si se oporavljao, pa patronažne sestre, dočekuj, ispraćaj, pa bolnice, previjanja. Čim sestra ode ti sve razviješ i sam se previjaš jer ona nije dobro uradila i tako si inficirao ranu nekoliko puta. Udvaranje sestrama, ili svađe sa njima ako ne reaguju kako ti hoćeš na tvoju glumu, neću da pominjem.O lomljavi kuka posle 12 vinjaka da ne pričam. Bogu hvala te te ne zgaziše u mraku ona dva mladića, nego videše nešto na putu pa su stali i pomogli ti. Samo je falilo da tako mlada osoba robija tvoju ludu glavu.O infekciji prstiju na toj bolesnoj nozi kad si zaglavio hiperbaričnu komoru da ne pričam. I sve zbog tvog čačkanja.O suludoj operaciji te bolesne noge što ti je od pete godine života suva, da ne pričam i ne pominjem pare koje si dao za to.Da se setimo tučnjava u kafani kad vređaš ljude jer si pod gasom? Koliko puta te zet previjao i pazio, a ti izmišljaš priče da si pao iz autobusa, da si se sapleo I da nikako meni ne kažu?Kao da te ja neću videti.Koliko puta je unuk došao po tebe u kafanu da te vozi kući pripitog?Često si hteo da mu platiš misleći da je taksista. Ili kad namerno u autobusu ženama cepaš čarape i povređuješ ih tim metalom na kraju štapa?
“To mi služi da se štap ne otkliza” uvređeno reče starac
“Da, to treba tome da služi, a ne da mlatiš njime okolo i pretiš ljudima”
“Ti bre samo nalaziš mane. Ista si ona moja luda sestra”.
“Uuuuuf…slušaj, nikako ne mogu biti kao ona,ona je unikat. A da te je kritikovala, to jeste. Skidam joj kapu hahahaha
“hahahaha ti si luđa nego ja”
“Ebiga J. ti prednjačiš. I tebi skidam kapu hahahah Sad,daj ključeve”
“Čekaj zlato tatino, a ako se popravim?”
“Hoćeš dogovor? Ok. Tu mogu da ti verujem (nadam se da je još uvek tako).Ovako. Ionako ne ideš više u druge kafane, nego samo u ovu ovde kod nas”
“Dabome, a što oni mene tamo lepo dočekaju, samo da znaš.I poštuju me”
“J. I meni da daješ tolike pare, poštovala bih te”
“E, sad i ti. Pa znaš koliko mi treba za lekove i cigare”
“J. ti ne piješ lekove.Sve ti je zdravo, samo imaš te kile koje se ne mogu sad operisati, a dok su mogle ti nisi imao kad i bilo te je strah, I imaš taj čir na želudcu koji takođe nisi imao kad od života da središ”.
“Pijem bre…evo…(vadi kutiju od cipela u kojoj drži lekove)…kafetin, bevipleks…ovo ne znam da pročitam…eee, ovo mi je dao jedan moj dobar prijatelj…a ovo mi je dao doktor kad me ona budala udari…
“Tata, to je bilo pre nekoliko godina”.. .Maja zacrta u sebi da sutra pobaca sve te lekove.Hipohondar koji ne leči ono što treba.
“Ej, Ćiro, znaš da je ovo lek za šećer?
“tata ti nemaš povišen šećer, šta će ti lek za to?“Odakle ti lek?"
“Imao sam jedno vreme”.
“Misliš onda kad si gledao na televiziji emisiju o šećernoj bolesti, I odmah si osetio da su ti suva usta. Celu noć nisi spavao jer si svaki čas ispitivao taj osećaj”
“Jeste, tad sam imao šećer. Dao mi jedan moj dobar prijatelj par komada. On ima šećer”
“Ovo je ludilo, pomisli Maja u sebi i pogleda na sat.
“Slušaj tata, da se dogovorimo. Izlaziš u ovu “našu” kafanu najkasnije oko 20 sati, javljaš se na mobilni kad te zovnem, i vraćaš se najkasnije do 22 sata. U redu?
“U redu Ćiro” skoči veselo sa kreveta mršava prilika. Da te tata poljubi sine
“Ajde, jednom u 30 godina može i to”
“J. zašto se ne javljaš na mobilni?
“Šta ti je to”
“uuuf…laku noć tata”

Ona se penje na sprat. Pomazi usnule pse u prolazu. Uvlači se u krevet, tiho, da ga ne probudi.
“Da li je stigao”
“Jeste”
“Sad spavaj”
Ruke je samo zagrliše i doneše san.
**********
Igra sunca kroz krošnju zabavljala je Čupku. Brada je udobno leškarila u podbočenim dlanovima. Na istom tom suncu, grudva divlje kose je izgledala još lepše, raskošnije…kao oreol, mada raščupan.
“Veckaaa...Vecka” doziva, ali tiho, da ne probudi mamu i tatu. Legli su da odmore posle posla.
Kasno popodne se lenjo vuče. Mir je svuda. I lišće ćuti.
“Veckaaaa, pa di si?” tanak, šaputav glas doziva
“Aaaaa, tu si. Mora da si spavkala. Vidiš das vi spavaju. Ne znam šta je to ovim ljudima. Znaš ti?”
Vecka je ljubopitljivo posmatrala gomilu plave raščupane kose kroz koju je sunce prolazilo. Naravno, nije joj promakao ni lešnik na simsu. Oko njega je bilo još malo čokolade.
“Dođi, dođi slobodno. Vidi šta sam ti ostavila.” Radosno pruža otvoren musav dlan na kome leže još dva lešnika, takođe musava od čokolade. “Tako smo se dogovorile. Ja jedem čokoladu, a ti lešnike, jer si ti moja drugarica.
Vecka priđe bliže. Na zvuk Čupkinog glasa uši se pomeraju.
Je l’ si I ti umorna? Svima se spava. Vaspitačica kaže da joj duša spava. I mamica isto. A tata može da spava za pare hahaha tako mama kaže. Mora da si i ti dremala negde gore….pogled joj pođe u krošnju, čelo se zatim namršti. A gde ti spavaš?”
Veckine oke se zacakliše na sekund-dva, pa hitro odskakuta prema vrhu.Zaustavi se na jednoj grani I odatle pogleda drugaricu.
“Hej, pa gde ćeš?” Aha, tamo ti je stan” oduševljeno shvati. Osmeh se razli ispod one silne kose, a nosić se namreška sa strane. “Ali ne vidim ga, daleko je. Nema veze, pitaću tatu da mi pokaže. Znaš, on sve zna. Ajde, dođi sad da još malo pričamo”
Veverica se poslušno vrati, ali sad još bliže lešnicima koji leškariše na simsu.
“I ti tamo spavaš? A jel imaš brata ili sestru, mamu, tatu, baku?”
“Sofija, šta radiš”
“Ništa mamice, gledam kroz prozor. Oćemo napolje svi?
“Idete ti i tata. Ja moram da skuvam za sutra i opeglam. Ali prvo ide šta čupavice moja?
“Ja budim tatu, a ti kuvaš kafu.Tatica da se rasvesti”
Širok osmeh stade u okvir od nemirnih pramenova kad ugleda sims bez lešnika.

 

[LJILJA MMM]

Nije moglo stati u prvom delu zbog ograničenog broja karaktera. Zato evo sad objašnjenja.
Komentari , na blogovima pod ovim naslovom, biće isključeni da bih olakšala ljudima koji ih ostavljaju na mom blogu. Znam po sebi koliko je teško taj osećaj, nakon čitanja neke teške teme, pretočiti u reči a ne želite otići bez traga. Nema se šta više reći . Život, najveći govornik, već je sve rekao. Svako zna kako me može naći ako želi nešto reći.
Razlog zašto ovo pišem je želja da iskoristim što me ljudi još čitaju i da im prenesem svoje znanje kako da prepozanju simptome, kako da reaguju, kako da se bore sa ovom bolešću, kako da u toj borbi sačuvaju svoju porodicu jer ova bolest jede porodice. Ona je postala bolest broj jedan u svetu. Ako maker jednoj osobi pomogne ovo moje pisanje, onda je ono imalo svrhu. Ako neko sad, dok čita vidi, ili nekad prepozna dešavanje, pa mu u sekundi samo klikne misao da je to negde video, pročitao I seti se kako u trenu da postupi, eto svrhe svih ovih hiljada ukucanih karaktera. Želim da ovo bude u mojoj knjigici (znam da je nepravilno, ali ja tako volim), da se moja deca podsete (kad uzmu tom broj 14 jer je ovo 1092. moj blog ovde) i da znaju kako treba i kad treba ako se za to ukaže potreba. Želim i da odam priznanje svim hrabrim ženama i ponekom muškarcu koji su na toj jako teškoj temi, ovde na Krstarici. Obećala sam da ću ispisati, a obećanje se drži. Tema je jedina jaka tema na čitavom internetu, jedina živa, jedina sa savetima, pričama, ljudi se pomažu, savetuju, daju snagu jedan drugome I posle kraja. Ne dala sudba da nekome treba. Lako se nalazi na DIP-u. Naravno, tamo sam i sada jer drugima sad treba pomoć i podrška.
Ovo je krvavo pisanje, jako, jako teško za mene. Život I smrt, rađanje I umiranje. Maja I njeni su želeli da dedi naprave malo slavlje u domu za rođenje praunuka. Ali, život je izrežirao drugačije.Vrlo često je užasan režiser.
Zato je tu drugi deo, priče za decu. Ravnoteža potrebna nani, a pričice će se ionako čitati I izmišljati kada moj mali svitac bude uspeo da bude miran bar pet minuta, pod uslovom da nana priča brzo
Izvinjavam se na greškama, možda loše sklopljenoj rečenici, krnjoj misli, ali, nemam snage da iščitavam I prepravljam. Na kraju, to i nije svrha ovog pisanja. U svakom slučaju, shvatljivo je.

DEMENCIJA-ALCHAJMER ILI KAKO GOD

U demenciji postoji samo JA I SAD i niko više i ništa više.
Dementni su jedini sretni bolesnici jer nisu svesni svoje bolesti. Svi oko njih su nesretni i užasno, užasno umorni.
Dementnog ne možete sačuvati niti izlečiti.

Što pre vidite promene to bolje. Pravo kod lekara. Lekovi su uglavnom delimično uspešni do 65. godine starosti. Često je praćena drugim zdravstvenim problemima, fizičkim I psihičkim. Od demencije se umire lagano. Ako druge bolesti nisu pod kontrolom demencija divlja. Nastupa velikim koracima. Demencija je zapravo odumiranje centara u mozgu. Najplastičnije da objasni, mozak postaje kao švajcarski sir, sav u rupama, dok skroz ne nestanu svi centri, za prepoznavanje, vreme, mesto, govor, pisanje, čitanje, mokrenje. Ne postoji pravilo. Ne može se pratiti, ne mogu se izvući analize, uporedni pregledi kao kod bolesti jetre, srca. Bolest je neverovatno individualna. Mozak je u haosu od informacija. Neke se samo ugase, a neke ostaju neko vreme oštećene dok se ne ugase.Mozak se ponaša kao kompjuter pun virusa, nikad ne znaš šta će da iskoči. Ume biti kombinovata sa manijom gonjenja, a ume se naglo pojaviti I posle opercija. Taj haos demencije ne može da zamisli niko ko nije proživeo. To je ludilo u najbukvalnijem smislu. Dementni ne znaju za vreme, ne znaju ko ste, u svom su svetu, ne znaju gde su. Imaju sećanja iz daleke prošlosti tako detaljna kao da su maločas bili tamo, a ne znaju da kažu svoje ime. Funkcije nestaju jedna po jedna. Grubo će zvučati, ali ovo je istina. Sretni su oni koji imaju neke ozbiljnije boljke koje ih dotuku. I njihovi ukućani su sretni. Demencija menja čoveka upravo zato što centri odumiru. Žena koja je odlična kuvarica odjednom ne zna da kuva……potpuno staložen čovek postaje agresivan…ozbiljna žena odjednom pretura po kontejnerima…..ne zna da uključi tv….skuva kafu……izmišljaju stvari…..idu aljkavi…uvek ih neko potkrada…stalni povratak u davnu prošlost, ..nepovezano pričanje..izraz na licu kad vidite da ne zna šta znali neka reč koju je osoba koristila uvek .na ulicu se izlazi go….itd.
Dementni ne spavaju, u euforiji su. Jedan od znakova je ta euforija. Svi mi imamo svoje rituale za spavanje. Ako osoba uredno godinama ide na spavanje na primer u 23 sata I odjednom, bez ikakvog razloga, vidite da par dana ne leže do 1-2, vidite šta je u pitanju. Ako ima svakodnevne ritual I promeni ih, vidite šta je. Ako postaje svadljiva, a nije bila, opet vidite šta je. Ako voli da gleda tv I prestane…alarm. Svi mi imamo svoje navike. Ko kaže da ih nema ili da ne voli ponavljanja laže. Iskoristite to da vidite, jer demencija baš to menja. Majin otac je million godina donosio one knjige iz kladionice. Kada je prestao da ih donosi to je bio znak da je zaboravio da čita. Nastavio je da popunjava loto, to nije zaboravio. Jednostavno, taj centar nestane I kao da nikada nije postojao. Na tom mestu je rupa. Nema ničeg. Muškarci postaju nemirni, samo bi išli nekud, a žene depresivne.
Halucinacije su takođe obavezni pratilac. U mozgu se desi neki kvrc. E, sad, fazon je u tome da vidite taj kvrc. On je skoro uvek zabašuren sa tom nekom staračkom demecijom koju svi podrazumevamo, ali da li je tako?
Ono što treba da se zna je da nema leka, nema pravila. Bolest je potpuno neispitana. Dementnom treba 24-satni nadzor jer je on opasan po sebe I okolinu. Taj nadzor pruža porodica I raspada se. Cela se razboli. Razbole se odnosi u porodici od umora, on nervoze, od nespavanja, od nemoći pred dementnim .
Ljudi moraju da rade, idu u školu, imaju obaveze. Ne može fizički da se izdrži, a psihički su svi kao polupane čaše. Ono što je najteže je saznanje da osoba koju volite, koja vam je draga nije više ta osoba. Tu nastaju lomovi u čoveku. To je jako teško prihvatiti dok ne dođete do granice pucanja, a onda shvatite da sve tel ude stvari koje radi ta draga osoba, radi zapravo bolest. E, onda je poslednji moment da potražite dom. Nadam se samo da će ljudi to moći sebi da priušte. Treba znati da kod nas ne postoji dobar dom. Šta god da vam obećaju I kažu, niko nema pojma kako se treba ophoditi sa dementnom osobom.

**************

Sunčan, lep dan….dvorište oivičeno zgradama….maleni svet u velikom svetu. Na ogradi bazena sa peskom sedi Lili. Nogice u sandalama zarivene u pesak…mrda prstićima nehajno…….prosto neznajući da to čini…pogled joj nekako snen….kosa vezana u kikice. Rukama oslonjena na betonsku ogradu svog peskovitog sveta….iznad dvorišta plavo nebo…kao mirno more….i po neki oblačak koji se trudi da zakloni sunca zračak…..

Jednom……kada porastem
Biću princeza…..kad ti kažem
I sve će biti kako ja hoću
Biću lepa i ovu protezu će mi skinuti…znaš
Šetaću se u divnim haljinama
Znaš one što nose u žurnalima
Pa ću ići po balovima…
Imaću i svoje more sa valovima
I jedrenjak ….
Znaš…jednom ….kada porastem
Misliš da ću tada i da odrastem?

Peroooo je l’ ti mene slušaš?
Daj tu koficu ….vidi bre na šta liči ta torta
Ma nisi ti za kuvara……nemaš pojma
Pera je pogleda nezainteresovano
“Ovo je dosadno i glupo
Ajde klikere da igramo”
“A to je pametno”….sevnuše oke boje divljeg kestena
Poskočiše kikice preko ramena
“Znaš kad ćeš biti princ…..nikada
A ni kapetan na mom jedrenjaku….znaš”
**********
Pera ustaje, otresa pesak sa nogu…..pogleda u te besne kikice što skakuću …paaa….skoro nežno…
“Biće lepa princeza kad joj skinu tu protezu…..a kapetan bih mogao biti…jedrenjaci su lepi...hmmm....a da se igramo na slovo na slovo a?” šeretski je gleda….
“Može”…..kesten postaje pitom …​

 

[LJILJA MMM]

Kao što rekoh, morate poznavati osobu da bi videli promene. Zato, upoznajte jednog zaista neobičnog, nestandardnog čoveka. Ljudima je lakše da zapamte ovako ispisano na konkretnom primeru kao priču, nego samo suvoparno nabrojane informacije. Jedino je teško za pisanje.

Više od godine promene su očigledne. Otac je silan, ne možeš ga naterati kod lekara. Ipak, sve su to bolesti godina. Sporost pokreta, smanjena motorika, sporost misli i blaga promena karaktera često ide u pravcu Ja.
Iako nikada nije bio domaćin čovek, porodičan, imao je svoj ritam, navike. Taj je ritam bio noću budan, danju spava. Kad mu dune samo ode. Kad se vraća, ne zna ni sam. Da se razumemo, Majin otac je takav oduvek. To nije bolest, to je karakter. On je momkovao celog veka. Kladionice, kafane, žene, sve moguće igre na sreću. Stvarno je imao sreće.Dobijao je velik novac. Da je deseti deo ostavljao oni bi imali ko zna koju imovinu. Ali nije.Taj novac nikada nije bio za kuću. I zaista je tako. Dva puta je samo dao Maji novac od kladionice. Prvo put su joj ukrali ceo novčanik I te pare u njemu odmah sutradan, a drugi put su sinu ukrali omiljeni bicikl desetobrzinac, skoro nov, par dana nakon davanja novca. Govorio je da je to proklet novac I da će otići kako je I došao. Nije on bio kockar, ne u onom smislu da prokocka platu, kuću, da mu deca nemaju za hleb, da duguje komunalije. Nikada im nije manjkalo para za šta god da su hteli. Imao je granicu koju nikada nije prekoračio. Ako je trebalo za ogrev da učestvuje, on je davao od penzije, koja je poprilična bogami, a nikada od para od kladionice. Za šta god da je trebalo, morala se čekati uplata plate ili penzije, pa makar on imao u džepu deset puta toliko, a jako, jako često je imao. Takav je, i to je u materijalnom smislu spaslo porodicu. Na tome mu je Maja neizmerno zahvalna. Njegov mozak je bio baždaren na kombinatoriku I poznavanje sporta. Nema šta nije pratio. Ostalo jednostavno nije postojalo. I bio je maher u svom poslu. Radio je kao šef robno-materijalnog knjigovodstva u jednoj ogromnoj domaćoj firmi. Što čitava ekipa ne može da naštima, da nađe grešku, J. može. Brojevi su bili njegov svet. Sam je sebi peglao košulju, sam kuvao kafu ili šta već želi, sam podgrevao, sam oprao sudove, sam čistio svoju sobu.
Jedno vreme je čistio dvorište. Njegov posao je bio da sređuje kuhinju, sudove. To je voleo. Onda kad Maja dođe ili njen muž, on se hvali, pa ga oni hvale. U starosti se motorika smanjuje. Posebno on koji je vodio tako lak život, ne radeći ništa fizički, ne brinući ni o čemu. Dok je bio mlađi ništa nije hteo da radi. Odlazio je I dolazio kao u hotel. Zato je Maja sa njim postigla dogovor da su to njegove obaveze, koristeći jednu priliku kad je kukao kako je sam po ceo dan. Osećao se potrebnim I delom porodice. I to je pomoglo. Tih nekoliko godina koje je to radio nije bilo problema, osim njegovih ujdurmi.
Ponekad bi izašao da popriča sa Majom i njenim mužem tražeči kafu, rakiju….kao u kafani hahaha Ako je pun sebe I sretan zbog dobitka, pa I pod gasom, onda se pompezno pojavljivao. Jako udaranje štapom, ispravljenog tela, a ako ne, onda je to starački hod uz huktanje, plačnim glasom, ali se nikad ne seti da pita kako su, da li im nešto treba, da da unucima neku paru. Kada je odlazio, nikada se nije javljao. Samo vidiš leđa. Omiljen u društvu, dok ne pretera sa pićem I jako cenjen u kladionicama I kafanama. Bistar, brzopotezni um, smišljao je šale u sekundi, laži, priče, odgovore. Suv kao grana, sitan, ali pokretan. Sve dok nije polomio kuk (12 vinjaka rubinovih) mogao je nogu za vrat da stavi ili da stoji na obe šake a nogu ispruženih napred, a tada je imao 70 I neku godinu.Bavio se sportom u mladosti, voleo je sport i suva noga od kolena na dole I deformisano stopalo,mu nikada nisu smetali. On se ponašao kao da je ona normalna I što se tiče sporta I što se tiče žena. Uvek je bio mršav ali sa izvajanim mišićima. Voleo je crni humor. Pozove rođenog brata I prvo što kaže “pa ti si živ” hahaha a ovaj ga otera u majčinu. Posle nekog vremena pozove ga drugi brat I pita da li se čuo sa sestrom Desom (onom opasnom) a ovaj ko iz topa “pa ti ne znaš brate, Desa je umrla”..i ovaj ga otera u majčinu hahah A što je umeo da slaže kad mu odgovara. E, to je za medalju. U sekundi je priča tu. Jednom je došao sav izudaran. Nije smeo da se oglasi dok Maja nije otišla na posao, pa kad je video da se zet vraća počeo je da zapomaže.
“Nemoj da kažeš Maji, molim te kao boga”
“Pa videće te deda, ovo ne može da prođe do večeras”
Za nju je bila priča da je ispao iz autobusa. Maja je znala, svi su u kući znali, ali šta da radi. Zet ga odnegova. Nakon nekog vremena zove Maju njena tetka, ona opasna,
“Majo sine, kako ti je otac?
“Dobro je, znaš ti njega”
“A je li sine, je l’ dobio on one pare?
“Koje pare tetka?”
“Kako koje, pa one od Đinđićeve svastike”
“Molim?”
“Majo sine, on je išao sa prijateljem ulicom. Tvoj otac je bio na strani do puta. Ona je na njega naletela kolima I sad on čeka odštetu.”
“Tetka, da li je to bilo sad skoro, pre mesec dana?”
“Jeste sine, kako ti to ne znaš?”
“Slušaj tetka, nema nikakve svastike, to te je brat izlagao. Zapio se u Surčinu, vređao ljude I ovi ga istukli malo. “
“Iju, sine…..ubio ga bog…lažov jedan…tako da izmišlja…pijandura..kockar…..
“Tetka, moram da radim……ćao”
Voleo je da glumi oduvek. Što je taj voleo da je u centru pažnje. Svi sa strane su govorili “jao što je J. divan” a Maja bi odgovarala “jeste, da ti ga dam malo da ga vodiš kući a?” hahaha
Jedno vreme je bio obuzet sređivanjem loze. Maja je posadila neku petoprstu ukrasnu lozu koja je jako brzo obuhvatila ceo zid. Voleo je da zalama, da sređuje, da kači one lijane. I to je uglavnom radio ili kad je sunce najjače ili kad lije kišurina. I tako, on stoji uz zid. U jednoj ruci kišobran a drugom mota one grane. I znate šta kažu komšije koje su ga videle “Jao Majo, što čika J. zalama po onom kijametu? Baš je vredan”…..šta da se kaže na to hahaha
Kad ga to udariše kola, odvezoše ga kola hitne pomoći u Zemunsku bolnicu. Maja I njen muž za njima kolima. Bila je ponoć. Ajde na snimanje. Ma sve on hoće. Šarmira sestre, usta ne zatvara. Zagovara doktore, sav nasmejan I vickast. Sa onog pokretnog ležaja sam na rukama prelazi na sto za snimanje, sam se vraća. Doktor se smeje I ne može da veruje šta čovek u njegovim godinama može. Sestra čeka u hodniku sa Majom I njenim mužem.
“Jao što je on sladak starčić, tako veseo I živahan. Blago vama. I moj otac je njegovo godište, ali ni prići vašem ocu”
“A gde je sad vaš otac?” zapita Maja
“Kako gde je? Pa kući spava, ponoć je”
“E, pa vidite gde je moj veseli, slatki tata”
Zamisli se sestra “A kako su ga udarila kola?”
“Vraćao se iz biblioteke, pardon, kladionice I iskočio iza kontejnera čoveku pravo pod kola”
Ustade sestra da vidi zašto se snimanje odužilo, a tamo, Majin tatko zasmejava doktora hahahah

Milion zgoda I nezgoda ima sa njim. Majini su naučili da ga prihvate takvog kakav je I da ništa ne očekuju od njega. Često su se smejali njegovim nastupima, ali je češće umeo za srce da ujede bahatošću, nebrigom, sebičnošću. Naučili su da žive sa tim I da ih uglavnom ne dotiče, mada je njegov bezobrazluk umeo da izazove bes , posebno kod Maje. Samo bi ga pogledala I on je bećao u svoju sobu. Od njenog detinjstva je imao zort od nje jer nije nasedala na njegov šarm I priče. U svakom slučaju, oduvek je bio težak čovek za porodicu. Neki ljudi ne treba da se žene i porod da imaju jer su prosto rođeni da budu samci. Kada u porodici postoji samo JA I SAD od strane nekog njenog člana, onda je to smrt za porodicu. Zbog toga je I umrla Majina prva porodica dodeljena joj rođenjem.
Kod takvih osoba ,Alchajmer je pomešan sa njihovim karakterom. Isključivost drugih I sebičnost koju ta bolest nosi uništavajući centre u mozgu se već nalazi u karakteru I pre bolesti, te je okolini ponašanje te osobe sasvim normalno. Ne vidite promene, nemate kad da ih vidite.
Kod standardnih ponašanja ljudi je lakše uočiti promene.

 

[LJILJA MMM]

Dakle, sve što je neuobičajeno i ponavlja se više puta uzastopno ili u kratkom vremenu, znak je za uzbunu. Ako osoba voli kuću, stan, ako nije od onih što vole da izlaze, pa odjednom počne da ide negde, ili obrnuto, ako počne da se svađa a sama je u sobi, ako ne ume da se javi na telefon, ako vidite da neke funkcije više ne koristi.....ili, ono što inače radi ponavlja do besvesti (to znači da mozak vrti jednu te istu informaciju)....ma milion stvari koje ne možete ni da zamislite i koje vam nikada, ali baš nikada ne bi pale na pamet da ih radi ta osoba. Često odlutaju i izgube se, posebno oni koji imaju i maniju gonjenja. Depresivna, agresivna i euforična stanja se menjaju 24 sata. To ne mora biti demencija samo, mada i njih ima raznih vrsta i neke se mogu držati pod kontrolom. Sve zavisi od slučaja do slučaja.
Dementni stalno traže nešto. Uvek im stvari nestaju. Ili sakupljaju sve I svašta, kupuju nepotrebne sitnice , uvek ih neko krade I vrlo često za to optužuju ukućane. Lažu za svetsku medalju, neverovatnom umešnošću skidaju sa sebe bilo kakvu odgovornost I uvek je neko drugi kriv. U početnim fazama, periodi dementnosti su kratki, pa se osoba “vrati” u normal I nastavi dalje kao da se ništa nije desilo. Kako vreme odmiče tako faze dementnosti zauzimaju sve više vremena od ovih 24 sata koje imamo na raspolaganju na uštrb vremena normale I svesnosti. …dok svih 24 sata ne postanu dementno vreme.

Demencija voli da skriva pogrešno urađene stvari I da I pored očiglednosti pogreške dementni negiraju das u oni to ulinili. To takođe može biti jedan od znakova prepoznavanja.

“Tata, šta će ova šolja puna jogurta u donjem delu sudopere?”
“Nemam pojma"
“Pa dobro, ko je stavio ovde među čiste šerpe?
“Ne znam
“Mora da si ti"
“Nisam ja, šta ti je.
“Kako nisi ti, sam si ceo dan u kući, mi smo na poslu?
“Nisam jab re, nisam lud valjda.
“Onda mora da sam ja hahahaahah
“Sigurno, pobrkala si stvari, umorna si, mnogo radiš” hahahaah

Izmisliće million razloga ali neće priznati. Zašto? Zato što se ne seća. Zašto je jeo samo sardine I luk? Zato što se samo toga mogao setiti. Čak je sve to držao u svojoj sobi jer je zaboravio šta je frižider I čemu služi.
Mozak je zaboravio da je sipao jogurt u šolju, dobio je pogrešnu informaciju da tu šolju treba da stavi u donji deo sudopere umesto da popije jogurt, a onda praznu šolju stavi u gornji deo sudopere u prljave sudove.
Ili
Gde mi je ona jakna, hoću da izađem
Tamo gde je uvek ostavljaš
Nema je tamo
Kako je nema
Odeš I nađeš jaknu tamo gde je inače, ali je on ne vidi. Tačnije, od nje vidi nešto drugo…košulju, sat, ko zna šta.

Predmeti koji volšebno nestaju, halucinacije, često dremanje čim se sedne bilo gde, izgubljenost u vremenu, da li je podne, noć , ili u prostoru.
Proveravanje po pet puta da li su vrata zaključana. To nije rasejanost niti zaboravnost. To je samo dokaz da ista informacija kruži mozgom.
Hodanje ulicom sagnute glave ne gledajući kud se ide, potpuno odsiutan, I obavezan prelazak ulice po dijagonali.
Moja klijentkinja je imala oca koji joj je pomagao. Divan čovek, tako posvećen porodici. Njegov zadatak je bio da oko podneva donese papire od juče kod mene I ode u centar grada u radnju po pazar, pa u banku, pa kući. Čim dođe, u roku od 3 sekunde zaspi na stolici. Rekla sam joj to. I to da sam primetila kako se njegov hod menja. Sagnuta glava, vuče noge. Na pešačkom prelazu, u centru grada, je udaren jako jer je sam zakoračio na ulicu dok je bilo crveno za pešake . Svi su stajali, čitava grupa ljudi jer je tu uvek gužva, ali je on krenuo da prelazi.
……….
Maja I njeni spavaju na spratu, a dedi su sredili sobu u prizemlju. Jedne večeri, Maja ga je čula kako se svađa a sam je u svojoj sobi. Umeo je nekad da se svaša I psuje tv I ove sa program. Ko zna koliko daljinskih je uništio. Uđe I pita šta mu je a on kaže iznerviramo.....i taj pogled
“pa vidiš ove četiri žene bre”
“koje žene tata, sam si u sobi?
“ama ove četiri što sede na nogarama od kreveta. Svaka na po jednoj nogari I tako sede celu noć I pričaju unakrst više moje glave. …I sakate su…jedna nema nogu….druga ruku… I samo toroču, toroču I svađaju se samnom”
“koje su to žene J?”
“Ne poznajem ih…….mada ona jedna ćopava mi je poznata”
“Mora das u neke tvoje prošle ljubavi tata. Da li je Javor među njima?
“Nije tvoja majka tu”
“Dobro je, da sedi na nekoj nogari znači da je došla d ate void sa sobom, na onaj svet da ljubav obnovite hahaha”
“hahahahaah ti si Čiro luđa nego ja”
………….

Jedne večeri dolazi na kapiju neki mladić. Zet izađe. Dečko se predstavi I pita da lit u živi neki deda, sitan, suvonjav starčić koji ćopa. Odgovor je potvrdan. Momak reče da je iz Surčina, da je deda ušao kod njih u dvorište sav pogubljen. Ovaj ga je ponudio da sedne I deda se povrati. Onda ga je momak pitao gde živi, da ga odveze kući . Kaže deda da zna gde mu je kuća I da će mu pokazati gde da vozi. I jeste se “vratio” u normalu. Momak ga je odvezao u kafanu hahahaha Deda nikako nije hteo dalje, nego je seo I naručio vino. Momak upita u kafani da li znaju gde deda živi I oni mu rekoše, te je on došao da kaže da je starca ostavio u kafani, pa da ide neko po njega. Majin muž se zahvali momku. Zaista je to retko danas, I ode po tasta. Ovaj sedi sav blažen u kafani, puši I pije crno vino (usput, deda nikada nije pio vino. On preferira samo žestinu I pivo koje je švercovao u svoju sobu hahaha).
“Deda, ajde, idemo kući”
“Oooo zete, ajde sedi da popijemo”.
“Neću da pijem deda, ajmo kući”
“Ajde bre zete, budi jednom čovek I sedi u kafanu samnom. “
“Deda, kasno je, moram po Maju da je dovezem s posla, a ti znaš kakva je ona”
“E, onda idemo. Bolje da sam kući ….znaš, ona je dobra žena, ali je malo luda hahaha”
………..

Majin tatko je izašao u kafanu I da uplati loto. Maja I muž joj sede napolju I piju kafu. Muž ubrzo ulazi u kuću.
“Majo, dođi da vidiš” doziva je iz kupatila.
Ona uđe u kupatilo u prizemlju a on drži u ruci paket umotan u papir sa koga se cedi voda. Uredno umotan zavežljaj pravougaonog oblika. Odmotava nekoliko papira (sa jedne strane je onaj masan papir a sa druge ne). Gomila novčanica od 1000 dinara.
“Odakle ti ovo?”
“Izvadio sam iz vc šolje”
“Pobogu, on mora hitno kod lekara.
Rasprostrla je novac da se suši, mada je tek po neka novčanica bila samo po ćošku mokra koliko je to bilo ufalšovano. Uvek je bio maher za pakovanje. za raspakivanje ti treba oho-ho vremena. 70.000 dinara. Novac je sklonjen jer će trebati za dedu. Kako se ispostavilo, bilo je I malo.
……………

Mora se nešto učiniti. Njega da savlada ne može. Ne pristaje ni na šta. Maja smisli da uleti da mu sređuje sobu. Na to je alergičan jer je uvek sve sam sređivao I terao je iz sobe. I tako, imala je šta da vidi. Izrezane jakne, košulje, progoren jorgan, uštopan jorgan, džemperi kojima su rukavi skračeni, prekrojeno ćebe, parket na nekoliko mesta progoren, sijaset kuhinjskih krpa iseckanih na salvete ili trake….Majin otac je oduvek voleo da krpi, prekraja. Postojala su dva para nemačkih makaza koje je njena majka jako skupo platila ko zna kada. Decenijama su bile odlične. Jedne manje sa zatupastim vrhom a druge duge, kao hiruške. Uvek su stajale kod dede u sobi I ako bi ih neko od njih pozajmio on je odmah dizao dreku gde su I da mu se vrate. Taj kad uštopa čarapu, ma kakva ženska ruka. To je savršeno. I tako….krojio je, prekrajao…..Maja sve pobaca, digne dževu na njega I sve to iskoristi dag a natera kod lekara. Pristao je.
Maja mu kupi sve novo. Nekoliko donjih delova trenerke, majice I pidžamu. Ali, ona nije imala šlic na sredini. Bunio se kakva je to pidžama, ali ajde, pristade nekako. Sutradan je donji deo imao tri ogromne rupe. Deda nije potrefio iz cuga gde treba da napravi šlic, pa je jedna rupa bila na kolenu, druga na butini a treća otprilike gde teba da bude šlic.
………..
Deda je pušač I to strastveni. Primeti Maja da nestaje mnogo toalet papira. Kad pogleda, a deda secka li secka krugove I sve stavlja u piksle I na to gasi cigare. Kaže da se piksle ne isprljaju. Svaki put kad mu dođe ideja on ode I uzme novu rolnu toalet papira.
-----------

Sutradan je Maja otišla kod njegovog lekara opšte prakse po upute.

 

[LJILJA MMM]

Sutradan je Maja otišla kod njegovog lekara opšte prakse po upute.

Priča ide ovako…..28.05.2014.
Tražila je uput za neuropsihijatra opisujući stanje svog oca....Dobila je uput za psihijatra u Pasterovoj 2
Tražila je uput za hirurga opisujući stanje svog oca i ne znajući kojoj hirurgiji pripada ta oblast (zacrvenelo mu se zdravo stopalo jer je opet nešto čačkao)....Dobila je uput za opštu hururgiju u Pasterovoj 2

1. Demencija pripada neurologiji. Tako je rekao psihijatar pitajući se ko joj dade ovakav uput. Ipak, prošli susocijalnog radnika, psihologa i psihijatra. Konstatovana je demencija i obavezan stalni nadzor 24 sata,i dat Leporex od 25mg po 1/4 ujutru i uveče, s tim da ona oceni ako ga mnogo usporava (obara pritisak) da mu dajem samo uveče. Kod ovog leka se završava svo znanje i umeće psihijatra kao i njegova nadležnost. Doktrokra reče da idu sa ovim njenim nalazom u Institut za neurologiji pri kome je jako dobar Centar za demenciju, i probaju da li će ih primiti ili će tražiti poseban uput za njih. Posle pričanja bez veze, nerazumevanja I najjednostavnijih pitanja (koji je ovo grad, koja je godina, nacrtajte ovo, pročitajte ono),i totalno pogrešnih odgovora , izgubljen u vremenu i prostoru ali hiper aktivan, veseo, nezaustavljiv ( bilo je i odličnih, tačnih i preciznih odgovora), kao po zadatku šarmirane su sve dame /pod garanciju da nijedna nije prošla bez ukazane joj pažnje) koje su sreli na psihijatriji što komplimentima što ekstra bistrim i smislenim rečenicama koje su ih ostavljale prosto zatečene....Maja se smeje jer zna svog oca....dakle, sve dame, od čistačica, preko pacijentkinja, prolaznica do gospođe psihijatra Za svaku je poseban pristup. Bože, kolika raznovrsnost hahahaah……šta ćeš, talenat
Jedan od bisera kod psihijatra
doktorka: J. koliko imete dece?
tata: mislim......njih troje iz ovog našeg braka
doktorka: pogleda u Maju. Zna da joj je rekla da mu je ćerka. Maja reče “preformulišite pitanje, ne razume vas”....
Maja: tata, imaš troje unučadi (da ga vrati u kolosek)
tata: da, imam troje unučadi...mladi su
doktroka: imate li još dece pored vaše ćerke?
tata: svašta, pa mator sam.....nemam.....gotova je proizvodnja (Majin rođeni brat je preminuo 2010.god.)
i tu svi prasnu u smeh

2. Na vaskularnoj hirurgiji su ih primili na lepe oči iznervirani jer doktorka ne zna da oteklo i crveno stopalo pripada vaskularcima. Noga je danas bila normalne boje i veličine. Konstatovano da nema tromba već jako slaba cirkulacija shodno stanju nogu i godinama, problemom sa bolesnom nogom i pređašnjom gangrenom.
3. Otišli taksijem u Institut na neurologiju (to je sve blizu, ali tata ne može da hoda toliko). Tatu ostavlja na šalteru da sedi i čeka pod nadzorom sestre na šalteru a ona da nađe šalter gde treba da zakažu.. Primaju ga na osnovu nalaza psihijatra iz KCS i zakazuju prijem 25.03.2015. u 12 sati
Kaže da on tada možda neće biti živ. Kaže i da je već konstatovana staračka ili već kakva demencija i obavezan stalni nadzor i da im treba stručno lice da to potvrdi sa svoje strane i da prepiše lekove da ublaži ovo njegovo stanje koje se rapidno pogoršava a ne da ga leče i izleče.....pobogu, pa on ima 84 pune godine .....Sestra traži da zapiše broj mobilnog pa će joj i javiti ako se ukaže neki raniji termin.

Maja I tatko joj sedaju u park da popuše po cigaru I odmore.
“Lepo je ovde Ćiro, daj cigaru”
“jeste, lepo je”
Onda podeliše čokoladicu koju je ponela. Gleda ga…….sunce se igra, a on sretan….kao dete jede čokoladicu I sve cokće….oko mu veselo I zagledano negde….sretan u svom vremenu….mozak rođen za kombinatoriku….veliki J.……boemčina….naebasmo J. moj, a ti si jedini sretan čovek.
Od svega, vezanog za demenciju, ništa nije urađeno. Socijalni radnik, psiholog i psihijatar kažu da im je odlična ideja da nađu ženu zrelih godina koja će biti po nekoliko sati sa njim dok neko od njih ne stigne kući. Ona bi mu pravila društvo, nadzirala ga, skuvala mu kafu, dala da pojede....njegov mozak i telo moraju da rade da ne bi zaboravili kako se radi.To je Majina ideja, ali čekaju nalaze specijalista pa da krenu u realizaciju.

Eto.....toliko o državnom zdravstvu. Dakle, moraš kod privatnika.
………
Maja uvodi nova pravila. Koristi to što je on svestan da se sa njim nešto događa. Periodi “odlaska” su sve češći. Potpuno nepredvidljivi.
Jednom je hteo da skuva kafu pa je sipao mleko u keramičku šolju I stavio na plin. Sva sreća zet je bio kući kad je šolja pukla. Onda mu je zabranjeno da bilo šta radi jer će ih zapaliti. Puši se samo napolju. U sobi nema pušenja. Naravno da se bunio. Kukao je na sav glas. Onda su zajedno seli na trem I pili kafu. Učili su ga svi kako treba. Njihova noseća ćerka je tad živela sa njima. Njen suprug je bio nekoliko meseci van zemlje na radu, pa je ona bila kod njih. Ćerka, sin, muž, Maja….24 sata nadzora, učenja, kontrole. Pajao je noću po dnevnoj sobi. Ujutru nije kogla naći naočare, mobilne telephone. Sve je sređivao I svađao se sa one četiri žene.
………
Onaj lek što mu prepisa psihijatar mu je dala. Od prve četvrtine date uveče on je komplet spreman za izlazak u kafanu, sav euforičan, I sa kišobranom u ruci negde oko 3 ujutru dospeo na sprat (na koji se popeo samo jednom u životu da vidi kako izgleda kad su ga sredili). Pošao je čovek u kafanu I zalutao. Taman je krenuo rukom za kvaku da otvori vrata sobe u kojoj je trudna ćera spavala, kad ga je zet čuo.
“Deda, šta radiš tu?”
“Kako bre šta radim, pošao sam da izađem malo”
“Ajde, da te odvedem u sobu, vreme je da se spava ”
“Ajde…..ali da ti kažem…. Sad je noć……mora da sam pogrešno video na satu”
Sutra ujutru je dobio još ¼……totalno je zanemoćao, uneredio se, savio od dva kata, mumlao je umesto da priča….
Lek ukinut….privatni neuropsihijatar zakazan.
…………
Privatna klinika. Deda nije odustao dok doktoru nije ispričao detaljno zašto mu je noga suva.
Dijagnoza.
Dementia obs.mixta (aethyl+ def.vit.+ Mb. Alzheimer)
prepisana terapija, exelon flaster......milgama dr......folnak tbl......OHB12 ampule 10 dana, pa svaki drugi dan 20 dana, pa na 15 dana doživotno....rocatrol tbl

Na testu, od maksimalnih 30 poena i graničnih 24 za demenciju, on ima 11....družbenica ili kako god se zove ova žena D. mu prija, i doktor kaže da nastavimo tako dokle god se može.
Doktor kaže da je dobro što mu je Maja ukinula lek. Da to jeste lek za demenciju, ali da je vrlo individualna reakcija na njega. On je imao pacijentkinju koja je od njega čupala utičnice iz zida.
………….


Našli su ženu koja će biti sa njim. peške dolazi do njih, toliko je blizu. Deda se namestio i kad su i jedna i druga bile na razgovoru, jer su dve dolazile. Sa drugom smo se dogovorili.Deda je svestan zašto su one došle i izvodio je svoju predstavu...po malo, jer prosto ne može da odoli Na kraju ga strogim glasom Maja otera u njegovu sobu da pojede večeru koju mu je postavila. Sve je pojeo sam. Toalet i sve ostalo, šala ali i pričanje bez veze se vratilo u normalu, čak i govor. Setio se da je pušač i traži cigare, ali ih nema u kući. Deda je prihvatio, mada nerado I na million načina pokušava da ih ukrade, prošvercuje u svoju sobu. Čak je krao samo upaljač bez cigara. Danas je samo u košulji i donjem delu trenerke izašao napolje, tumarao po avliji, stigao do pušnice i otvorio vrata koja se inače jako teško otvaraju Kapija je bila zaključana, ali ga je video komšija i zvao mog muža. E, da, noćas je, oko 2, deda izašao u dvorište, njihov nemački ovčar samo kratko zalaja, muž je čuo i izašao....kaže deda da oće da ide kući (kafana). Smrzao bi se napolju i razboleo. Danas je zet stavio rezu sa spoljne strane vrata koja vode napolje. Užasno ružno izgleda, ali mora tako.
Što se žene tiče, objašnjeno joj je njegovo stanje i realna mogućnost svesne zaeebancije i glume s dedine strane u određenim momentima, u šta se i sama uverila tokom posete Stvar je u tome da je on oduvek takav, samo sa godinama i bolešću kočnice koje su do tada neke karakterne osobine držale pod kontrolom, popuštaju.

"Tata, ovo je D. i ona će provoditi vreme sa tobom dok smo mi na poslu, da ne budeš sam.Njoj ćeš se za sve obraćati.
Pruži on ruku, rukovao se....ja sam Veliki J.....da ne kažem Ludi J. i smeje se, sa sve ono kapče na glavi
“Mi ćemo se lepo družiti deda, jel' da?”
“Oćemo, ti ćeš da mi budeš kao ćerka....sad imam dve.....jedna (i pokazuje na Maju) i druga pokazuje na nju)....evo sad se spremam da idem u poštu pa da uplatim loto
"J......kažem ja
Dobro,dobro.....(u stilu, samo ti idi, pa ću ja lako )

Pili su kafu na tremu (deda je toplo obučen) i sad spava. Kaže da je sve u redu, da pričaju, i da je dobar. Kaže deda....tu na ćošku je radnja, da idem da kupim cigare.....ne treba, kaže ona, imam ja.....a i ti si pušač?....nisam....pa odakle ti onda cigare?....ostavili mi za tebe.....aaaaaaaa brine moj Ćira za moje zdravlje.
Kasnije je D. I zaprosio. Žena htede u zemlju da propadne od stida.
Jaooooooo J.

 

[LJILJA MMM]

D. je bila pun pogodak na životnom ruletu. Neverovatnu sreću su imali da su na nju naišli. Nije ona stručna osoba, nema veze sa medicinom. Obična, normalna žena, udovica i zdravopametna. Prvenstveno je divan i velik čovek. I sada, Maja sa njom pije kafu, odlaze jedna kod druge. D. Je objašnjena dedina bolest. Shvatila je suštinu bolesti iz prve i da Maja pokušava da nauči dedu osnovnim stvarima reda koji važe u domu, jer J. kakav je oduvek, definitivno bi pokušao da pomeri domovske standarde, tj. vratili bi ga kući. Prethodne godine, kada su primetili promene, Maja je zvala domove i raspitivala se. Ni jedan nije hteo da u svoj kavez primi tako slobodnu ptričicu kakav je J. Zato je D.,Maji i njenima, ali prvenstveno Maji kao osobi koja donosi odluke u vezi oca, bila od ogromne pomoći. Maja je znala sled narednih događaja. Čitala je, raspitivala se o bolesti sluteći šta je, ali nije nikome od ukućana govorila da ih ne opterećuje. Muž je morao van grada neko vreme, trudna ćerka koja radi i kojoj je muž u pečalbi, sin koji nema radno vreme, Maja bez radnog vremena i D. Sudbi hvala na ovoj ženi, milion puta je Maja rekla.
Dedina družbenica je dolazila ujutru pre Majinog i ćerkinog odlaska na posao i ostajala sve dok neko od njih ne dođe. Često je u rukama nosila kesu sa voćem iz svog dvorišta za sve nas i za nju i dedu, da posle oljušte zejedno i pojedu. Donosila je i velike bukete cveća za Maju, a da dedi i njoj ulepša mali trem. Ćera ili sin su dedu vozili na primanje OHB12 injekcija. Naravno da je tamo šarmirao sve sestre i babe u čekaonici. Staro znanje nije zaboravio hahaha D. je dosadno. Ubija u pojam sedenje sa starim. Hoće da štrika podmetače za stolice, te joj Maja dade silnu neku raznobojnu vunicu što čeka svoje vreme ko zna od kad, a što pretekne nek uzme. I danas je tu jedan podmetač. Majina ćera ga je sklonila u znak sećanja na veliku, divnu dušu D.
Deda se sredio. Učio je za šta služi toalet papir, kako se pušta voda u vodokotliću, kad se spava i odmara, kad se jede, kad se puši, pije kafa, kako se šta oblači itd. D. Je Maja objasnila da je tu da ga samo nadgleda i usmerava i pomogne, ali da mora sam sve što može da uradi kako bi što duže pamtio. Kupljena mu je slikovnica sa krupnim slovima na čirilici da D. Ili neko od njih popodne vežba čitanje. Takođe je pisao slova i brojeve sa D., a Maja bi kad dođe s posla to ocenjivala, stavljala 5 i pohvalila ga, pa bi zajedno ispalili po cigaru. Njegovo mesto je bilo na malom tremu u ćošku, ispod prozora letnje kuhinje. Tu je najveća hladovina i zavetrina. Maja bi kuvala u letnjoj kuhinji ili radila po dvorištu i razgovarali bi, ili bi on čitao a ona slušala radeći. Čerka i sin isto tako. Urednost života ga je oporavila i OHB12 a ne lekovi. Za njega, nisu postojali lekovi. Ono sve što je dobio i kasnije opet, su samo pomoćna lekovita sredstva. Maja je sve ispoštovala, znajući da nema neke vajde.Periodi dementnog vremena su sve češći, ali je on uglavnom ok, ako izuzmeno noćno dranje iz sveg glasa kroz prozor, ponavljanje istog zahteva za cigarom ili nečim drugim na svakih 5 sekundi, beskrajne nepovezane priče i pitanja bez veze, halucinacije, psovanje i vređanje kad mu odjednom dođu, psiho maltretiranje kada lepo znate da je u svesnom stanju ali želi da maltretira, neprepoznavanje unuka i bilo koga. Dementni umeju biti izuzetno grubi i sebični, a često i agresivni. Deda nije bio, na svu sreću. Od najbanalnijih stvari do agresije u kojoj je često jurenje nožem po kući, sekirom, umišljenost da neko hoće da ih ubije. Kada se brane to je takva snaga da ne možete da verujete. Opasne halucinacije u kojima sin, ćerka, muž, žena ne postoje.....postoji samo njihova halucinacija. Takođe su veliki manipulanti. Umeju toliko da te izlude da hoćeš iz kože da iskočiš. Milijardu suludih zahteva dnevno........JA hoću i to SAD. Mozak je čudna mašina, od genijalnosti do idiotizma. Stalno je tražio da ide u kafanu, da izlazi noću, da ide u neki stan, da prodaje imovinu, braća, sestre, daleka prošlost , one četiri žene...posle je i to zaboravio.Sklanjaj uveče sve iz kuhinje u prizemlju i dnevne sobe da se ne povredi, da ne zapali kuću. Ujutru vraćaj sve nazad. Ustajanje noću. To jako utiče na svakog.
Čitava porodica je 24 sata oko dementnog. Niko vam više ne dolazi, nigde ne možete otići. Dan-noć-dan-noć ludila. Preumorni ste, nervozni, ne možete da radite. Porodica se raspada od umora, nervoze. Demencija je bolest koja se ne hrani samo mozgom obolelog, već i mozgovima cele porodice.
Ono što možete je da što pre shvatite da sve te lude stvari radi bolest. Lekari će za agresiju ili nespavanje dati lekove za smirenje. Svaka osoba drugačije reaguje na te lekove. Posebno ako je ta osoba ranije konzumirala alkohol. Pod ranije podrazumevam godine, decenije pre nego se Alchajmer uselio. To opet, znači da stalno morate pratiti stanje i nikada ne možete znati kako će bolesnik reagovati, još večim ludilom ili totalnim kolapsom. Stalno morate ići kod lekara da menja terapiju dok se ne pronađe ona prava. Zato je deda onako reagovao na ¼ najmanje moguće doze leka koji se inače prepisuje dementnima i na koji večina dobro reaguje.
Jako je važno da se zna da se dementne osobe vezuju za stvari. Bilo kakve stvari koje su njima bitne. To im znači neki mir i sigurnost i to treba ispoštovati. Naravno, sve te stvari su privremene dok ih ne zaborave.
Jako je važno da ako čuvate dementnu osobu u kučnim uslovima, morate da stvorite uslove u kojima se ta osoba oseća najstabilnije, ali sa jasnim granicama šta se može, kako i kada a šta ne može.
Jako je važno da imate beskrajnu energiju i strpljenje i da shvatite da to bolest radi, a ne osoba koju vi poznajete.
I pored svega toga, dom je neizbežna poslednja stanica, ako porodica to može da plati.
............
Deda je promenljivo, često se gubi u vremenu. Sređivao je u subotu dnevnu sobu i to u trećoj smeni tako da ujutru nema naočara, mobilnih....kuvao kafu sam ali bez šporeta...uključio je rernu i mašinu za sudove a isključio mašinu za veš koja je programirana da pere po jeftinoj struji...daljinski svi kod njega u krevetu... oblači stvari naopačke...a oblači i Majino što nađe u kupatilu .Nađe oca kako spava i preko trenerke natuko njene bermude
…………
Deda je sa D po ceo dan ove nedelje jer Maja stiže tek uveče s posla. Ćeri je došao muž pa deca malo da budu skupa, mada su sa Majom i dedom u kući, a ne u svom stanu, jer je Maja sama. U nedelju se vraćaju njeni momci. Scena koja joj se urezala u pamćenje...sin i devojka mu napakovali motor, kacige, jakne, radio veza, marame, sve na stolu na tremu čeka, drugari (još jedan par na motoru) samo što nisu stigli pa idu na odmor u Makedoniju....Majin sin u pantalonama za motor brije dedu....drugari stigoše, a deda, zadovoljan gladi glatko lice i kaže unuku odlazeći u svoju sobu "hvala momak, odlično urađeno" …. a da platiš? odgovara ovaj hahahaha Odavno on ne zna da mu je to unuk. Misli da je dečko iz komšiluka. Ni za unuku koja ga pazi, dvori, vozi ne zna ko je.
“Ćiro, ova devojka ovde što se muva, ona je tvoja ćerka?”
“Jeste tata, ona je moja ćerka, a tebi unuka. Ti si joj deda”
“Aha….mislim se ja da mora da sam joj neki rod kad je tako fina samnom. A što je skuvala buraniju, svaka joj čast”
Nasmeje seMaja na to…..nasmeje se I on I sav sretan. Morate se smejati ovakvim stvarima I gorim….smejte se da ne poludite jer je to jedini način da se I u vaš mozak ne useli komšija Alchajmer,
………………

 

[LJILJA MMM]

Kad bude vreme...Maja će ga pustiti da otplovi na njenoj ljubavi kako dolikuje, po njenim aršinima naravno, jer kako drugačije nego sobom živeti.


Deda je imao juče unutrašnje krvarenje i povraćao krv (verovatno čir). Stolica je takođe bila čiraška. Sedeo je napolju sa unukom i njegovom devojkom i D. Pričali su. Deda je ustao da pođe u sobu i samo kljoknuo (zavrtelo mu se u glavi). Uspeli su da ga uhvate da ne padne i odveli u sobu da legne. Povraćalo mu se i povratio je pola litre krvi. Ćera i Maja strižu brzo kolima, a i muž. Hitnu je sin zvao. Doktorka našla da je čiraš i da nije životno ugoržen te hitna ne dolazi. Odvezli su ga u dežurnu bolnicu.Urađena hitna ekg (srce odlično za 85 godina), pritisak nizak (usled krvarenja), hitna gastroskopija i od akutnog krvarenja se ne vidi ništa, snimak pluća niko nije rastumačio. Smešten na hirurgiju....svim lekarima od interniste pa do hirurga, i svim sestrama, predočen nalaz dr Pavlovića o demenciji i Alchajmeru sa sve terapijom, nalaz psihijatra KCS....kao ludača Maja je ponavljala svakome jer moraju znati da ne primaju običnog pacijenta već dementrnog, a to nikako nije isto, što će se kasnije i ispostaviti. Nije mu dozvoljeno da zadrži svoj teget duks koji obožava I pored objašnjenja o bitnosti istog za pacijenta, ali je uspela da ubedi sestru da mu ostavi kačket (to je novi koji mu je zet kupio i deda ga jako voli....dogovor je da se on koristi samo kad idemo negde, a da kući nosi pamučnu kapicu, jer oduvek nosi nešto na glavi). Rekla je i sestrama na hirurgiji koje su ga primile da je dementan, dala sve nalaze isfotokopirane I u providnoj fascikli. Još je pitala sestru šta će sa terapijom. Da je donese pa će videti lekar. Injekcije OHB12 se prekidaju. Oni ih ne daju a I nema ih da se kupe. Ipak, ako može da ih nabavi neka ih donese. Naravno, sve je pitala telefonom, ali ih nema. Dom zdravlja neće da da njegovo sledovanje da se odnese u bolnicu.U kolima, deda kaže daj mi ruku......eeeeeeej, on, koji skoro nikada ne ispoljava emociju .....plaši se.... Samo što su došli u bolnicu, on je umoran, kunja. Sedaju ispred internističke sobe da sačekaju....sva sedišta prazna samo na jednom sedi med.sestra koja je dovezla nekog pacijenta ....ja ću ovde, pored dame ......i kako bre da se ne smeješ. Onda je izvodio predstavu u bolnici, sam se sa kolica premeštao na ležaj za snimanje pluća, sa ležaja kod interniste na pokretna kolica, sa kolica na krevet na hirurgiji...sestre oduševljene pokretljivošću, smejao se i šalio sa sestrama....zet se zeza sa njim pri tim prelascima. Posle, kaže, čekajte da poljubim ćerku...ajde tata poljubi me, nisi ni jednom za 20 poslednjih godina, pre toga se ne sećam ....možda te više ne poljubim Ćiro...e, ako je premijerno, onda može ....i to tako prođe.

Posle 3 sata dolazi da mu donese presvlaku i lekove a on vezan.....kaže sestra da im je sve počupao, sondu, kateter, infuziju i da ne sarađuje te su ga morale vezati. Maja u šoku. Pa sve im je rekla, dala nalaze, dijagnoze. Održi kratko predavanje o demenciji, o izbacivanju iz ravnoteže, strahu, ponašanju deteta itd i objasni lekove koje je stavila u jednu kutiju na kojoj je napisala njegovo ime i prezime i svoje ime i svoj broj mobilnog, a u kutiji su flaster za demenciju, lekovi potrebni zaključno sa nedeljom ako mu budu davali, na papiru ispisan svaki lek za šta je i kako se daje. Objasni sestri kako da mu menja flaster svakog jutra i ode kod njega, a on ...ludački uplašen... ne zna ništa.....ne može da dopre do njega, ali zna ko je, priča razgovetno ali izmešane nebuloze i istina...stalno traži da ga odveže....pacijenti se žale (ljudi operisani, treba im mir)....kaže joj pacijent da je sa njom odličan kakav je sa sestrama.....nema pojma gde je, šta je, kako će da mokri a ispod je već puna kesa, uplašen je do ludila i ne registruje ništa što Maja govori.....sve, sve ali vezivanje.....kateter koji su mu stavili. Sestra sa kojom je pričala o demenciji i koja ga je smestila je i tad, uveče bila tu i ćuti....20 koraka nazad je u pogledu demencije učinjeno a baš je bio dobar, stabilan, veseo i slušao je sve, sarađivao jer su oko njega stvorili svet koji je njemu kao ličnosti odgovoarao ali sa jasnim granicama može-ne može I autoritetm koji je bila Maja. Od početka lečenja do ove bolnice on je sa svima njima zajedno napravio 10 koraka napred.
Zaustavili su krvarenje, ali su joj nazad vratili potpuno ludog golog vezanog starca koji mumla I psihom totalno u autu, sa kateterom I verovatno urinarnom infekcijom, ako ne I nekom povredom izazvanom stavljanjem katetera osobi koja se opire. Da ne pričamo o tome da niko nije ništa znao o Alchajmeru, a toliko pacijenata ga ima iako nemaju dijagnozu.
Treće dana Maja je razgovarala sa hirurgom. Što se njih tiče stabilan je, krvarenje je zaustavljeno. Sigurno nije samo čir, ali znate, on ima mnogo godina i tu ništa ne može da se učini. Pretpostavljala sam da je tako, reče Maja. A sad mi recite šta da radim sa njim ovakvim. Jas am Vam doktore dovela starca veselog, svesnog, izuzetno pokretnog, koji razgovetno priča sa svim papirima da ima Alchajmer, lekovima. Pogledajte kakvog mi ga vraćate. Jedno ste zalečili ali ste drugo nepovratno uništili. Izvešću ga iz bolnice, molim Vas dajte mi otpusnu listu”
Drugog dana, opet bolnica jer ne može da mokri.Opet lekovi. Deca, Maja i D. su uspeli da ga povrate. Opet je bio veseo. Funkcije da sam ide u toalet, pije kafu, puši su se vratile, ali je demencija jako napredovala. Učestala buđenja noću, nemir, vikanje, svađanje,sve češči I duži periodi u nekom drugom svetu.
D. je ostala da sa Majom popije kafu i porazgovaraju.
“Vi ovo ne možete da ozdržite. Ne može niko Majo. Raspašćete se svi. Vidim sve. Ja ne bih mogla to što ti postižeš.”
“Znam D………znam odavno. Samo sam htela da….da bude tu I da mu bude lepo. Znaš kakav je bio. Ko će ga takvog primiti. Već sam zvala domove I raspitivala se. Hoćeš da ostaneš duže ako ugovorim neki sastanak.Išla bih sa ćerom”
“Znaš da hoću sve što mogu da vam pomognem.”
Ruka steže ruku….ne trebaju reči.
Sutradan je Maja zvala dom. Otišle su. Lepo je. Ima dvorište, sedi se napolju, ima čak I mače, cveće, trava, drveće. Dobro je, to je ambijent na koji je navikao.Naravno, predočila je dedinu dokumentaciju I rekla da je on jedan ćivahan I veseo starčić. Dedina penzija pokriva dom. Za ostalo, pelene kad budu trebale, lekove, lekare porodica će plaćati.
Majin muž se vraća. D. je dat odmor od nedelju dana, naravno plaćen, da se odmori. Za to vreme njih dvoje su obilazili domove. Neki su kao mrtvačnice, neki zaista lepi ali preskupi. Porodica ne može toliko da dotira pored dedine povelike penzije. Ugovor sa domom je ……priča za sebe.
Ako se odlučujete za dom, da znate da će vas ubijati griža savesti. Ma kakva da je osoba, to je izuzetno teška odluka. Svako će reagovati drugačije i svako će sa tim užasnim osećajem morati sam da se izbori spram svojih prioriteta.
Odabrali su onaj prvi koji su njih dve posetile.
Maja je razgovarala sa ocem uhvativši momenat njegove bistre pameti. Bio je to težak razgovor, ali porodica je morala dalje. Lista prioriteta je neumoljiva. Deda je razumeo. Bio je tužan, ali je Maja obećala da će dolaziti stalno, pa blizu je.
J. izlazi iz kola. Mlada socijalna radnica pruža ruku da mu pomogne.
“Dobar dan, ja sam J…..veliki J.” kaže širok osmeh
“Oooo, dobar dan” nasmeja se ona
Pravio je haos tamo. Ne spava, 24 sata je aktivan. Prilagodio se, šalio sa ,ed. osobljem, vlasnikom. Onda je odjednom ustao iz kolica, onako sitan i nejak (kost i koža) podigao veliki televizor u dnevnoj sobi. Televozor je pri padu oštetio laminat na podu. Na kraju su ga stavili u kolica i vezali čaršavom. U krevetu je bio vezanih ruku zato što je ogradu preskakao i po celu noć pajao po domu upadajući u tuđe sobe, izgubljen u vremenu i prostoru sa ko zna kakvim informacijama u mozgu. Pušio je u dnevnoj sobi. Osoblje mu je doziralo cigare. Maja I muž su dolazili dva-tri puta nedeljno. Izlazili su napolje, pričali. Mislili su da naprave u domu malo slavlje za rođenje prvog praunuka. Ali. Ćivot je izrežirao drugačije. Dementno vreme je sve veće, naročito posle urinarna infekcije. Centar za bol mu je umro, hvala bogu. Rak ga je pojeo vrlo brzo. Potpuno dementan, praznog mozga, samo se ugasio u bolnici. Umro je onako kako je želeo, brzo i bez bola, isto kao što je i živeo.
Nakon kremacije, u “našoj” kafani je napravljen ispraćaj. Vlasnik kafane sipa crno vino u čorbu. “Ovako je J. voleo da jede čorbu”. Maja ništa nije rekla, samo se osmehnula u znak zahvalnosti na to sečanje. Šta da kaže, da to nije J. nego Alchajmer.
Bolest broj jedan u svetu. O kojoj se tako malo zna I pred kojoj je naučni svet nemoćan. Možda u genima Laron ljudi (ljudi patuljastog rasta) postoji lek. Niko od njih nikada nije oboleo od dijabetesa, raka i Alchajmera.

I JESTE I NIJE

Sakate i neme govore tiho
Žagorom svojim stvaraju slike
po mozgu starom riju li riju.
Iz starih usta pogane psovke liju
k'o kiše prošle što nekad liše
al' kiša takvih nema više.

Kao da jeste...a zapravo nije...

Danima ih druge slike skriju
i nekako dan umiju
al’ po vascelim noćima
to ludilo u rečima i očima
učinjena prošlost jarca li jarca
u očima deteta na licu starca.​

Za sve vrste dece

kraj