Prešavši prag ulaznih vrata prvo što sam uočila bio je Aristraj koji je, nabijen u ćoše, oborio pogled videvši me, kao da me žali. Sa njegove desne strane stajao je Markus, mladi jahač kojeg smo često viđali u Majrinom društvu. Vikao je na Aristraja, dok su mu oči krvarile od besa i naprezanja. „Očigledno je da je kriv!“, govorio je i pokazivao rukama Aristraju kako bi mu dokazao svoju tvrdnju. Kada me je video na vratima, zgrabio me je za ruku i počeo da vuče na drugi kraj sobe. Nisam se otimala, želela sam da vidim šta se dešava, iako je bolelo. „Pogledaj šta je uradio tvoj maleni drug!“, reče mi i baci me na pod, tako da sam pala pravo u lokni krvi, uprljajući kolena i ruke. Pored mene, na podu ležala je Mojra. Bila je mrtva, sa rasporenom utrobom iz koje je sikćala krv. Usta i oči su joj bile otvorene. Lice joj je bilo u jeku svadje, što i pokazuje nož koji je držala u desnoj ruci. Neminovano je da je pokušala da se odbrani, ali nije uspela. Da li je David stvarno uspeo da savlada tako krupnu i dosta stariju ženu? Zgrozila sam se. Počela sam da osećam mučninu, ne znam da li od užasnog prizora koji se oslikavao ispred mene, ili od pomisli da je David mogao da učini tako nešto. Prebledela sam i počela obilno da se znojim, pa sam, brišeći čelo, umazala krvlju i svoje lice. U svojoj toj izbezumljenosti, setih se da treba da pitam za Davida.
„Gde je Davida?“, upitah zabrinuto. Zaprepašćena prizorom, nisam čula jecaj koji je dolazio iza mene. Kada sam se okrenula, u ćošku je bio sklupčan David. Zabio je glavu u ruke, verovatno ne mogavši da gleda Mojru pokušavajući da priguši zvuk jecaja. Niz šake klizele su suze ispunjene krvlju. Ispred njega, na podu, ležao je srebrni mač, sada već crveni, pošto je celo sečivo, premda je i dalje presijavalo na sivo, bilo preliveno transparentno crvenom bojom krvi.
Prisetih se da sam došla brinući za Davida, pa odlučih da bi najpametnije bilo da se okrenem i pobrinem za njega. Privukla sam mu se i polako mu dodirivala ruke, pokušavajući da ih skinem sa lica. U tome me je prekinuo Markus, udarivši me snažno po rukama. „On je sada naše vlasništvo“, dobaci mi piljeći krvavim očima u mene. „Ali, ali, on je tek dete...“, pokušah da mu kažem, iako sam znala da je u pravu. “Odgovaraće za svoj zločin!“, reče i doda kako će se pobrinuti za Mojrinu sahranu i kako će odmah pozvati stražare da ga strpaju u zatvor. Bespomoćno bacih se unazad, na pod. Naglo sam sela, pridržavajući se rukama otpozadi. Nisam želela da razmisljam o tome da li je David to stvarno učinio ili ne, iako mi je delovalo nemoguće da može počiniti neku tako brutalnu stvar, mnogo toga je bilo protiv njega. Plašila sam se šta će mu u zatvoru učiniti, ali toga trenutka ruke su mi bile vezane.
U sobi je ubrzo nagrnulo nekoliko stražara, grabeći Davida za ruke i noge, kao kojekakvog opasnog zločinca, iako se on, umoran od plača i bola, nije opirao. Pokušavala sam da im doviknem da budu nežniji, ali nisam imala dovoljno snage kako bi me čuli u gužvi. Kada sam videla Aleksandra koji mi se približavao, dozvolila sam sebi da zaplačem, znajući da ću uskoro moći da zabijem glavu u njegove grudi što sam u sledećem trenutku i učinila kako me niko ne bi video. Pomogao mi je da se pridignem i da odem do sobe. Želela sam da što pre prespavam ovaj košmar.
„Gde je Davida?“, upitah zabrinuto. Zaprepašćena prizorom, nisam čula jecaj koji je dolazio iza mene. Kada sam se okrenula, u ćošku je bio sklupčan David. Zabio je glavu u ruke, verovatno ne mogavši da gleda Mojru pokušavajući da priguši zvuk jecaja. Niz šake klizele su suze ispunjene krvlju. Ispred njega, na podu, ležao je srebrni mač, sada već crveni, pošto je celo sečivo, premda je i dalje presijavalo na sivo, bilo preliveno transparentno crvenom bojom krvi.
Prisetih se da sam došla brinući za Davida, pa odlučih da bi najpametnije bilo da se okrenem i pobrinem za njega. Privukla sam mu se i polako mu dodirivala ruke, pokušavajući da ih skinem sa lica. U tome me je prekinuo Markus, udarivši me snažno po rukama. „On je sada naše vlasništvo“, dobaci mi piljeći krvavim očima u mene. „Ali, ali, on je tek dete...“, pokušah da mu kažem, iako sam znala da je u pravu. “Odgovaraće za svoj zločin!“, reče i doda kako će se pobrinuti za Mojrinu sahranu i kako će odmah pozvati stražare da ga strpaju u zatvor. Bespomoćno bacih se unazad, na pod. Naglo sam sela, pridržavajući se rukama otpozadi. Nisam želela da razmisljam o tome da li je David to stvarno učinio ili ne, iako mi je delovalo nemoguće da može počiniti neku tako brutalnu stvar, mnogo toga je bilo protiv njega. Plašila sam se šta će mu u zatvoru učiniti, ali toga trenutka ruke su mi bile vezane.
U sobi je ubrzo nagrnulo nekoliko stražara, grabeći Davida za ruke i noge, kao kojekakvog opasnog zločinca, iako se on, umoran od plača i bola, nije opirao. Pokušavala sam da im doviknem da budu nežniji, ali nisam imala dovoljno snage kako bi me čuli u gužvi. Kada sam videla Aleksandra koji mi se približavao, dozvolila sam sebi da zaplačem, znajući da ću uskoro moći da zabijem glavu u njegove grudi što sam u sledećem trenutku i učinila kako me niko ne bi video. Pomogao mi je da se pridignem i da odem do sobe. Želela sam da što pre prespavam ovaj košmar.