Svaka priča ima svoj početak i kraj, ali je ponekad đavolski teško proceniti gde se oni tačno nalaze. U sobi je ledeno, ali nemam volje da potpalim vatru. Čemu? Neprestano se izležavam uvijen u dva ćebeta i buljim u prepunu pepeljaru, musavo prozorče i gomilu praznih flaša po patosu.
Treći je dan kako sam se razdvojio od supruge. To je jedini način da je spasem, jer osećam da je RX5 sve bliže. Kako ga ne bih osećao? Pa moje je dete, jedino koje sam ikada imao. U početku me nije bilo briga, ali sad, ovako zatvoren, sve češće razmišljam o onome što se desilo.
Kako vreme prolazi sve sam sigurniji da nisi ti bila ta koja je aktivirala RX5. Suviše si bila pogubljena da bi se toga setila. Ko je to mogao učiniti? Tvoj muž? Ljubavnik? Neko od tvoje dece? Oduvek si bila okružena gubitnicima gladnim para. Verovatno je neko od njih pomislio da može izvući novac iz njega.
Znaš Mikac šta se pitam dok ga čekam? Kad je naša priča otpočela? Od našeg prvog, strogo poslovnog, telefonskog razgovora? Ili od trenutka kad sam te prvi put ugledao tako žgoljavu i rastrčanu po onom bednom štandu na sajmu elektronike?
Ne mala, ne. Za sve je kriva ona prezentacija bogu iza nogu kad si sedela pokraj mene. Kad sam se posvađao sa tvojim šefom jer je rekao da si se vucarala po sajamskom štandu. Onda sam se zagledao u tebe i prvi put posle dvadeset godina vernosti poželeo da prevarim ženu. Za sve si ti kriva. Ti i taj tvoj lažni osmeh!
Bilo je to vreme kad sam već predugo bio izolovan u svome malom carstvu. Pomalo sam vodio radnju, pomalo se bavio projektovanjem uređaja i brinuo o domaćinstvu. Bio je to dobar život.
Onda su stvari iznenada počele da se ruše. Majka je obolela od tumora na mozgu i umrla mi je na rukama svega dve nedelje kasnije. Potom sam izgubio sudski spor zbog nekog nevažnog papirića, iako su svi svedoci tvrdili da sam u pravu. Bogatstvo sam izgubio, mala. Nije mnogo prošlo, a supruzi se duševno stanje pogoršalo.
Bolnica, terapija...
Nije više bila sposobna ni za šta. Čak ni normalan razgovor više nismo vodili. Kako seks izgleda, gotovo sam već bio i zaboravio.
A onda se desilo nešto neobično. Dobro, ne baš neobično, ali drugačije. Bio sam deo projektantskih timova i ranije, ali tada je to bio samostalni projekat.
Lazarević - Stevanović SIS14!
Što? Lazarević je bio tvoj poslodavac, ujedno i čovek koji je finansirao projekat. Šta fali što se i njegovo ime našlo u nazivu glupe sprave za skupljanje kerećih kakica?
Eeej! Robot! Naslovljen mojim imenom! Ma koliko to besmislen uređaj bio, ja sam ga napravio.
Bilo je to vreme nemira. Predugo je prošlo kako nisam odlazio od kuće. Nisam baš siguran šta se sa mnom stvarno dešavalo, samo znam da sam morao izaći među ljude ili ću poludeti. Tako sam se tog vrelog jesenjeg dana našao na sajmu da promovišem svoj besmisleni uređaj.
Sluđen, zbunjen, uplašen.
I tamo sam te prvi put ugledao, ludo jedna. Imao sam već pedeset godina, a ti tek nešto manje.
I ko zna? Možda bi sve to bezazleno prošlo i bilo zaboravljeno da nije bilo interneta i naših razgovora preko fejsa. Tek sam te tada počeo razaznavati.
Ispričala si mi tužnu priču o sopstvenoj fabrici i uspehu. Velikom uspehu koji si na sopstvenim leđima iznela i koji te je koštao živčanog sloma. Ispričala si mi i kako ti je muž sve rasprodao dok si bila skleptana u ludari, zatvorio firmu i pare sjebao sa drugom. Primila si ga nazad dve godine kasnije. Tako si govorila. Rekla si i to da se ništa nije promenilo kad se vratio. Varao te je, lagao, ništa zarađivao. Tvrdila si da donosiš sav novac u kuću i hraniš troje dece.
Nikad te nisam pitao kako zarađuješ. Znam samo da si rekla da si se tucala sa gazdom firme u kojoj radiš. Pričala si da je kilav ljubavnik i da mu je đoka mali.
Znaš šta mi je nejasno? Jesam li te ja nagovorio da ostaviš tog jebivetra i otvoriš sopstvenu firmu, ili je to bila tvoja odluka? Kako god, dok smo se nas dvoje muvali, tvoj je gazda odradio i sledeći moj projekat i zajebao me. Nikad nikom nisam oprostio pare, osim tebi, ali to je bilo kasnije i bilo je mnogo razloga za to.
Ne znam da li si i ranije bila onakva kakvom sam te upoznao, ili te je na takvo ponašanje navelo moje prisustvo. Tek, počela si da sanjaš. Sanjarila si o sopstvenoj proizvodnji i novom uspehu. Rekao sam ti sve o planovima za RX3. O njegovom nuklearnom srcu kakvo još niko nije napravio. Oduševila si se. Obećala si mi da će to biti prva stvar koju ćeš načiniti.
Nikad ti nisam rekao da mikro reaktor nije baš u potpunosti moje delo. Zdipio sam nedovršeni projekat u vreme dok sam služio u tehničkoj službi. Naknadno sam ga dovršio. Nedovoljno dobro, kako se kasnije pokazalo.
Ispričao sam ti sve i o skeneru, nacrtu koji sam dvadeset godina razvijao. Ti si bila jedina koja mi nije prebacivala kršenje zakona robotike i izostavila podučavanje o inteligenciji kao procesu savlađivanja informacija. Naprotiv, bila si prezadovoljna idejom. Gonila si me uporno da završim nacrt. Po svaku cenu si htela da ga imaš. Oduvek si želela da rušiš zidove, pa makar i glavu razbila.
O mala, da sam samo znao kuda to vodi.
Satima smo četovali. Sedeo sam po čitav dan za računarom i mazili smo se rečima. Drkao sam nad tastaturom zbog tebe. Sanjario o tebi.
Znaš, morao sam bolje razmisliti kad si prvi put od mene tražila novac. Ispričala si mi neku glupu priču namenjenu budaletinama poput mene i isterala svoje.
Vidiš, znao sam da me lažeš, ali sam se najednom osećao moćnim i mladim. Četiri je sata putovanja bilo do tebe. Došao sam sa jebenim parama i kupio nekoliko papreno skupih sati s tobom. Tada sam te prvi put poljubio.
Posle si došla na svečano otvaranje mog preuređenog dućana. Dok su se gosti posvuda muvali mi smo se ljubili iza pulta, uz opasnost da mi svaki čas supruga bane.
Nije me bilo briga.
Put ka paklu već je bio otškrinut, samo je bilo pitanje trenutka kad ćemo se njime otisnuti. Sećam se one naše prepiske pre no što sam došao da sredimo papirologiju za naš projekat. Jednostavno si me pitala želim li da rezervišeš sobu za nas dvoje. Tako bezazleno pitanje, a toliko je greha bilo u njemu! Stomak mi se grčio i ruke su drhtale dok sam otkucavao „hoću”.
Nikad neću zaboraviti tvoj pogled ranjene srne kad sam prvi put ušao u tebe. Šta god da se kasnije desilo, znam da si me tog trenutka volela.
Nedugo potom počeli smo s radovima. Sećaš se kako smo ih finansirali? Odradili smo projekat za onog tipa što se vozao jahtama i mercedesom i tako zaradili za ulaganja. Čak te jednom i dovezao do mene.
Onda se sve zakovitlalo. Počeo sam da lažem ženu kako moram obilaziti proizvodnju najmanje dva puta mesečno. Redovno sam ti dolazio, ali u fabriku me nikad nisi odvela. Provodili bismo dan i noć u nekoj smešnoj sobici sa okruglim krevetom i voleli se od jutra do sutra.
Svaki put je bilo isto. Čim bi ušli, počela bi brbljati i ne bi prestajala sve dok te ne poljubim. Onda bi ti se oči raširile i prešli bismo na krevet.
Nikad te nisam video srećniju. Radila si kao sumanuta i volela kao sumanuta. U stvari, nikad ni u čemu nisi znala za granicu. Što je još gore, nikad nisi umela da ćutiš. Svima si pričala kako se volimo, uključujući tu i svog oca i sina. Sećam se kako si mi jednom bukvalno sedela u krilu kad je na prezentaciju upao tvoj muž. Nije te bilo briga. A ni mene.
Pa opet, koliko god ta ljubav bila iskrena, oboje smo se vraćali svojim porodicama. Nekako se to podrazumevalo. Bar je meni tako delovalo.
U međuvremenu je RX3 bio završen i dadosmo ga u promet. E, vidiš, to je bio početak propasti, jer prokleta mašina je bila radioaktivna. Inspekcija je procenila da je omotač mikro reaktora preslab. Na sve smo računali, samo ne na to da će RX3 biti povučen iz prodaje.
Neko vreme si se dobro držala, a onda su tvoje poruke počele bivati sve kraće i gorče, da bi mi najzad rekla da ti porodica prebacuje kako ne donosiš novac. A onda si jednostavno nestala.