Dokumenti su oni papirići koje obično nosimo u novčaniku, zadnjem džepu ili na nekim drugim sigurnim mestima. Osnovna osbina ličnih dokumenata informišu radoznale ili pak podsećaju vlasnika ko je (imenom i prezimenom), odakle je (mesto rođena), dokle je stigao (mesto stanovanja), koliko je omatorio (datum rođenja) i.... kakav je (fotografija).
Naravno, postoje i nekakvi dokumenti sa znatno manje podataka na kojim je vlasnik dotičnih pretvoren isto također u broj. Zbog nekih ličnih zanimacija ovih sam dana razmišljala o fotografijama. Da ne bude zabune, nikad se nisam volela fotografisati. Moji roditelji su popravilu od toga pravili akciju i oblačili me u nešto što mi nije baš bilo udobno, što i nije neki problem s obzirom na moj višak (kg naravno). Onda su se ponašali kao da se igraju, ali nisu uspevali biti opušteni pa mi se činilo da ni sami neznaju kako se to radi, a meni je to bilo dosadno i smorno. I da se razumemo i dalje se ne volim fotografisati jer me za početak zbunjuje ta razlika između slikanja i fotografisanja, trenuci koji se obeležavaju su nekako ultra važni i sve je opet nekako namešteno. Ali... volim ja škljocati i vatati tako neke prijatelje i rođake u akcijama potpune opuštenosti koje pod normalno ne bi želeli zapamtiti, a meni najviše liče na sebe.
No, vratiću se povodu ovog teksta... dokumentima i fotografijama u njima. Zaključila sam da na svim dokumentima izgledam ko sa poternice iz mlađeg kaubojkog doba. Priznajem dva puta su fotosi za dokumenta ispali onako srednje do dobro dobri, ali život je čudo i baš se namestilo da se te iste ne mogu upotrebiti za dokumente i eto...
Dok čekam moje nove dokumente ja razmišljam koliko ću ovaj put biti ružna na slici koja će se ipak najčešće gledati i živeti sa mnom.
Kad malo bolje razmislim nije to ni tako loše. Za jedno 50-tak godina kad ostarim i budem nabasala baš na te slike možda ću se sama sebi činiti ako ništa drugo ono bar simpatičnom.
Naravno, postoje i nekakvi dokumenti sa znatno manje podataka na kojim je vlasnik dotičnih pretvoren isto također u broj. Zbog nekih ličnih zanimacija ovih sam dana razmišljala o fotografijama. Da ne bude zabune, nikad se nisam volela fotografisati. Moji roditelji su popravilu od toga pravili akciju i oblačili me u nešto što mi nije baš bilo udobno, što i nije neki problem s obzirom na moj višak (kg naravno). Onda su se ponašali kao da se igraju, ali nisu uspevali biti opušteni pa mi se činilo da ni sami neznaju kako se to radi, a meni je to bilo dosadno i smorno. I da se razumemo i dalje se ne volim fotografisati jer me za početak zbunjuje ta razlika između slikanja i fotografisanja, trenuci koji se obeležavaju su nekako ultra važni i sve je opet nekako namešteno. Ali... volim ja škljocati i vatati tako neke prijatelje i rođake u akcijama potpune opuštenosti koje pod normalno ne bi želeli zapamtiti, a meni najviše liče na sebe.
No, vratiću se povodu ovog teksta... dokumentima i fotografijama u njima. Zaključila sam da na svim dokumentima izgledam ko sa poternice iz mlađeg kaubojkog doba. Priznajem dva puta su fotosi za dokumenta ispali onako srednje do dobro dobri, ali život je čudo i baš se namestilo da se te iste ne mogu upotrebiti za dokumente i eto...
Dok čekam moje nove dokumente ja razmišljam koliko ću ovaj put biti ružna na slici koja će se ipak najčešće gledati i živeti sa mnom.
Kad malo bolje razmislim nije to ni tako loše. Za jedno 50-tak godina kad ostarim i budem nabasala baš na te slike možda ću se sama sebi činiti ako ništa drugo ono bar simpatičnom.
и ту је сва поука и истина
