„Vi ste ovde zbog Davida?“, rece. „Da, kako je?“, upitah je dok sam se otimala iz Aleksandrovih ruku kako bi joj se priblizila.“Dobro je“, odgovori osmehujući se blago.“Mozemo li da ga vidimo?“, upitala sam je jer joj ne verujem dok ne vidim.“Naravno“, odgovori nam i krene ka ulaznim vratima a i mi ostali sa njom. Ležao je u bolničkom krevetu prikačen na neke aparate meni nepoznate, potpuno u nesvesti. Bio je bled poput krpe, osim žute modrice koja mu je prekrivala desno oko, obraz i desnu stranu čela. Vilijam je, videvši ga, odmah izašao ne verujući sopstvenim očima šta je učinio, dok je Aleksandar ostao sa mnom pazeći da se opet ne onesvestim. Previše sam brinula o Davidu da bih se prisećala dana koje sam provodila sa majkom u bolnici, ali je moje telo nasuprot mome umu samo odbijalo mogućnost da se opet nalazi u takvim prostorijama. Uvidevši da mi je loše, Aleksandar me je veoma lako ubedio da izadjemo, ostavimo Davida da odmori i odemo na ručak.
Nakon incidenta na poljani, Lilijan je odlučila da završimo sa tim delom treninga i odmorimo nekoliko dana. Tih dana David se oporavljao u bolnici, napredovao je dosta dobro, verujem, delom zato što je stekao dosta prijatelja jer su ga svi veoma često posećivali.
Kada je prošlo nedelju dana, David je postao nestrpljiv i nemiran- više nije mogao da podnese da bude zatvoren u četiri bela zida bolničke sobe. Svi smo doneli odluku da moramo preduzeti nešto po tom pitanju. Sami smo smatrali da ćemu biti lakše napolju, među nama. Vilijam Davida nije posećivao, niti pričao sa nekim od nas. Samo smo ga viđali kada proleti svojim zmajem poput hica kroz procep, gubeći se u daljini. Na ručkovima, dolazio bi i odlazio prvi i uvek sedao na početku stola, jedeći u tišini i držeći pogled upran samo u svoj tanjir. Nismo međusobno pričali o njemu niti ga osuđivali, shvatali smo da ono donekle nije bila njegova krivica. Čak sam osećala da bi trebalo i da mu se izvinim.
Neko mi je kasnije ispričao kako su ga mučenjem i iscrpljivanjem napravili u monstruoznog slugu američke vojne sile koja se bez ustručavanja oglašavala na svaku njihovu zapovest i počinila mnoga zla dela zarad svoje porodice. Ucenjivali su ga, preteći mu smrću njegovih najmilijih. Na kraju je uspeo da se izvuče i pobegne, ali na pomen tih duboko zakopanih sećanja povraća ličnost okorelog ubice, što je Mojra vešto iskoristila. Možda je, plašeći se da ne učini još koju losu stvar, bežao od nas kako bi nas zaštitio od samog sebe, a možda i više nije mogao da bude Vilijam koje je tek pristigao u zemlju ravnoteže.
Nakon nekoliko sati ubedjivanja, doktorka je popustila i David se ubrzo našao sa nama na ručku. Bio je veseo kao nikada u zemlji ravnoteže, i ne samo on, već svi mi. Sledeći dani prolazili su u smehu i slozi i odmoru koji je Lilijan prekinula onog dana kada nam je poručila da nas očekuje rano ujutru na polju.
Nakon incidenta na poljani, Lilijan je odlučila da završimo sa tim delom treninga i odmorimo nekoliko dana. Tih dana David se oporavljao u bolnici, napredovao je dosta dobro, verujem, delom zato što je stekao dosta prijatelja jer su ga svi veoma često posećivali.
Kada je prošlo nedelju dana, David je postao nestrpljiv i nemiran- više nije mogao da podnese da bude zatvoren u četiri bela zida bolničke sobe. Svi smo doneli odluku da moramo preduzeti nešto po tom pitanju. Sami smo smatrali da ćemu biti lakše napolju, među nama. Vilijam Davida nije posećivao, niti pričao sa nekim od nas. Samo smo ga viđali kada proleti svojim zmajem poput hica kroz procep, gubeći se u daljini. Na ručkovima, dolazio bi i odlazio prvi i uvek sedao na početku stola, jedeći u tišini i držeći pogled upran samo u svoj tanjir. Nismo međusobno pričali o njemu niti ga osuđivali, shvatali smo da ono donekle nije bila njegova krivica. Čak sam osećala da bi trebalo i da mu se izvinim.
Neko mi je kasnije ispričao kako su ga mučenjem i iscrpljivanjem napravili u monstruoznog slugu američke vojne sile koja se bez ustručavanja oglašavala na svaku njihovu zapovest i počinila mnoga zla dela zarad svoje porodice. Ucenjivali su ga, preteći mu smrću njegovih najmilijih. Na kraju je uspeo da se izvuče i pobegne, ali na pomen tih duboko zakopanih sećanja povraća ličnost okorelog ubice, što je Mojra vešto iskoristila. Možda je, plašeći se da ne učini još koju losu stvar, bežao od nas kako bi nas zaštitio od samog sebe, a možda i više nije mogao da bude Vilijam koje je tek pristigao u zemlju ravnoteže.
Nakon nekoliko sati ubedjivanja, doktorka je popustila i David se ubrzo našao sa nama na ručku. Bio je veseo kao nikada u zemlji ravnoteže, i ne samo on, već svi mi. Sledeći dani prolazili su u smehu i slozi i odmoru koji je Lilijan prekinula onog dana kada nam je poručila da nas očekuje rano ujutru na polju.
